Zanimljivost dana: Oživljavanje legendarnog imena

Nije retkost da vidimo automobilske proizvođače da ožive neko legendarno ime, samo s ciljem da unovče slavu prethodnika. Takav postupak se obično desi kada korporacija prolazi kroz veliku krizu i potreban je relativno jeftin način da kaže publici „hej, mi još postojimo“ tako što će probuditi nostalgiju. Znajući sve to, odluka Oldsmobilea da početkom osamdesetih godina prošlog veka ponovo ponudi legendaran Olds/Hurst, je bila pomalo čudna, pošto je korporacija u spomenuto vreme beležila najveći komercijalni uspeh u istoriji, a javnost je dočekala da vidi jedan od kultnih američkih automobila svog perioda.

Oldsmobile je uvek zauzimao dosta bitnu poziciju u ponudi General Motorsa. Predstavljao je neku „zlatnu sredinu“, pošto su Chevrolet i Pontiac bili ispod, a Buick i Cadillac pozicionirani iznad.

To je označilo da je prosečan kupac Oldsmobilea bio u četrdesetim godinama i da je želeo da se „smiri“, posle godina ludovanja. Brend je zapravo predvodio američku automobilsku industriju po dosta inovacija, kao što su prvi serijski automatski menjač iz 1939. godine, prvi turbobenzinac direktno iz fabrike 1962. godine i prvi američki masovno proizvedeni automobil s pogonom na prednje točkove, četiri godine kasnije.

Kategorija po kojoj se Oldsmobile nije izdvajao je svakako bila ona koja se tiče performansi. Iako je firma kroz većinu istorije nudila glomazne motore V8, oni uglavnom nisi bili napravljeni za trkanje već za krstarenje na duže relacije. Ali početak revolucije, takozvane „muscle cars“ je Oldsmobile zatekao na spavanju, kada je Pontiac predstavio model Tempest GTO 1964. godine, da će firma morati reagovati godinu dana kasnije sa svojim predstavnikom koji se zvao Cutlass 442.

Međutim, komercijalni uspeh je izostao, a Oldsmobile kreće da traži partnera sa željom da podigne svoj imidž. I pronalazi ga u vidu firme Hurst Performance, koja je u to vreme bila jedan od najvećih snadbevača delova u Sjedinjenim Američkim Državama. Hurst je posebno bio poznat po svojim menjačima, a kasnije je proširio poslovanje i na kvačila i kočnice i svako ko se bavio amaterskim i profesionalnim auto-moto sportom bi posetio saveznu državu Pensilveniju gde je bilo sedište firme.

Prvi zajednički model u saradnji Oldsmobilea i Hursta je stigao 1968. godine i zvao se prosto i jednostavno Hurst/Olds. Bio je zasnovan na spomenutom 442-u, ali je pružao značajno veći benzinac radne zapremine 455 kubnih inča (7,5 litara) sa 390 konjskih snaga. Iako je General Motors u spomenuto vreme imao zabranu na motore veće od 400 kubnih inča (6,6 litra) u vozilima sličnih dimenzija, Oldsmobile je uspeo da zaobiđe pravilo, tako što je tvrdio da Hurst/Olds nije fabrički model već tjuning samostalne kompanije.

Hurst/Olds se takođe izdvojio i sa novim menjačem i posebnom zlatnom bojom koja nije bila deo serijske ponude. Iako je prodaja bila izuzetno simbolična (515 primeraka te 1968. godine), Hurst/Olds je ostavio dovoljno značajan trag da i narednih godina bude u ponudi.

Saradnja između dve firme će trajati sve do 1979. godine, pre nego što su se razišli kada je postalo jasno da performanse više nisu u centru pažnje već luksuz. Oldsmobile je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina poslovao izuzetno uspešno, i to do te mere da je model Cutlass čak postao bestseler u Americi.

A onda je General Motors 1982. godine predstavio platformu nazvanu G-Body i odjednom vratio pažnju javnosti na verzije s puno snage. Najpopularniji od njih je bio Buick Regal Grand National sa turbobenzincem sa šest cilindara, ali su se izdvajali i Chevrolet Monte Carlo, Pontiac Grand Prix i Oldsmobile Cutlass Calais/Supreme. Neko se dosetio da bi stara formula iz šezdesetih godina ponovo mogla dati rezultate, pa su još jednom kontaktirani čelnici Hursta sa željom o proizvodnji zajedničkog automobila.

Petnaestogodišnjica od prvog Hurst/Oldsa se približavala 1983. godine, pa su Oldsmobile i Hurst odlučili napraviti novu generaciju. Cutlass Calais se smatrao slabije opremljenom verzijom, sa nižom masom i pristupačnijom cenom, i izabran je za bazu umesto bolje opremljenog i skupljeg Cutlassa Supremea. Hurst će da doda posebnu crnu boju sa donjim delom automobila ofarbanim u sivu boju, zatim 15-inčne felne, pneumatike Goodyear Eagle GT i potpuno novu haubu i zadnji spojler i na kraju sportska sedišta.

Takođe je postojala i još ekskluzivnija verzija nazvana W-40 s lepšim felnama, disk kočnicama napred i posebnim modifikacijama na račun ogibljenja. Hurst/Olds je bio jedini Cutlass Calais sa krovom takozvanim „t-top“, gde je vlasnik mogao da skine određene delove krova, što ga je činilo veoma posebnim u to vreme.

Ispod haube se našao provereni V8 radne zapremine 307 kubnih inča (5,0 litara). U serijskom izdanju je razvijao 140 konjskih snaga, ali je Hurst uspeo da digne brojku na 180 „grla“. Navedene cifre svakako zvuče smešno za današnja vremena, ali potrebno je upamtiti da su političari predstavili dosta novih zakona na račun stope izduvnih gasova koji su jednostavno ubijali snagu.

Novi Hurst/Olds je takođe razvijao veoma solidnih 330 Nm obrtnog momenta. Ono što će ga posebno izdvojiti u poređenju s rivalima je bio njegov menjač, napravljen od strane Hursta. Imao je tri ručice i bio je nazvan „Lightning Rods“. Prva ručica je služila samo za prvi brzinu, ona druga za drugi stepen prenosa, a treća za sve ostale komande na automatskom menjaču.

Hurst se odlučio za ovaj potez najviše iz razloga da se dobiju veće performanse na trkama ubrzanja. Testovi iz navedenog perioda pokazuju da je ovaj automobil mogao da stigne od nule do 100 km/h za oko osam sekundi i da onda dostigne maksimalnu brzinu od 175 km/h.

Hurst/Olds svakako nije bio jeftin i koštao je 19.500 američkih dolara (oko 62.195 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), što je bilo dvostruko više nego standardni Cutlass Calais. Oldsmobile je originalno planirao da napravi samo 2.500 jedinica, ali je popularnost bila dovoljno velika da prve godine bude prodat 3.001 primerak.

Ponuda je takođe trebalo biti ograničena samo na 1983. godinu, ali je neočekivana popularnost rezultirala time da Hurst/Olds stigne u izložbeno-prodajne salone i godinu dana kasnije. Nije se razlikovao u značajnoj meri s izuzetkom novih boja, a za njega se odlučilo 3.500 kupaca.

Ovaj automobil će igrati veliku ulogu u uspehu Oldsmobilea koji je dostigao vrhunac popularnosti 1985. godine kada je po prvi (i jedini) put u istoriji prodao više od milion vozila. Međutim, nakon toga je usledio postepeni pad pod napadom japanskih rivala do te mere da je brend eliminisan ulaskom u 21. vek. Hurst/Olds iz 1983. i 1984. godine možda nije najbolji pokazatelj onoga šta je činilo Oldsmobile posebnim, ali je svakako bio zanimljiv model u svoje vreme i samim tim zaslužuje mesto u istoriji.

Zoran Tomasović

(7)