Serijal Čitam ti dušu kroz točak – Šta se dešava u saobraćaju?
Plastično rečeno, psiholozi proučavaju šta ljudi u različitim socijalnim situacijama rade i na osnovu toga razvijaju objašnjenja za njihove akcije i reakcije. U tom smislu, svi moramo biti poput psihologa, čak iako se za tako nešto nismo nikada školovali, s obzirom na to da se naša sposobnost obavljanja svakodnevnih zadataka u životu ogleda i zavisi od našeg razumevanja sebe i drugih.
Recimo, zamislite da ste se dogovorili sa prijateljem da se nađete na ručku u restoranu i vi ga čekate preko pola sata ali njega nema. Morate da odlučite šta ćete dalje. Imate nekoliko opcija. Možete da:
- pojedete klopu i vratite se na posao,
- probate da ga kontaktirate i vidite što ga nema,
- jednostavno da odete ili ipak
- da nastavite da ga čekate i ne naručujete još ništa.
Dok vi dumate šta ćete, uz to ide i bujica reakcija. Možda ste iziritirani ili zabrinuti, možda vas spopadaju misli da je ta osoba imala nekakvu nesreću ili ste možda preterano kritični prema prijatelju zbog pređašnjih loših iskustava koje ste imali sa njim, u smislu njegove neodgovornosti. Možda pokušavate i da analizirate karakter svog prijatelja. i konačno – on se pojavljuje. Laknulo vam je ali ste i dalje mrzovoljni.
Odluke, opcije, reakcije i objašnjenja konstantno nam se smenjuju u mislima dok se mi borimo sa događajima koji nam mogu izmeniti život. Psiholozi ovu aktivnost zovu stvaranje atribucije. Hajde da probamo ovu ideju da primenimo na saobraćajnu psihologiju. Dok vozimo, mi stalno moramo da razmišljamo o tome šta se dešava i šta drugi vozači rade. Neke događaje je lako predvideti zato što uz njih idu jasni signali poput migavaca. Drugi tipovi komunikacijskih znakova možda nisu tako jasni ali su svakako tradicionalni, poput onoga kada vam motociklista mahne u znak zahvalnosti zato što ste mu napravili mesto u koloni.
Ali ima još more „fora“ koje moramo da dokučimo u saobraćaju koji su pre slučajni i spontani nego što su komunikacijski ili tradicionalno jasni. Na primer, idete nizbrdo i vidite auto koji se povlači sa kolovoza. Morate brzo da odlučite: da li da nastavite ili stanete? Vaša odluka zavisi od „uzročne atribucije“ iliti vašeg objašnjenja za datu situaciju. Recimo: Bolje bi bilo toj ženi da me propusti. Imam pravo prednosti na putu. Deluje kao da ide prebrzo, možda me i ne pusti. Bolje da ja ubrzam da ona vidi da ja neću odustati od prolaska. Zna ona sigurno da imam prednost. Ooooo, dobro je, skontala je, pustila me. Odlično.
Ako vam deluje da je vozač u drugom automobilu oprezan i ako očekujete da ste primećeni u svojim namerama, onda tek odlučujete da nastavite dalje, a ako mislite da vas drugi vozač nije video, možda usporite ili jednostavno stanete.
Razne situacije i „signali“ koje percipiramo kroz njih, (komunikacijski i oni manje komunikacijski), direktno utiču na naša objašnjenja, očekivanja i odluke:
- Da li je vozač muško ili žensko, mlađi ili stariji, dobro obučen ili ne?
- Da li je taj automobil stariji ili noviji, prosečan ili otmen?
- Da li je vidljivost dobra ili postoje opstrukcije?
- Da li vozač u automobilu nastavlja da vozi polako-oklevajući ili izlazi prebrzo?
Ovi signali se kombinuju sa našim stavovima i navikama i oni proizvode odluku ili akciju. Naše vozačke odluke predstavljaju naš lični stil i karakter. Kako delamo i reagujemo, kako mislimo i kako se osećamo, jeste automatski rezultat onoga šta vidimo, u šta verujemo i šta radimo po navici.
Možemo svesno da modifikujemo naš vozački identitet, kontrolišući to na način: na šta obraćamo pažnju u saobraćaju i kakva predubeđenja imamo o drugim vozačima, u isto vreme vežbajući na našim novim vozačkim navikama.
Lično iskustvo nam otkriva u šta gledamo, na šta smo fokusirani, kakve misli i navike imamo i kakav kvalitet emocija nas okružuje u saobraćaju. Emocija je rezultat naših navika i osećanja kao vozača. I mi smo bespomoćni u pokušaju da promenimo naše emocije aktom volje ili odlukom.
Ali možemo da koristimo sistematske tehnike samomodifikacije za suzbijanje navika, misli i negativnih osećaja koje smo uočili kod sebe. Njih možemo zameniti novim, zdravijim, mentalnim obrascima i na taj način trajno poboljšati kvalitet našeg saobraćajnog života.
Ružica Majkić
(256)
