Zanimljivost dana: Maskirana legenda

U današnja vremena specijalni automobili proizvedeni radi homologacije za auto-moto sport se uglavnom prodaju u rekordnom roku i preko tražene teme. Ali situacija uvek nije bila takva i saloni su nekada morali da rade drastične promene da bi privukli kupce …

Krajem 1960-ih godina, u američkom NASCAR šampionatu, vodio se veliki rat između Fordovih predstavnika Forda i Mercuryja i dva Chryslerova velikana, Dodgea i Plymoutha. Tokom 1969. sezone su debitovali aerodinamičniji model Ford Torino Talladega i Mercury Cyclone Spoiler a brzine su po prvi put prešle cifre od 190 mph (304 km/h). Chrysler se dao na posao pa je sredinom 1969. godine debitovao Dodge Daytona, a godinu dana kasnije i Plymouth Superbird. Oba primerka je odlikovao aerodinamični nos i poveći spojler za stabilnost, a Daytona je postao prvi serijski automobil koji je prešao cifru od 200 mph (320 km/h).

Dok su rezultati na stazama bili jedno, kompanija je i dalje morala da proizvede dovoljan broj serijskih primeraka radi homologacije. Tokom 1969. godine pravila su zahtevala samo 500 primeraka, pa Ford, Mercury i Dodge nisu imali problema. Međutim, već sledeće godine NASCAR menja pravilo i zahteva po jedan primerak za svaki salon kompanije. To je stavilo Plymouth u veliki problem i on je morao da proizvede čak 1.920 Superbirda.

To nas dovodi do automobila iz ove priče, koji je, verovali ili ne, nekada bio Superbird sa dugačkim nosom i aerodinamičnim repom. Superbird je bio zasnovan na jednom drugom Plymouthu (Road Runner), koji je u svoje vreme bio izuzetno popularan “muscle car“ i prodavao se u visokim brojkama. Za prosečnog kupca, Road Runner je bio značajno bolja kupovina od Superbirda. Ne samo što nije izgledao čudno već je takođe bio i za 600 dolara jeftiniji (3.200 prema 3.800 dolara). Superbird takođe nije poželjan iz razloga što je dosta traljavo urađen. Chrysler korporaciju nije bilo briga za detalje, a cilj je bio da se automobili što brže proizvede da bi mogli debitovati na stazama protiv Forda i Mercuryja. Nije bilo retko da se vrata ne mogu zatvoriti, da prozori i delovi enterijera ispadaju sa svojih mesta, a boja pokaže nesposobnost radnika. Takođe, nije bilo retko da mnogi saloni skidaju nos i rep sa automobila i prodaju ih kao Road Runner, a upravo je model sa slike jedan od njih.

Na prvi pogled, ovaj Superbird ne liči na sebe, ali onda je osoba koja ga je pronašla počela da zapaža detalje. Naime, Superbird je imao još jednu karakteristiku po kojoj se razlikovao od Road Runnera, a to je zadnje staklo. Ono je bilo veće i ovalnije za bolju stabilnost, ali ono šta je otkrilo sve je naravno VIN broj. Ključni detalj je broj “26“, koji označava je reč o Superbirdu dok je Road Runner imao sasvim drugačiji broj. Ostatak VIN-a donosi i druge detalje, pa tako “122“ znači da je imao V8 motor zapremine 440 kubnih inča (7,2 litra) i 390 ks, kao i četvorostepeni manuelni menjač.

Sa dizajnerske strane, “V19“ označava platneni “vinyl“ prekrivač krova, a “V88“ trkačke trake na zadnjim krilima. Zatim stižemo i do boja, pa “FY1“ znači da je automobil napustio fabriku u žutoj boji, a “H2X9“ i “TX9“ da je enterijer bio crne boje sa klupom na prednjim sedištima. Naredni broj u liniji “B30“ bi trebalo da znači da je automobil proizveden novembra 30., 1969. godine, ali svi Superbirdi nose ovu oznaku iako nisu svu proizvedeni istog dana. Ovo je ujedno jedan od zadnjih proizvedenih primeraka i to 1.866 od 1.920.

U svakom slučaju, ovaj Superbird je kasnije dobio i svoje prepoznatljive detalje, kompletno restauriran u originalno stanje i danas se nalazi u privatnim rukama. 

Zoran Tomasović      

(698)