Dvostruki „Trans“ iliti „putevima Džeremija Klarksona“ (VIDEO i GALERIJE)

Kada su događaj i doživljaj poput ovog u pitanju, nije lako ni započeti priču…

Naravno, sve je počelo zahvaljujući BBC-jevom Top Gearu sa Džeremijem Klarksonom i ekipom davne 2010. Izuzetno sam uživao u britanskoj produkciji i humoru čuvene trojke, ali epizoda iz Rumunije je bila jedna od najboljih, i naravno otvorila mi oči vezano za Rumuniju i Transfagarašan.

Nisam ni pomišljao da ću otići jednog dana, činilo mi se daleko…. sve dok nisam par godina kasnije, na jednom portalu naišao na temu i putopis o Transfagarašanu i naravno o Transalpini…

Videvši da ima zaljubljenika, zainteresovao sam se, čak je i na Škoda forumu, koji pratim, jedan od članova,  prošle godine, napravio put sa suprugom i preneo neka svoja iskustva…

Pridružio sam se temi, a sve u želji da se 2019. okupi ekipa za tu avanturu. Preneo sam link sa AR o otvaranju Transalpine, ali nažalost nije bilo nekih komentara.

Dođe do nekog ne baš isplaniranog godišnjeg odmora, i nepoklapanja s lepšom polovinom, i ja se nađem u dilemi kako ga iskoristiti…. kresne varnica u mozgu da obiđem TR i TA… par dana…  i napravi vatru…. popalim se k’o….

Par dana „guglanja“, planiranja putanje, i šta sve poneti, i tako krenuh sam na put.

Ići sam, nije baš zabavno, ali si sam sa sobom, radiš šta i kako hoćeš.

Ruta je načelno isplanirana

Prokuplje-Zaječar-Vidin-Krajova-Slatina-Pitešti-Kurtea de Arđes-brana Vidraru-jezero Balea-Kartišoara-Sibiu-Sebeš-Sasćion-Sugag-Tau bistra-Novaći-Krajova-Vidin-Zaječar-Prokuplje.

Poranim, oko 5.30h, dva sata do Zaječara, pa na granični prelaz sa Bugarskom, vinjeta 7 evra – 7 dana, preko mosta na Dunavu, 5 evra za uslugu, a zatim na rumunsku granicu ka prelazu Kalafat, pa još 3 evra za rumunsku  vinjetu, i to za uživanje u kvalitetnim putevima celih 900 kilometara ( često mi je padalo na pamet šta bi naši funkcioneri koji forsiraju naplatne rampe rekli na ovaj iznos…. ).

Putevi su odličnog kvaliteta, ravni, bez ikakvih neravnina, za moje pojmove fantastični, obeleženi, široki…, još su i nekako pravolinijski, kao da je neko pre izgradnje naselja isplanirao puteve i tek tada ih formirao. Na tom južnom delu Rumunije je ravničarski deo, meni koji sam sa juga Srbije, gde je sve brdovito, bilo je pomalo neobično.

Kroz naselja je kraj puta ograda, prilično masivna, kod nas bi tako nešto stavili na manje mostove, cevi prečnika oko 80 milimetara, naravno s prekidima za svaki pešački, i skretanje  ka kućama…

Zvanično, u naseljima se vozi do 50 km/h…ali ako hoćeš da iznerviraš Rumuna, samo se pridržavaj ovog ograničenja, brzo ćete preteći, veoma često na punoj liniji i voziti do 70 km/h. Van naselja uglavnom je ograničenje 100 km/h i tako se i vozi.

Ako izuzmem dolivanje goriva, stao sam tek u Krajovu, lep, veći grad.. da razmenim evra za leje i kupim SIM karticu. Raspitao sam se pre puta o ceni, ali dobio sam još više – za 7 evra, 60 Gb interneta, 1000 minuta lokalnih poziva, 300 minuta evropskih poziva, što me baš obradovalo, ali sam brzo shvatio da Srbija nije Evropa, i da za nju to ne važi, tako da sam jedino imao puuunooo interneta… što i nije bilo loše zbog navigacije i vibera.

Put se nastavlja preko rute Slatina – Pitešti –Kurtea de Arđes. Na reci Arđes uz kratka zadržavanja, odmor, i započinje uspon ka Transfagarašanu preko Vidraru jezera.

Usledio je dosta uži, i lošiji put, iskrpljen, ispucao, pravi planinski.., ali bez gužve, jer su bili radni dani. Zatim dolazim na Vidraru branu, koja je velika, i s puno turista, koji dolaze kako i čime mogu, biciklima, naravno motociklima, autobusima, ima mesta kraj puta za parkiranje, ali ima često i nasred puta zaustavljenih, sve se to toleriše zarad uživanja u pogledu kako ka jezeru tako i sa brane koja do dna ima…. dosta…166 metara. To je  čuveno mesto gde je trojka Top Geara prespavala u kolima.

Prvo što me je čudilo, je nekoliko vozila u off-road fazonu…ali sve su to bila stara, mala vozila…. kao na primer Renault 4, pun mladih ljudi, s krovom punim stvari, i 4 pneumatika sa kramponima. Bilo je i Fiat Pandi, nekih Minija i slično.

Na putu ka jezeru Balea, nailazim u jednoj oštroj krivini, na mladu vitku devojku koja je sišla sa bicikla i nešto snima, posle par metara nailazim na bajkere koji takođe snimaju, i u sredini mi pogled padne na medveda koji izviruje iz dublje trave… naravno telefon sve vreme škljoca… pali se video zapis, i snima mečka ( cenim ) koja je odmah do puta, na par metara. Moj prvi bliski kontakt sa medvedom, sve to puni mozak emocijama, adrenalinom, mislim, put ionako me čini srećnim, ali ovaj bliski susret je baš eksplozija osećanja.

Pitali su me kasnije, zar te nije bilo strah, mislim, medved na par metara, ali u tom trenutku… jednostavno se o tome ne razmišlja….

Nastavak uspona, i povremeni nailazak starih malih automobila koja su u istom fazonu, išarani, s nalepnicama, pravi Dakar rally ali u čudno skromnijoj varijanti.

Iz krivine u krivinu, šum potoka,vodopadi, proširenja za vidikovac, par proširenja za kampovanje … pogled ka serpentinama odozdo i dolazak na jezero Balea – 2034 metra nadmorske visine.

Stigao sam oko 18h, nije bilo gužve, ali put je svakako pun automobila, neki na parkingu, neki  kraj puta, policija pomera one koji su na putu, ali to onako iz automobila u pokretu… i niko se naročito ne uzbuđuje zbog toga, kako jedni odu, dugi dođu. Parkirao sam automobil na proširenju kraj puta i čim sam izašao videh u blizini na vidikovcu par koji je u venčanim odelima, i fotografa koji ih fotografiše. Prelep osećaj.

Kraj puta puno tezgi i kućica za prodaju suvenira, suhomesnatih domaćih proizvoda, meda i slično.

U jednom trenutku prođe još jedan automobil u onom safari fazonu, i ode ka jezeru, što je „jednosmerna ulica“, a ja ti se vratim ka njemu. Nekoliko mladih izađe iz off-road-look Fiat Pande, ja im se približim i upitam u čemu je stvar.

Momak je Italijan, a  tri devojke iz Australije, i učestvuju na Mongol rallyju London  – Sibir (Ulan Ude)

Ukratko, stari mali automobili, male kubikaže do oko 1200 kubnih centimetara radne zapremine, i cene oko 1000 funti sterlinga mogu da učestvuju, a sve ostalo je avantura. Kasnije sam naišao na mnoge druge s kombijima, svi u apsolutno ludo dobrom raspoloženju. Iskreno, bio sam valjano ljubomoran na njih, da mi je njihova mladost i ta avantura…

Polazim ka Balea jezeru, mali uspon, i uživam u pogledu ka brvnarama koje se prelepo uklapaju u ambijent, tik kraj jezera. U njegovoj blizini ima i neotopljenog snega,  kao i na obližnjim planinama. Ostatak vremena do mraka sam obilazio okolinu, napravio mali kamp, vreće za spavanje, ali me je stigao umor i posle predavanja izveštaja putem vibera, pao sam u dubok san…

Ko rano leže, rano se i budi, mada umor čini svoje… oko 7h buđenje,  doručak i uspon na dva obližnja vrha Kapra na 2494 metra nadmorske visine i Vanatorea luj Buteanu na 2507 metara nadmorske visine. Staze su obleležene,  i ima puno planinara koji dolaze, mada oni sa boljom kondicijom idu ka najvišem vrhu Rumunije Moldoveanu – 2544 metra nadmorske visine, ali do njega treba dosta vremena, i dosta uspona da se savlada, praktično jednodnevna planinarska akcija, koja, nadam se, biće jednog dana…

Obilazak jezera još jednom, pogledi sa vidikovca na vrhu ( mali staklenik, sa prepariranim medvedom i divokozom ), ulaz 2 leja, oko 50 dinara, zatim spust niz severnu stranu Transfagarašana, uz zamišljanje kako bi to bilo da imam BBC produkciju i zatvaranje puta samo zarad mene. Puste želje…

Na tom spustu, ima više vidikovaca, a česti su zastoji zarad uživanja u pogledu na planine. Naravno, tu je i uživanje u pogledu na sportske automobile, koji ne mogu da pokažu svoju snagu zbog mnogih svakodnevnih vozila. Iza jednog autobusa koji je išao uzbrdo, bila je kolona od četrdesetak automobila. Bus prosto mili a puna linija.., bez prekida.

Prešavši Karpate, na severnoj strani se ponovo ukazala dolina, ravni pravi putevi, široki, pravo uživanje za vožnju. Pravac ka Sibijuu, ali ipak zastajem na jednom proširenju gde je parkirano par kamiona, računam ko će bolje znati od vozača kamiona, drum im je druga kuća. Ljubazan vozač mi da neka prolazna mesta koja su me malo zbunila, ali nastavim ka Sibijuu, pa kasnije zastanem na parkingu sa benzinskom pumpom, i priupitam  gospođu za pravac.  Kad, iza sebe čujem srpski, komenatarišu PK tablice. Priđem i upoznam se s nekoliko bajkera, stranci, dvojica iz Novog Sada, na privremenom radu… negde, koji se upravo vraćaju sa Transalpine i daju mi tačke Sebeš-Sasćion-Sugag – mala mesta, sela, ali na pravom putu, da ne idem džabe u Sibiju, već se ranije odvajam. Hvala momcima još jednom.

Nastavak vožnje ide uskim seoskim putem, poprilično dobrim za takav tip druma. Prolazim kroz sela, i moram da napomenem da su im kuće u odličnom stanju, nove ili bar veoma dobre fasade, živih boja uživanje je gledati ih, i konačno nailazim na znak – TRANSALPINA…. čuveni put koji povezuje Sebeš na severu i Novaći na jugu.

Skretanje na čuven put i ponovni uspon, ka jednom od najviših puteva….

Vožnja, ne tako dobrim putem, ispucalim, i sa udarnim rupama, nešto je od čega sam se nakratko odvikao u Rumuniji, ali mnoštvo krivina i vožnja kroz šume, bilo je uživanje koje je ispunjavalo dušu. Od brane Bistra, duž reke Olt, koja prati put jednim delom, vožnja krivudavim putem, sa četinarima sa strane i rekom koja krivuda i prati put, bio je osećaj koji se ne zaboravlja.

Put polako izlazi iz četinarskih šuma, i kroz bezbroj serpentina polako se izlazi na visoravan skoro bez stabala. Ipak, nepregledno je, a planine i vrhovi koje povezuju ogromni pašnjaci i stada ovaca, prilično su čest prizor.

Vožnja po serpentinama je prelepa, ali kada pogledam navigaciju i vidim šta me tek očekuje, ludilo, kao da je neko dugačak debeo konopac namerno isavijao, nešto je što se retko gde može videti…

Na jednom proplanku su barake, neka minikafana ili etno kafana, ispred igraju Rumuni uz narodnu muziku, obučeni u odela od ovčije kože / krzna, skoro prekriveni. Da se saviju, prošli bi kraj ovaca neprimećeni.

Nastavak ka vrhu, i dolazak na proplanak s etno kafanom, gde se može odmoriti, ručati, i nakupovati suvenira kao i vunenih odevnih predmeta. Mala pauza za odmor kreće spust.

Lično više volim vožnju uzbrdo nego nizbrdo, mada vidim na YouTubeu da se hvale spustom od te tačke. Kako ko preferira. Nastavlja se s prelepim krajolikom, planinama, visoravnima, prava hrana za oči i dušu. Lično, volim planine i pogled s njihovih vrhova.

U podnožju spusta, je naselje, iskreno ne znam ime, ali je prepuno reklama soba za izdavanje, vidi se da je mesto u izgradnji, i da se valjano širi….

I tako se završi moje putovanje, s juga preko Transfagarašana, pa sa severa povratak Transalpinom. Ostatak je vožnja odličnim putevima. Moram da napomenem da se napune rezervoari u podnožju, jer usput i na vrhovima nema pumpi, generalno to i nisu neke duge distance, ali da se neko ne opusti… Rumuni su bili prijatni, i niko mi nije odbio pomoć, engleski je završavao posao, a imao sam slučaj da sam pitao za pomoć Rumuna, koji nije znao engleski, ali je bio sa mnom dobrih 15 minuta, gledajući moju navigaciju a konsultujući se s prijateljem kojeg je pozvao telefonom.

Interesantno je da kada sam polazio, i rekao nekim starijim od mene kuda idem, pitali su me „Šta ćeš kod tih Cigana?“, a Rumunija je ostavila veoma dobre utiske, u svakom pogledu, bez i jednog jedinog lošeg iskustva.

Verujem da ću ponoviti ovu avanturu, s lepšom polovinom.  Bolje je u društvu.. a i vredi ostati ceo dan na Vidraru jezeru, naročito ako vreme posluži.

S Mile

(1044)