Da li nasilje ima pol?

Kroz istoriju ljudskog roda, opisano je kroz brojne naučne radove koji su u značajnoj meri  suprotstavljeni jedni drugima, smenjivali su se dugotrajni periodi dominacije jednog pola nad drugim. Ipak, prevagu, sa aspekta šireg stepena prihvatljivosti, odneli su teoretičari koji su borbu polova doživeli kroz sledeću hronologiju: heterizam, matrijarhat i naposletku patrijarhat.

Heterizam predstavlja period u kome nije postojala svest o monogamiji i ponašanje ljudi je tada ličilo na ono što srećemo u životinjskom carstvu; matrijarhat je period u kome je majčinska figura, ona koja rađa, ona koja je sposobna da razume i neograničeno voli, kao i ona po kojoj je jedino moguće utvrditi roditeljsku pripadnost (jer je potencijalnih očeva bilo puno), bila centar univerzuma; do patrijarhata gde otac preuzima ulogu glavne figure. Grupu naučnika, sa ovakvim viđenjem, su predvodili Bahofen, Luis Henri Morgan, Džon Ferguson Maklenan, koji su na nešto različit način, a koristeći se relativno klimavim indikatorima, utvrdili ovakav razvoj događaja. Nešto manju popularnost imaju teorije sa izmenjenim redosledom dominacije jednog pola nad drugim.

Međutim, svima njima je zajednička nit ona koja se odnosi na stalnu borbu za prevlast u civilizaciji, između muškog i ženskog pola. Sadašnjost nije bila u stanju da pretrpi nužnu vremensku distancu kako bi se istraživači, na relevantan način, osvrnuli na temu u kom carstvu živimo danas: i dalje muškom, ili pak ženskom.

Za damu po imenu Clara Josephine Eissner, malo ko je čuo, ali zato svi znamo ko je Clara Zetkin – srčani borac za ženska prava, istaknuti levičar sa jasnim i odlučnim zalaganjem za princip ravnopravnosti među polovima, I dok su pre dvadesetak godina, žene širom sveta, punim ustima pominjale i pozivale se na Klarinu borbu, zadnjih godina se retko može čuti neka aktivistikinja kako se služi postignućima ove znamenite Nemice. Jeste li se zapitali zašto?

Odgovor nije tako daleko. U “razvijenim” zemljama jasno je vidljiv, nešto duže nego kod nas, ali evo zamah dobija u zemljama “treće Evrope”, kakva je Srbija danas. Nedavno je donet Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja („Sl. glasnik RS“, br. 94/2016), koji definiše nasilje u porodici, kao akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji…

Pored toga, pre par meseci je stupio na snagu izmenjeni Krivični zakon, prema kome su sada sankcionisana i dela poput: nedoličnog ponašanja, proganjanja, seksualnog uznemiravanja  Prema navodima nadležnih, granica između flerta ili upornijeg udvaranja i krivičnog dela, zavisiće od procene i voljnog momenta subjekta “nepristojnih” ponuda ili mete koketiranja.

Iako nema sumnje da su izmene zakona politički korektne, da se u njima govori o učiniocima ili žrtvama, sa potpunim dopuštenjem odnosno anticipirajući da se oba pola mogu naći, i u realnosti se i nalaze sa obe strane zakona, praćenjem dešavanja na javnoj sceni stiče se veoma jasan utisak da je ovo zakon koji za cilj ima da zaštiti žene od muškaraca.

Čitali smo o brojnim primitivcima koji su svoju “muškost” izrazili tako što su fizički zlostavljali svoje tadašnje supruge, čak i o ubistvima žena od strane poremećenih likova. Jasno da bude, ličnosti koje su sposobne za ovako nešto i zaslužuju svaku osudu i doslednu primenu zakonskih rešenja. Čak smo čuli i predsednika Srbije, u stvari svega što postoji u Srbiji, kakvo mišljenje ima o porodičnom nasilju, gde se nakon strašne tragedije u Rakovici izjasnio o velikoj potrebi oštrih sankcija prema počiniocima: “jer ko ima ćerku, taj zna o čemu pričam”. I uvek se jasno i pošteno opredeljivao prema svim slučajevima koji su bili gorući u javnosti i gde su žrtve bile žene. Jedino u slučaju brakorazvodne parnice u porodici Mali, nije dublje zalazio u navode supruge o fizičkom i ostalim oblicima nasilja, nad njom i nad budžetom i građanima Srbije. Potpuno ispravno, time je trebalo da se bave drugi organi u državi.

Ono što nismo mogli da čujemo niti igde da pročitamo se verovatno nije ni desilo, odnosno stopa nasilja nad muškarcima je zanemarljiva. Naravno, ako pričamo o šamaranju i ostalim prizemnim ekspresijama nemoći. Međutim, ako pogledate zakonsku definiciju nasilja u porodici, videćete da se ona potpuno ravnopravno odnosi i na psihičko i ekonomsko nasilje. Ali, oblasti gde su muškarci izloženi nasilju, očito nisu interesantni nikome. Koliko slučajeva ima gde žene, u razvodu (pa čak i u braku), po definiciji dobijaju starateljstvo nad decom (opet izuzmimo slučaj gradonačelnika), zloupotrebljavaju starateljsko pravo, onemogućavajući kontakt dece i oca, na načine kako to može samo najperfidniji mozak. Da li se iko bavi ovim problemom, imamo li neke statistike da pogledamo, ima li neki vid „sigurne kuće“ za ovakve slučajeve? Teško… Šta više boli: šamar ili manipulacije sa ciljem da se spreči kontakt oca sa detetom? Šta je društveno pogubnije: emotivno hendikepirana deca i muškarci (žrtve iskonske manipulacije) ili obraz koji bridi i modrica koja prođe za sedam dana? Pitanje je dublje prirode, jer ovakav sistem društvenih vrednosti, oslikan kroz sudsku praksu, stvara idealnu osnovu da i deca, odnosno budući ljudi, svoje brakove grade na istim osnovama. Imam utisak da se bavimo samo plavim slonovima dok nam crveni prolaze neopaženo.

Malo i o ekonomskom nasilju. Verovatno se interpretacije ovog vida nasilja kreću u smeru da muž u nedovoljnom obimu finansira suprugu i ostatak porodice. Međutim, zakon pretpostavlja ravnopravan doprinos oba supružnika u sticanju imovine i na tom osnovu gradi dalju odredbu o ravnopravnoj podeli tako stečene imovine u eventualnom razvodu. Da li se ekonomskim nasiljem smatra i to što jedan supružnik manje doprinosi od drugog? Naravno da ne. Ali kako onda važi odredba o ravnopravnoj podeli imovine, ako onaj ko je više stekao uopšte uspe da se izbori za tako nešto, kroz naš pravosudni sistem, a kamoli za podelu shodno doprinosu? To što je, jedan supružnik bio vredan i sposoban (obično muškarac, kao što je obično žena žrtva fizičkog nasilja) pa zaradio novac, nije mu nikakva referenca (po zakonu) da taj novac njemu i pripada.

Ako komunizam nije uspeo kao društveni koncept, kako je moguće očekivati da će da uspe na „mikro društvenom planu“ – a što je predstavljeno porodicom.

Da li vam je sada jasnije zašto feministkinje više ne pominju Klaru Cetkin?

Pa sirota žena se borila za ravnopravnost polova, ali ovo što se dešava je ostavilo tu ciljanu ravnopravnost nekoliko decenija iza nas, žene vladaju svetom.

Ali Pirova je ta njihova pobeda jer kao što reče naš mislilac Jovan Dučić: Žena celo svoje biće podredi cilju da uspostavi dominaciju nad muškarcem, ako uspe u tome, nesrećnijeg bića na planeti nema.

A muškarcima ostaje da se kroz pokrete koji promovišu život bez žena, bore za neko svoje mesto pod Suncem, izolovani od iskonskih manipulacija lepšeg ali izobličenog pola.

Pa, pobogu: kaže se „to je nasilje“ a ne „taj je nasilje“ niti „ta je nasilje“.

Zvezdan Božinović

(478)