Autobianchi A112 – Mi iz sedamdeset i neke…

Većini nas Autobianchi brend svakako ne vraća emocije na neki lepši period kada su automobili imali dušu, ali malo ljudi zna koliko je ova kompanija bila bitna za italijansku auto industriju.

Dugo godina Autobianchi je služio Fiatu za testiranje nove tehnologije, ali nije bila retkost da kompanija predstavi i neke uspešne proizvode. Među njima je svakako najpoznatiji A112, koji je ujedno bio poslednji model kompanije, ali svakako najuspešniji.

Svi oni koje interesuju bicikli, svakako poznaju marku Bianchi, slavnog italijanskog proizvođača trkačkih bicikala. Ova kompanija iz Milana je osnovana 1885. godine od strane Edoarda Bjankija, a do 1901. godine je prešla i na proizvodnju automobila. Tokom Prvog svetskog rata, Bianchi je proizvodio vojnu opremu za italijansku vojsku, da bi se ponovo vratio automobilima 1918. godine.

Međutim, Velika depresija je oštetila tržište u velikoj meri i Bianchi je bio primoran da se koncentriše na motore i bicikle. Kao većina proizvođača na strani fašista, Bianchi fabrike su često bombardovane tokom Drugog svetskog rata, a 1945. godine jedina fabrika se nalazila u rasulu. Kompaniji je trebalo godinu dana da se oporavi i ponovo fokusira na motore i bicikle.

Autobianchi SpA

Tokom 1950-ih godina, generalni menadžer Fernaćo Kvintavale je počeo da razmatra proizvodnju malog supkompakta sa niskom cenom u posleratnoj Evropi. Pošto Bianchi nije imao finansije da samostalno razvije takav proizvod, Kvintavale uspeva da spoji ugovor sa još dve velike kompanije i to Fiatom i čuvenim proizvođačem guma Pirellijem, čime je osnovan Autobianchi SpA.

Prvi automobil kompanije je bio 1957. Bianchina, koji je bio zasnovan na Fiatu 500. Bianchi familija je imala vlasništvo 33% kompanije, a do 1968. godine Fiat je kupio sve akcije i postao jedini vlasnik. U Fiatovoj ponudi Autobianchi je trebalo da igra veliku ulogu i to u prodaji nešto skupljih automobila zahvaljujući „jačem“ imenu. Do sredine 1960-ih godina Fiat je koristio Autobianchi i za testiranje nove tehnologije pre nego što masovna proizvodnja startuje. Primera radi, 1964. Autobianchi Primula je korišćena da se uklone rane boljke pogona na prednje točkove, koji je kasnije proširen na Fiat 128 pet godina kasnije.

Samo nekoliko godina ranije, BMC Mini je ispisao istoriju po iskorišćavanju prostora sa pogonom na prednje točkove i poprečno (transverzalno) postavljenim motorom. To je ostavilo dosta prostora da se iskoristi na unutar kabine, ali se onda postavlja pitanje šta uraditi sa menjačem?

U slučaju Minija, on je bio postavljen ispod agregata, što svakako nije bila dobra strategija. Naime, motor i menjač koriste različita ulja i njihovo deljenje ume da proizvede mnoge mehaničke probleme. Fiatovi inženjeri su želeli da iskoriste prednosti pogona na prednje točkove, ali su postavili menjač pored motora. Na taj način, novitet je imao kompaktne dimenzije kao Mini, ali je bio značajno boljeg kvaliteta. To ne znači da nije imao mane, a najveća je bila previše nabijen prostor zbog koga su popravke bile mnogo komplikovane. Dok je Primula u najsnažnijoj verziji verziji razvijala 65 ks, Fiatov novitet je trebalo da prelazi cifru i od 100 konja.

A112

Novi Autobianchi A112 je zvanično predstavljen u oktobru 1969. godine i u velikoj meri je pozajmio mehaniku Primule, ali u značajno manjim dimenzijama. On je na taj način postao jedan od prvih modernih superminija sa dužinom od samo 3.320 milimetara i širinom od 1.480 milimetara. Ono šta je posebno razlikovalo A112 je njegov heč stil, sa kojim je pružao lak ulaz u gepek posebno u A112E verziji, kojoj su se zadnja sedišta spuštala u pod. Sa težinom od samo 705 kilograma, A112 je bio veoma ekonomičan, a u samom početku ga je pokretao maleni motor od 903 ccm sa 44 ks pozajmljen iz Fiata 850. A112 svakako nije bio sportski automobil, ali kao što se Mini mogao dobiti u Cooper verzijama visokih performansi, tako je i A112 uskoro dobio svog velikana – Abarth.

Bolonjska firma Abarth je nešto najsličnije današnjim tjunerskim kompanijama, a osnovao je nekadašnji trkač motora Karl Abart. Iako je on bio Austrijanac, do 1934. godine je uzeo italijansko državljanstvo i promenio ime u Karlo. Posle rata, Karlo je postao direktor u malom proizvođaču sportskih automobila Cisitalia, ali kako je kompanija bankrotirala 1949. godine, on je odlučio da osnuje sopstvenu firmu za proizvodnju auspuha.

Biznis je eksplodirao i do 1962. godine Abarth je godišnje prodavao 250.000 auspuha širom sveta. Tokom godina Karlo je stekao i veliko prijateljstvo sa mnogim poznatim firmama kao što su Lancia, Fiat, Zagato, Boano i Pininfarina, a do sredine 1960-ih godina, kompanija je nudila svoje verzije mnogih automobila, od manjih kao što je Simca 1300 pa sve do skupocenog Porschea 356B. Glavna mušterija Abartha je i dalje bio Fiat i do 1967. godine gotovo svi modeli najvećeg italijanskog proizvođača vozila su imali Abarth verziju. Iz navedenog razloga niko nije bio iznenađen što se Abarth odlučio pozabaviti i sa A112 i to samo nekoliko meseci nakon što je ovaj automobil debitovao. Međutim, iako je kompanija pobedila u preko 1.000 trka, to nije bilo dovoljno i Abarth upada u finansijsku krizu. Karlo je smatrao da je previše star da se bavi poslom i 1971. godine Fiat postaje novi vlasnik Abartha. On se zatim vratio u rodni Beč, gde je preminuo osam godina kasnije.

Abarth

Kada je Fiat zvanično postao vlasnik Abartha, A112 se pokazao kao prvi potpuno novi model kompanije. Abarth je dodao nešto veći motor od 982 ccm sa moćnijim karburatorom, većom kompresijom i auspuhom, a snaga je skočila na 58 ks i 74 Nm obrtnog momenta.

Pored mehaničkih problema, A112 Abarth je dobio i modifikovano ogibljenje, veće kočnice, menjač sa kraćim prenosnim odnosima i na kraju sportska sedišta. Ova oprema je povećala težinu za oko 20 ks, ali sa ubrzanjem do 100 km/h za 12 sekundi i maksimalnom brzinom od 150 km/h, A112 Abarth je bio jedan od najbržih automobila u klasi. Početna cena je iznosila 1.309.000 lira, što je bilo za 25% više u poređenju sa standardnim A112. Početkom 1976. godine je debitovala i nova opcija sa Abarth 70 oznakom, a ona je pružala veći 1,1-litarski motor sa 70 ks dok je standardna verzija sada nosila Abarth 58 oznaku. To je smanjilo ubrzanje do 100 km/h na ispod 11 sekundi i povećalo maksimalnu brzinu na 160 km/h. Petostepeni manuelni menjač je postao opcija nakon tri godine, kada je A112 i zvanično osvežen. Iako će ovaj automobil biti osvežavan pet puta kroz svoju istoriju, većina dizajnerskih linija se nije menjala. A112 će takođe imati veoma uspešnu trkačku istoriju, posebno u reliju, a krajem 1970-ih godina će postojati i takmičenje gde će se specifično ovaj automobil takmičiti.

Fiat je kupio i Lanciju 1969. godine, a sredinom 1970-ih godina Autobianchi je spojen zajedno s njom. Do kasnih 1970-ih godina, Fiat je povukao marku Autobianchi sa većine svetskih tržišta, na kojima se A112 prodavao pod Lancia oznakama. A112 je kroz celu svoju istoriju bio veoma popularan automobil i opstao je na tržištu do aprila 1986. godine. Proizvedeno je preko 1,25 miliona primeraka, od čega su 15% činili Abarthi.

Autobianchi je opstao u Italiji i Francuskoj do 1995. godine kada je poslednji model kompanije, Y10 na bazi Fiat Pande, zamenjen Lancia Ypsilonom. Fiat će kasnije da proda Autobianchi ime Registro Autobianchiju, zvaničnom klubu kompanije. Sličnu istoriju je imao i Abarth, koji je gotovo nestao sa tržišta sredinom 1980-ih godina kada se Fiat povukao iz auto-moto sporta, ali 2007. godine, novi predsednik Fiata, Serđo Markione, je najavio da će Abarth ponovo da bude performantna divizija kompanije sa sedištem u Torinu. Prvi novi proizvod kompanije je bio Grande Punto Abarth, i njegova moćnija verzija, koji su pružali do 180 ks iz 1,4-litarskog turbo motora. U jesen 2008. godine ponuda je proširena i sa popularnim 500.

Epilog

Iako Autobianchi nikada nije izvozio A112 u Severnu Ameriku, na ovom kontinentu se trenutno nalaze tri takva primerka i to svi u Abarth verziji. To ne samo što čini ovaj automobil veoma retkim već i skupocenim klasikom u rangu sa mnogo zvučnijim imenima.

Zoran Tomasović

(2211)