BMW Motorrad I deo – Istorija

Istorija motocikala iz Bavarske je započela 1921. godine, kada je kompanija startovala sa proizvodnjom agregata za druge firme. Proizvodnja dvotočkaša danas operiše pod BMW Motorrad markom. Bayerische Motoren Werke AG je prvi motocikl sa BMW oznakom, R32, proizvodio od 1923. do 1925. godine.

Era pre 1921.

BMW je započeo postojanje kao restrukturirani Rapp Motorenwerke, proizvođač avionskih motora, koji je svoje poslovanje pokrenuo pred Prvi svetski rat. Sa Versajskim ugovorom, koji je zabranio vazduhoplovne snage u Nemačkoj, kao i proizvodnju aviona, kompanija se okrenula pravljenju vazdušnih kočnica, industrijskih motora, poljoprivredne mašinerije, alata i kancelarijskog nameštaja, nakon toga ušavši i u industriju automobila i motocikala.

1921 – 1945.

Godine 1921., BMW je započeo proizvodnju M2B15 twin-bokser motora. Dizajnirao ga je Maks Fric, kao prenosivi industrijski motor, a M2B15 su u velikoj meri koristili upravo proizvođači motocikala.

BMW se 1922. godine spojio sa Bayerische Flugzeugwerke, nasledivši od ove kompanije Helios motocikl i mali motorizovani bicikl sa dvotaktnim motorom, poznat po nazivu „Flink“. Sledeće, 1923. godine, prvi BMW-ov bokser motor sa pravolinijskim kolenastim vratilom sa dva horizontalno suprotstavljena, vazdušno hlađena cilindra, dizajnirao je Maks Fric. R32 je raspolagao agregatom radne zapremine od 486 cm³ sa 8,5 ks (6,3 kW). Mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 95 do 100 km/h. Motor i menjačka kutija su činili jednu celinu, spojenu zavrtnjima. U to vreme kada su mnogi proizvođači koristili motore koji su koristili mešavinu goriva i ulja, novi BMW-ov motor je posedovao sistem recirkulacije sa karterom, sa dovodom lubrikanta na valjkaste ležajeve. Ovaj sistem je BMW koristio do 1969., kada je usvojen sistem ubrizgavanja ulja pod pritiskom, baziran na kućištu osnovnog ležišta kolenastog vratila i malim zazorima, a koristi se i danas.

R32 je postao osnova za sve buduće BMW-ove motocikle pogonjene bokser motorima. BMW se orijentisao na ovaj tip agregata sa cilindarskim glavama prema spolja s obe strane, radi boljeg hlađenja, kao što je ranije uradio britanski ABC. Ostali proizvođači motocikala, uključujući Douglas i Harley-Davidson, postavljali su cilindre tako da jedan bio usmeren ka prednjem točku a drugi ka zadnjem. R32 je takođe imao inkorporirano pogonsko vratilo. BMW je nastavio sa ovakvim rešenjem i nije proizvodio motocikle pokretane lancem sve do F650, 1994. godine.

Godine 1925., BMW je lansirao R39, motocikl sa jednocilindarskim agregatom radne zapremine 250 cm³. On nije bio uspešan, tako da je proizvodnja ukinuta 1927. Nakon toga, 1931., BMW je predstavio R2, takođe pogonjen jednocilindarskim motorom i pogonskim vratilom. S obzirom na to da je radna zapremina agregata iznosila 200 cm³, on je u Nemačkoj mogao da se vozi bez dozvole. R2 je iznedrio čitavu seriju jednocilindarskih motocikala, uključujući i R4 sa 400 cm³ 1932, kao i R3 sa 300 cm³ 1936.

BMW R12 i R17, oba lansirana 1935., bili su prvi serijski motocikli sa hidrauličnim teleskopskim viljuškama.

Godine 1937., Ernst Hene, dostigao je BMW-ovim motociklom s kompresorom, zapremine 500 cm³, 279,83 km/h, što je bio svetski rekord koji je odolevao napadima čitavih 14 godina.

Sledeće, 1938., vazdušno hlađeni R71 sa bokser motorom zapremine 746 cm³ je dobio licencu za Rusiju, gde je proizvođen, kao i u Ukrajini, kao M72, a potom i u Kini pod nazivom „Čang đijang“.

Tokom Drugog svetskog rata, Vermahtu je bio potreban ogroman broj vozila svih veličina i vrsta, a od mnogih kompanija je zatraženo da proizvode upravo motocikle. R75 se pokazao posebno dobro u negostoljubivim uslovima severne Afrike. Dvotočkaši svih stilova su se poslovično dobro pokazali u Evropi, ali u pustinji, twin-bokser agregati su funkcionisali bolje u odnosu na druge konfiguracije, koje su se pregrevale na užarenom afričkom suncu. Takođe, ispostavilo se da su pogonska vratila pouzdanija na pesku od lanaca, koje je oštećivao pustinjski šljunak.

Američka armija je izvukla pouke iz prednosti nemačkih motocikala, tako da je zatražila od Harley-Davidsona, Indiana i Delca da proizvode motocikle slične BMW-u R71 sa bočno postavljenim ventilima. Harley-Davidson je iskopirao BMW-ov motor i menjač, jednostavno konvertujući metričke mere u inče, kreirajući na taj način Harley-Davidson XA sa motorom od 750 cm³ i pogonskim vratilom, 1942. godine.

1945-1955.

Kraj Drugog svetskog rata je zatekao BMW u ruševinama. Fabrika kraj Minhena je bila potpuno uništena bombama. Pogon u Ajzenahu, mada teško oštećen, nije bio totalno uništen, a alati i mašinerija su bili bezbedno uskladišteni nedaleko od lokacije. Suprotno popularnim verovanjima, fabriku nisu rastavili Sovjeti i transportovali je u Sovjetski Savez, rekonstruišući fabriku u Irbitu, u cilju proizvodnje IMZ-Ural motocikala. Naime, IMZ fabrika je imala BMW-ovu licencu i Bavarci su je snabdevali sve do početka invazije Nemačke na Sovjetski Savez, juna 1941. Nakon rata, većina BMW-ovih inženjera je odvedena u SAD ili Sovjetski Savez, gde su nastavili sa razvojem mlaznih motora.

Uslovi pod kojima je Nemačka kapitulirala, zabranjivali su BMW-u proizvodnju motocikala. Godine 1947., kada je BMW dobio dozvolu od američkih vlasti da ponovo započne proizvodnju dvotočkaša u Bavarskoj, morao je da startuje od nule. Nije bilo planova, kopija, šema, crteža, jer je sve to bilo u Ajzenahu.

Inženjeri su morali da koriste preživele predratne motocikle i prave kopije, da bi započeli projekte. Prvi posleratni BMW-ov motocikl u Saveznoj Republici Nemačkoj, R24 sa agregatom radne zapremine od 250 cm³, proizveden je 1948. R24 je bio izveden iz predratnog R23, uz naravno neka unapređenja i bio je jedini posleratni zapadnonemački motocikl bez zadnjeg ogibljenja. Godine 1949., BMW je proizveo 9.200 jedinica, da bi 1950. ta brojka probila 17.000.

U BMW-ove twin-bokser motore, proizvođene od 1950. do 1956., ubrajali su se R51/2 i R51/3 sa agregatom od 500 cm³ i 24 ks (18 kW), zatim modeli od 600 cm³ – R67 sa 26 ks (19 kW), R67/2 i R67/3 sa 28 ks (21 kW)., kao i sportski R68 sa 35 ks (26 kW). Svi ovi modeli su posedovali zadnje ogibljenje sa hidrauličnim klipom, teleskopske prednje viljuške i hromirana, vidljiva pogonska vratila. Sem R68, svi su dolazili sa „zvonastim“ prednjim blatobranima i postoljem.

Situacija je bila potpuno drugačija u delu koji je kontrolisao Sovjetski Savez, gde je jedina BMW-ova fabrika motocikala u Ajzenahu proizvodila R35 i malobrojne R75 za popravke. To je značilo da smo praktično od 1945. do 1948. imali samo jednu BMW-ovu fabriku motocikala u Ajzenahu i dve kompanije koje su paralelno funkcionisale između 1948. i 1952. Jedna je bio BMW u Minhenu u Zapadnoj Nemačkoj (kasnije Saveznoj Republici Nemačkoj) a druga u Ajzenahu koji je bio pod kontrolom Sovjeta u Istočnoj Nemačkoj (kasnije Demokratska Republika Nemačka).

Na kraju, 1952. godine, nakon što su su Sovjeti upravljanje fabrikom prepustili Vladi Istočne Nemačke, i nakon što je usledila tužba zbog prava na naziv, ova fabrika je preimenovana u EMW (Eisenacher Motoren Werke). Umesto plavo-belog propelera, EMW je koristio sličnu temu, ali u crveno-crnoj varijanti. Nijedan motocikl koji je proizvođen u Istočnoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata nije proizvođen u isto vreme i u Minhenu. BMW R35 motocikli su se proizvodili u Ajzenahu do 1952. godine, kada su dobili EMW oznaku.

1955 – 1969.

Kako su tekle pedesete godine prošlog veka, prodaja motocikala je otišla u sunovrat. Godine 1957., tri od nekolicine najvećih BMW-ovih konkurenata je odustalo od poslovanja. BMW je 1954. proizveo 30.000 motocikala a do 1957., ta brojka je pala na ispod 5.500.

Bavarski proizvođač je 1955. lansirao novu liniju motocikala sa Erlovim viljuškama i zatvorenim pogonskim vratilima. To su bili R50 sa motorom od 500 cm³ i 26 ks (19 kW), R60 sa agregatom od 600 cm³ i 30 ks (22 kW) i R69 sa 35 ks (26 kW).

Džon Penton je 8. juna 1959. na BMW-u R69 prešao distancu od Njujorka do Los Anđelesa za 53 časa i 11 minuta, nadmašivši prethodni rekord za čak 24 časa, koji je držao Erl Robinson sa Harley-Davidsonom (740 cm³).

Mada je prodaja BMW-ovih motocikala u SAD bila stabilna, kompanija se našla u finansijskim problemima. Kombinujući sredstva dobijena iz prodaje divizije koja je proizvodila avionske motore i finansijsku pomoć Herberta Kvanta, BMW je preživeo. Preokret se desio delimično zahvaljujući i uspehu automobilskog sektora.

Još od početaka proizvodnje motocikala, BMW bi s vremena na vreme lansirao neki jednocilindarski model. Bavarci su 1967. predstavili jedan od poslednjih te vrste – R27. Većina BMW-ove ponude je i dalje uključivala bočne prikolice. U to vreme, ovakva konfiguracija nije više bila popularna za većinu motociklista, jer su ljudi sve više bili zainteresovani za sportske modele.

R50/2 sa 26 ks (19 kW), R60/2 sa 30 ks (22 kW) i R69S sa 42 ks (31 kW), označili su kraj modela koji su mogli da nose bočnu prikolicu. U ovoj eri, mnogi smatraju da je R69S ostao najpoželjniji primerak sa „/2“ oznakom, jer je raspolagao značajno većom snagom u odnosu na druge modele, a bio je i jedinstvenog dizajna.

1970 – 1982.

Godine 1970., BMW je lansirao potpuno obnovljenu ponudu motocikala sa agregatima od 500, 600 i 750 cm³ radne zapremine: R50/5, R60/5 i R75/5. Motori su bili u potpunosti revidirani. Valjkasti i kuglični ležajevi  su zamenjeni ležajevima rukavca sličnim onim koji se koriste u savremenim automobilskim motorima. Bregasto vratilo, koje je bilo na vrhu agregata, smešteno je ispod kolenastog vratila, što je omogućilo bolji klirens ispod ciilindara, uz zadržavanje niske tačke težišta, koja je karakteristična za bokser postavku. Novi motor je imao električni starter, mada je tradicionalna „kurbla“ postavljena na menjačku kutiju zadržana. Stajling prvih modela je uključivao hromirane bočne panele i restilizovan rezervoar. Serija /5 je dobila i duže zadnje oscilirajuće rame, što je rezultiralo dužim međuosovinskim rastojanjem. Ovo rešenje je unapredilo upravljivost i omogućilo instalaciju većeg akumulatora.

Modeli /5 su bili prvi koji su se proizvodili u novoj BMW-ovoj fabrici motocikala u Špandauu. Proizvodnja  iz zapadnog Berlina je premeštena iz fabrike Milbertshofen u Minhenu u ovo postrojenje, koje je izgrađeno na lokaciji na kojoj se ranije nalazila Siemensov proizvodni pogon za avionske motore.

Primerci /5 su bili kratkog veka, ali su zamenjeni novom proizvodnom linijom 1974. Upravo su te godine modeli od 500 cm³ isključeni iz portfolija, a uveden je model sa agregatom radne zapremine od 900 cm³, kao i petostepena menjačka kutija, unapređenja na električnom sistemu i geometrija rama. Reč je o sledećim modelima: R60/6, R75/6 i R90/6. Godine 1973. je lansiran supersport model, BMW R90S, a 1975. je startovanje uz pomoć „kurble“ otišlo u istoriju.

Dve godine kasnije, 1977., začeta je „/7“ generacija. R80/7 je bio nova akvizicija gami. R90 modeli (898 cm³) i R90S modeli su zamenjeni unapređenim verzijama  sa novim motorom radne zapremine 1000 cm³; a reč je o sledećim primercima: R100/7, R100S i novom supersport modelu, R100RS, sa kompletnom oplatom. Ovaj elegantni motocikl, dizajniran uz pomoć vazdušnog tunela, isporučivao je 70 ks (51 kW) i postizao je maksimalnu brzinu od 200 km/h. R100RS je imao kraći odnos zadnjeg dela da bi se bolje izborio sa otporom vazduha potpune oplate. Testiranja su pokazala da je zapravo bio neznatno sporiji od R100S, koji je isporučivao 65 konja. R100RT je lansiran 1978., kao model za 1979., a radilo se o prvom BMW-ovom „full-dress“ tureru. RS i RT oplate su bile veoma slične, ali je RS bila u suštini olakšana, zaštitna aerodinamična školjka, sa vetrobranom bez dodatnih funkcija, dok je RT školjka bila teža i imala je dva pretinca na zaključavanje, ventilacione otvore i podesiv vetrobran. RT oplata se u velikoj meri koristila za policijske motocikle, sa radio uređajem i odeljcima za odlaganje stvari.

R60 je 1979. godine zamenjen sa R65, koji je posedovao agregat radne zapremine 650 cm³. Radilo se o ulaznom modelu sa 48 ks (36 kW) koji je imao sopstveni dizajn rama. Zahvaljujući manjim gabaritima i boljoj geometriji, prednji i zadnji točkovi od 18 cola i veoma lak zamajac, doprineli su neverovatno dobroj upravljivosti motocikla, koji je mogao bez problema da drži korak, pa čak i pobegne većoj braći, kada se za kormanom nalazio pravi vozač, posebno na vijugavim putevima. BMW je dodao još jednu varijantu 1982.: R65LS, model sa još više sportskog izraza i četvrtinskom oplatom, dvostrukim disk kočnicama napred, krućim ogibljenjem i drugačijim karburatorima, koji su dodali 5 ks (4 kW).

1983 – 2003.

Početkom 1983., BMW je lansirao redni četvorocilindarski, tečnošću hlađeni agregat radne zapremine 987 cm³ sa elektronskim ubrizgavanjem. Dotični motocikl je bio predviđen za evropsko tržište, a poneo je naziv K100. K seriju je odlikovalo pojednostavljeno i jedinstveno zadnje ogibljenje u vidu jednostranog oscilirajućeg ramena. Godine 1985., R80RT turing motocikl, tradicionalno pogonjen bokser motorom, dobio je ovaj tip zadnjeg ogibljenja, dok se na R100RT našlo 1987.

1985. godine, BMW je lansirao trocilindarsku verziju radne zapremine 750 cm³, koja je bila uglađenija zahvaljujući protivtegu kolenastog vratila.

Naredne, 1986. godine, BMW je lansirao električno podesiv vetrobran na K100LT. Zatim, 1988. godine, Bavarci su uveli ABS sistem u liniju pogonjenu bokser motorima, inicijalno na R1100RS. Od tada je ovaj sistem asistencije pri kočenju postao dostupan kao opcija kod ostatka BMW-ove moto game.

1989. godine, BMW je lansirao sportski motocikl sa kompletnom oplatom – K1. On je bio baziran na motoru iz K100, ali u ovom slučaju sa četiri ventila po cilindru. Izlazna snaga je bila gotovo 100 konja (75 kW).

Zatim, 1995., bavarski proizvođač je ukinuo proizvodnju airhead motora sa dva ventila i prebacio se u potpunosti na oilhead sistem sa četiri ventila, koji je prvi put bio predstavljen 1993.

Tokom ovog perioda, BMW je lansirao brojne motocikle, uključujući:

• R seriju (airhead) – R65GS, R80GS, R100GS i R100gspd, koji je reklamiran povodom pobede na čuvenom Pariz-Dakar reliju, a radilo se o modifikovanom GS airhead On je veoma cenjen kod kolekcionara i putnika „oko sveta“ zbog pouzdanosti i lake popravke i održavanja.
• R seriju (oilhead) – R850R/GS/C, R1100/RS/RT/R/GS/S, R1150R/RS/RT/GS/S, R1200C
• F seriju – F650 Funduro, F650ST Strada, F650GS, F650GS Dakar, F650CS Scarver
• K seriju – K1, K100, K100RS, K100RT, K75, K75C, K75S, K75RT, K1100RS, K1100LT, K1200RS, K1200LT, K1200GT.
• C1 – zatvoreni skuter.

R1200C, proizvođen od 1997. do 2004., bio je jedini BMW-ov predstavnik u segmentu „kruzera“. Sa druge strane portfolija, C1 je proizvođen od 2000. do 2002., a reč je o zatvorenom skuteru, jedinom te vrste koji je bio u ponudi BMW-a.

Naravno, u Srbiji je glavni i distributer i uvoznik BMW Motorrad proizvoda – Delta Motors, koja je organizovala i druženje u ime otvaranja sezone:

Priredio: Pavle Barta

(3607)