Šta ćemo sad?

Omiljeno pitanje srpskih saobraćajaca koje sledi odmah nakon trijumfalnog: „Dobar dan. Da li znate zašto sam vas zaustavio?“. Koliko li smo puta samo ovo čuli tokom vozačke karijere? Ako ste savestan vozač i razuman čovek, sasvim sigurno ćete znati da odgovorite na uvodne rečenice policijskog službenika.

Oni kojima nije običaj da krše saobraćajne propise, uvek i po pravilu će biti svesni počinjenog prekršaja a to će i podeliti sa policajcem koji je svedočio njihovom prometnom nedelu. Svi smo ljudi i svi grešimo. Činjenje saobraćajnog prekršaja je sastavni deo radnog staža vozača, kako porodičnog, tako i profesionalnog, pa nije čudno da se greška dogodi i krajnje pažljivim ljudima, kojima nije običaj da to čine na redovnim osnovama.

Po nekom nepisanom pravilu, takvi vozači bivaju i uhvaćeni u prekršaju češće nego „drumski razbojnici“ kojima je životni stil za volanom i na ulici, obojen ignorisanjem saobraćajnih protokola. Ono što razlikuje ljude od „neljudi“, pored tipa greške koju su počinili, jeste i to što će ovi prvi uvek priznati da znaju šta su uradili i neće bežati od odgovornosti.

„Dobar dan. Znam, obišao sam autobus koji je stajao da stanici. Nije bilo nikoga sa druge strane, prošao sam polako, nadao sam se da neću da zakačim punu liniju. Pogrešio sam, žao mi je.“ – više puta sam izgovorio slične rečenice, u tridesetak godina dugom stažu pasioniranog vozača.

Na samom početku tog predivnog, tridesetogodišnjeg puta, sve je bilo prilično drugačije.

Prvo, policajci su zapravo bili milicajci, i najčešće su to bili sredovečni ljudi, ozbiljnih izraza lica, kada vas zaustave na ulici, uz nezaobilazni vojnički pozdrav.

Zatim, iza njih su stajali, po pravilu plavo-beli automobili domaće proizvodnje. Zastava 101, najčešće, a kao dete se sećam i Fića i Tristaća u ulozi patrolnih kola. Manje, više, bila su to vozila u rangu porodičnog Moskviča.

Već nakon dvadeset sekundi od upoznavanja sa dežurnim saobraćajnim policajcem, dobijali biste informaciju o tome koji konkretan član Zakona o bezbednosti saobraćaja ste prekršili, i ukoliko je on lakše prirode, mogli ste da na licu mesta uredno okajete grehe, dok su se teži prekršaji završavali ispovešću kod sudije za prekršaje.

Priznanica i zapisnik, i kompletna neprijatna sekvenca, trajale su tri do četiri minuta, i to ukoliko državni službenik ima usporenu motoriku.

Danas me uglavnom zaustavljaju „klinci“. Često su to osobe koje još nisu stigle da kompletiraju duži životni staž od mog vozačkog, iza njih se nalaze češke Škode, koje svedoče o velikom patritoizmu ekipe okupljene oko starlete Predsednika države, a koji je po učestalosti „obraćanja naciji“ uspeo da pobedi redovni televizijski format, svima znan kao „vremenska prognoza“.

Prve rečenice u susretu sa naslednicima milicajaca su slične, nedostaje samo vojnički pozdrav, i obavezni brkovi nekadašnjih Titovih organa reda. A onda sledi pitanje koje sublimira svu nesreću koja nas je snašla prethodnih decenija: „Šta ćemo sad?“.

Kako prekršilac zakona postaje zaštitnik pravne države?

„Stvarno mi je žao zbog počinjenog prekršaja. Ne znam zašto sam to uradio i šta mi je bilo. Zamišljen sam, rasejan, pogrešio sam. Radite šta morate, bolje znate od mene“,

„Da li vam treba vozačka dozvola? Vidim imate dete u vozilu. Da li znate koliko je to kaznenih poena? Da li znate da se poeni dupliraju u slučaju da… Jel dete mlađe od 12 godina? Da li znate da je novčana kazna za ovaj prekršaj toliko i toliko hiljada dinara? Za ovo obično ostajete tri meseca bez dozvole. Šta ćemo sad? Čiji je automobil? Šta ćemo sad? Sigurno vam treba dozvola, ide zima. Šta ćemo sad?

„Da, treba mi dozvola, mali ima šest godina a stvarno ne znam ni kolika je novčana kazna niti koliko poena donosi. Automobil je firmin. Treba li putni nalog?“

„Ma dobro za putni nalog, ali ako je klinac mlađi od 12 godina, kazna se duplira. Šta ćemo sad?“

„Pa šta možemo? Napišite mi kaznu, onako kako to mora, valjda ću jednom da se naučim pameti.“

„Ma u redu je to, svi grešimo. Vidim da ste fini čovek. Šta ćemo sad?“

Tu već počinje sve da vri u meni, a uloge se menjaju. Sada ja, kao grešan vozač postajem čuvar reda, mira i zakona, a saobraćajac se pretvara u „dobru vilu“ koja brine o mom potomstvu, kućnom budžetu, predstojećim mrazevima i uopšte o mom životnom putu.

„Druže, vreme je da me konačno neko nauči pameti i da ovakve stvari više ne činim. Postupite po zakonu, znate ga bolje od mene“. – dok se u pozadani nakuplja odlučnost da prijavim očito „korumpiranog“ policajca.

Uuuh, češkajući se po glavi i vidno premišljajući se kakva bi eventualna dalja njegova akcija ishodovala sa moje tri hiljadarke u njegovom džepu, saobraćajac konačno odustaje, vraća mi dokumenta i moli me da se to više ne ponavlja.

Udavaljajući se sa mesta zločina, kroz misli mi se ređaju slike susreta sa saobraćajnom policijom u doba SFRJ. Gde su nestali brkati milicajci strožijeg izraza lica od nastavnice omražene hemije? Oni, za koje sam imao utisak da bi mi odvalili šamarčinu da se uši od udarca zacrvene, pri eventualnoj naznaci moje „nepristojne ponude“ razmene „crvena novčanica za oprost greha“.

Sa brkovima otišlo je sve što vredi

Pristojnost, strogost, pravičnost i predvidivost, prvo je zamenio suludi i lažni nacionalizam, a zapravo primitivizam epskih razmera. Zatim se proširila, inicirana upravo instaliranom najprizemnijom fazom kapitalizma, suluda trka za sticanjem materijalnog bogatstva koja je dodatno raspirivana svakim novim slojem akumuliranog kapitala u rukama ubedljive manjine. Iz leta, prešli smo u januarsku zimu u treptaju oka.

Zimi je teško nositi majicu kratkih rukava. Izgledate ludakom, kako sebi tako još više i drugima. Kome da prijavim nesavesnog policajca? Sudovima koji nakon svega par dana oslobađaju optužbi, iz raznih krivotvorenih razloga, optužene za najteža dela, i to ne samo u saobraćaju? Jel njima?

Da ispričam ovo predsedniku države ili predsedniku vladajuće stranke? Ah da, protivzakonito je da obavljaš obe funkcije u isto vreme. Da napišem predstavku ipak, ali i tu imam dilemu, da li crvenoj ili plavoj struji u vladajućoj stranki.

Sve u svemu, jasno vam je. Ne možeš se žaliti ocu što radi one stvari tvojoj majci.

Zato i nije čudno što manijak može da napadne devojčicu u tramvaju, a da svi ćute i gledaju. Ni oni nemaju kome da kažu, baš kao što sam to osetio i ja. Svi sve znaju i svi ćute, a ako bi i rekli, stradali bi u roku od 10 dana, koliko sudovima treba da oslobode krivice osnovano osumnjičene.

Nekad mora i da se umre. Deci možemo i trebamo da ostavimo najviše materijalne imovine, koliko je to u našoj moći. Uzgred, retko koje će to znati da iskoristi na pravi način, odnosno kao odskočnu dasku za promociju kulture življenja i lični razvoj lišen briga o materijalnoj egzistenciji.

Ali, ma šta napisali ili prećutali u testamentu, ako im ostavimo „Šta ćemo sad?“ ambijent, a ostavljamo im ga svojom ćutnjom i apatijom i uklapanjem u standarde bezbožničke elite, otići će iz Srbije a nasleđene nekretnine neće imati kome da prodaju.

I odlaze, nisu ni školu završili a već odlaze, a mi ostajemo u sred pakla koji smo sami kreirali, jednako direktno svojim delima ili propuštanjem da učinimo pravo delo. To je ta lepršava statistika koja pokazuje smanjenje nezaposlenosti.

Prvo smo ostali bez obraza i časti, zatim smo ostali bez finansija, a sada ostajemo i bez potomostva. Sve hronološki i potpuno u skladu sa zakonima prirode. Te zakone ne možeš da zavaraš sa tri hiljade dinara.  

Kada su političari u susednoj zemlji probali da kroz skupštinsko izjašnjavanje provuku zakon kojim se diže granica za definisanje da je neko koruptivno delo krivično, braća Rumuni su na uspešnim protestima nosili transparente sa porukama političarima: „Neće proći. Nismo vam mi Srbi!“

Oni nisu, ali su Srbima vrlo slični i svi ostali narodi bivše Jugoslavije. Mnogo sličniji nego što bi to, u konkretnom slučaju, bilo poželjno.

Zvezdan Božinović

(7245)