Koja sve goriva (sem benzina) može da koristi benzinski motor?

Nafte jednog dana više neće biti. To se neće desiti sutra niti za par decenija. Međutim, s obzirom da se radi o energentu ograničenih količina, koji se intenzivno eksploatiše, ne možemo na njega računati večno.

Šta će se desiti kada nafta nestane, ako se to desi dok još uvek budemo zavisni od nje i vozimo automobile s motorima s unutrašnjim sagorevanjem?

Srećom, benzinski motori ne moraju da koriste isključivo benzin, a alternativa ima napretek. Doduše nema „mejnstrim“ rešenja, ali ona su mahom ekološki prihvatiljivija i manje zagađuju životnu sredinu.

Dolazak baterijski pogonjenih automobila je opšte podržan od strane industrije (da li iskreno ili ne, na to se ne bismo kladili), ali mnogi kritičari smatraju da je reč o pogrešnom smeru kada je reč o rešavanju izazova za koje znamo da nas ukoro čekaju. Najflagrantniji se tiče povećavanja zagađenja u mnogim delovima sveta, posebno onim koji se ubrzano razvijaju.

Kritičari električnih vozila smatraju da umesto forsiranja baterijskih automobila, treba da pronađemo solucije vezane za pogon koje već imamo, koje su ekološki podobne, bez da moramo značajno da unapređujemo tehnologiju. To se odnosi pre svega na CNG, komprimovani prirodni gas. Reč je o metanu koji se skladišti pod veoma visokim pritiskom. Ovaj gas je poznat ne samo po tome što čisto sagoreva, već je bezbedniji za rukovanje i transport. Tu nije kraj, jer korišćenje ovog goriva produžava vek motornog ulja, lakše se meša s vazduhom, proizvodi značajno manje ugljen-dioksida, ugljen-monoksida, azotnih oksida, sumpor-oksida i čestica čađi.

Što se tiče mana, ovo gorivo zahteva više prostora za skladištenje u odnosu na benzinske rezervoare, a pored toga mora da bude pod pritiskom, što u teoriji znači da stvari mogu da „eksplodiraju“, za šta su šanse minimalne. Ipak, za tako nešto ima više šansi nego kod automobila s konvencionalnim rezervoarom.

Sintetički benzin

Sintetička goriva nisu ništa novo. Prvo je proizvedeno pre tačno 100 godina, 1919., i zapravo je korišćeno za potrebe ratne mašinerije u II svetskom ratu. Ipak, nije imalo velik uticaj na civilnu upotrebu, mada je poslednjih godina ova ideja dobila na zamahu.

Ono što je obećavajuće je gorivo proizvedeno od atmosferskog ugljen-dioksida, koji može biti pretvoren u tečno gorivo kroz proces koji zahteva samo električnu energiju. Ukoliko ta energija dođe iz obnovljivih izvora, ovo zaista zvuči savršeno.

Ova tehnologija zaista funkcioniše i može se koristiti kako za benzinsku tako i dizel tehnologiju, a jedini problem što je još uvek na laboratorijskom nivou, što znači da je proces prilično skup, tako da proizvodnja sintetičkog goriva na ovaj način, kako stvari trenutno stoje, nije ekonomski održiva.

Etanol

Ovde govorimo o alkoholu koji se zapravo nalazi u pićima. On se u nekim zemljama već meša s benzinom, dok se u nekim drugim, poput Brazila, može točiti na pumpama.

Ipak, čisti etanol se ne koristi u nekom širokom obimu na globalnom planu za putničke automobile, čak ni tamo gde je dostupan. Obično se koristi za poljoprivredne mašine, kamione, ali i za neke motocikle i mopede. Međutim, ovo bi moglo da se promeni u budućnosti, jer ovaj tip alkohola može da se dobije iz obnovljivih izvora: fermentacije šećera koji je prirodno prisutan u žitaricama, i to uz pomoć kvaca, nakon čega sledi destilacija i dehidracija.

Ono što je interesantno je da unapređenje emisije  u poređenju s konvencionalnim benzincima varira u zavisnosti od kulture od koje se alkohol dobija. Najčistije gorivo se dobija iz šećerne trske (oko 90 odsto smanjena emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte), dok s druge strane, etanol dobijen iz kukuruza, redukuje emisiju za samo 10 do 20 odsto.

Metan dobijen iz biomase

Ovaj gas ne mora da se crpi iz prirodnih rezervi (ponekad se može pronaći uz naftu). On može da se dobije fermentacijom biomase (bačena hrana, kanalizacioni mulj, kao i talog kafe i čaja), tako da je potpuno obnovljiv izvor.

Količine metana dobijene ovim procesom nisu ni blizu tako velike kao prirodni izvori, ali u sredinama kao što je Japan, on se koristi u širokom obimu, trenutno u najvećoj meri za grejanje domova.

Baš kao i kod goriva nađenog u prirodi, metan dobijen iz biomase se može koristiti u Otto motorima, gde takođe pruža beneficije u vidu smanjene emisije štetnih gasova i čađi.

Vodonik

Verovali ili ne, vaš automobil može da koristi vodonik. Ovaj hemijski element je poznat po tome što je veoma lako zapaljiv, a u SUS motorima obezbeđuje siromašniju smešu s vazduhom, što doprinosi efikasnosti agregata.

Ipak, vodonik se ne koristi često kao gorivo a zahteva i dodatna testiranja da bi se preciznije odredile prednosti i mane. Primera radi, utvrđeno je da pruža čistije i kompletnije sagorevanje u poređenju s benzinskim motorima, a s obzirom na to da mu je temperatura sagorevanja niža, obezbeđuje čistije funkcionisanje motora i emitovanje manje količine polutanata.

Ipak, vodonik nije savršen, jer može da izazove prerano paljenje, što može da izazove povratni udar. Još jedan nedostatak se tiče njegove male gustine. Zbog ovog razloga, velika količina hidrogena treba da se skladišti u rezervoare pod visokim pritiskom.

AutoRepublika

(11051)