Ducati se neće spuštati u segment malenih motocikala

Tržište motocikala je prepuno modela male zapremine koji za cilj imaju da privuku pažnju, kako novih, tako i iskusnih vozača. Motocikli kao što su Triumphovi Speed ​​400 i Scrambler 400X, Honda GB350 i Royal Enfieldov Himalayan, KTM-ov pulen iz porodice 390, su od predstavljanja dobili na popularnosti, često se nalazeći na vrhu mesečnih prodajnih rang lista, nadmašujući prodaju i premijum, ali i mašina veće zapremine.

Međutim, Motorcycle News prenosi informacije o tome kako rukovodstvo Ducatija ne iskazuje nikakvu težnju za penetracijom te tržišne niše.

Izgleda da je Đulio Fabri, Ducatijev šef odeljenja za promociju proizvoda, rekao za pomenuti moto-medij kako je kompanija pre mnogo godina donela odluku da ne proizvodi jeftine modele, uprkos povećanju potražnje na tržištu. Da li je to greška, i kako se naziva upad marke u svet terenskih motocikala, ako ne motociklima male zapremine?

„Oslonci naše marke su stil, sofisticiranost i performanse“, rekao je Fabri. „Ako spojite ova tri elementa i želite da konstruišete mali motocikl, apsolutno ste uskraćeni za konkurentnost na tržištu. Dakle, to je razlog zašto nikada nećete videti mali Ducati.“

I dok italijanski proizvođač nudi nekoliko motocikala srednje težine u obliku linije Scramblera, jeftina ponuda male zapremine očigledno je isključena. Kako kaže sam Fabri, „jedan od razloga zašto smo odlučili da uđemo u takmičenje u motokrosu i da predstavimo 698 Mono, bio je taj što smo želeli da se pobrinemo za mlađe vozače.“

Ali s obzirom na pozamašnu cenu ovog motocikla koja počinje od oko 13,5 hiljada evra, a ni najjeftiniji Scrambler nije daleko od psihološke granice od 10 hiljada evra, ne možemo baš da složimo da ovi modeli pomažu mlađim, ili čak novijim vozačima da priušte jedan Ducati.

Motocikli se u Ducatijevoj fabrici u Bolonji sklapaju ručno. Osoblje u kompleksu stalno cirkuliše i menja zaduženja kako bi se izbegao umor i dosada tokom sklapanja dvotočkaša. Fabri je u tom kontekstu, za MCN rekao da „ako želite da budete konkurentni (na tržištu motora skromne zapremine), morate proizvoditi van Italije. A za nas je ‘Made in Italy’ nešto čega se ne želimo odreći – to je deo našeg identiteta.“

Avaj, poznato je da Ducati već kontroliše jedan proizvodni pogon podignut van granica Italije (Evrope čak). Svi motocikli predviđeni za Azijsko-Pacifički region, osim za Japan i Australiju, se proizvode u Tajlandu.

Fabri po ovom pitanju tvrdi da oni „nemaju tu fabriku da bi pravili jeftinije motocikle. Imamo fabriku tamo jer bismo u suprotnom morali da dodamo mnogo novca na ime poreza. To je jedini način da Ducati prodajemo i u tom delu sveta.“ To je takođe fer. Ali ako Ducati želi da ostane relevantan i da se ne smatra samo proizvođačem motocikala sa visokom cenom, proizvodnjom u serijama koja su po obimu skromne, možda će morati da obezbedi olakšice za vozače koji žele zvučno ime, ali po ceni koja je osetno niža od 10 hiljada evra.

Ducati je, međutim, mala kompanija. Fabrika Borgo Panigale na stalnim osnova zapošljava oko 1.500 ljudi, a taj broj tokom vrhunca proizvodne sezone raste na oko 2.500. Ta cifra uključuje osoblje u sektorima marketig i prodaje, rukovodioce kompanije, trkački program Ducati Corsa i ljude kojima se zaduženja tiču održavanja reda i higijene.

Fabri je razgovor s novinarima zaključio rekavši da se „oni u kompaniji ne bore za velike prodajne brojke. Za nas nije važno da prodamo mnogo motocikala. Iskreno govoreći, ne možemo to ni da uradimo jer je naša kompanija prilično mala. Kapacitet fabrike je samo malo veći od onoga što sada plasiramo.“

Sve u svemu, teško ćemo videti Ducatije s motorima koji poseduju manje od 500 kubnih centimetara zapremine. Mada, s druge strane, ako se tržište dvotočkaša pogonjenih velikim motorima bude sužavalo, možda će i Italijani početi da razmišljaju na drugačiji način.

Samo Bog i vreme znaju odgovor…

MotoRepublika

(13)