Ivan Mladenović iz Šida, član kluba VeloArt iz Sombora je 12. maja krenuo na put do Pekinga. Jaka stvar? Nego šta, nego je jaka, prevozno sredstvo je bicikl. A još važnije, motiv je humanitarne prirode. Cilj akcije je da se promoviše rad Uvek sa decom i na taj način pomogne deci koja se leče od raka na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, Beograd.
Na fotografiji ispod se nalazi Ivan Mladenović sa prijateljima iz kompanije Aqos Technologies, Beograd.
Za dve nedelje, Ivan je prevalio skoro 2.000 kilometara, a njegove avanture, sa saputnikom Milošem, možete pratiti preko Fejsbuk stranice, do koje vas vodi link, sakriven iza imena našeg glavnog junaka, kojeg smo upravo zapratili.
Donosimo vam jednu od njegovih najzanimljivijih objava, od pre par dana, u neizmenjenom obliku:
Ako smo silaskom sa velikih puteva i magistrala dobili mir, uzgred smo dobili brda, uspone i tunele. Jedan od možda najtežih dana na putovanju.
Po običaju, krenuli smo jutros oko 08.00 časova, nakon doručka, spakovavši šatore tj. naše kuće putujuće.
U početku nije bilo nekih problema što se tiče puta, medjutim imali smo bliski susret sa „napasti“ koju biciklisti, posle uspona i kiše i ne vole baš da sretnu. Bio je to čopor pasa koji nas je dobro zaokupio, tako da je „borba“ sa njima trajala sigurno desetak minuta. Kao da ih je neko maltretirao i nadraživao cele noći, a onda dočekali da baš mi naidjemo, onako natovareni, pa da sav bes iskale na nama. Nije pomagala ni vika ni dreka, prskanje vodom iz bidona, uporno su nasrtali na nas, ali srećom prošlo je sve bez posledica. Još jedno iskustvo koje se ne može zaobići na ciklo putovanjima.
Nastavili smo dalje, komentarišući kako su nas odmah na startu napali, upitavši se šta li nas još do kraja dana čeka, s obzirom na to kako je počeo.
Na jednoj od usputnih pauza koje smo pravili, sedeli smo u parku i užinali. Celo vreme nas je sa znatiželjom posmatrao jedan dečak, dok se na kraju nije odvažio i prišao nam. Krenuli smo u razgovor na srpsko-tursko-engleskom jeziku, ali ponekad ljudima ni ne treba jezik da bi se sporazumeli, pa čak i razgovarali. Na njegovom licu se ocrtavao blagi osmeh i želja da nam na bilo koji način pomogne. Emre, tako se zvao, me poveo do jedne obližnje kuće da se umijem i osvežim.
Bez obzira na granice, boju kože, različitost u kulturama, ispostavlja se da su ljudi svuda isti, i definitivno glavna podela medju ljudima je ona na dobre i na loše.
Zaboravih napomenuti da smo brzo nakon polaska, možda nakon nekih 20-ak km, ušli u Zonguldak vilajet, jedan od ukupno 81 turskih vilajeta, koji u dalje podeljeni na okruge.
U gradu Alapli smo naišli na jedan tržni centar koji je u svom sklopu imao zaista divno napravljene fontane sa vodopadima, gde smo se zezali i napravili par lepih fotki.
U nastavku smo prošli pored grada Eregli i onda kreću brda, kreću usponi, kreću tuneli. Brzo smo sa 0 nadmorske visine krenuli da se penjemo i do iznad 500 m.
Po prvi put se desilo da sam na nekim deonicama morao da sidjem i da guram bicikl. Usponi su bili i do 11%. Neki kažu da isto snage trošiš ako guraš bicikl uz brdo ili ako ga voziš 5 km/h. Ne znam, ja sam najviše zbog opterećenja bicikla teretom, na par deonica silazio sa bicikla, dok je Miloš uspevao da vozi. Tokom tih deonica, imali smo sigurno preko 5 km tunela, različitih dužina.
Sve je to doprinelo da današnju vožnju završimo, dobro, dobro umorni, sa nekih 100 predjenih kilometara.
Smestili smo se u gradu Zonguldak. Sreli smo još jednog dečaka, Hakana, koji nam je pronašao povoljan smeštaj u nekom motelu- hostelu, sa ne baš divnim pogledom i sa sa sve crvenim telefonom u sobi i nekim čudnim napravama na noćnom stočiću. Nećemo puno pričati večeras, ko zna koja im je svrha.
I sutra očekujemo slične puteve kao i danas, ali bez obzira na umor, motivacije nam ne nedostaje, cilj znamo.
Ivan i Miloš, kao i brojni drugi ljudi i kompanije, najsrećniji bi bili da podršku iskažete slanjem SMS poruke za pomoć oboleloj deci. Sadržaj poruke: 7175, pošaljete na broj 7175.
(427)
Srećno. Da posluže pedale, noge i dupe.
Mislim da je dupe tu najkriticnije 🙂