Kako spasiti italijanske marke?

Stellantis danas liči na švajcarski sir puno rupa a malo zdrave materije. Antonio Filosa preuzeo je kormilo Stellantisa tačno 23. juna ove godine. Od tada je proteklo nepunih četiri meseca, rekao bih suviše kratko vreme da bi mogao da stigne da temeljno razmisli o svim problemima Stellantisa i da donese strategijske odluke.

Njegova odluka da na celo ruiniranog Masertija postavi Francuza Žan-Filipa Imparata, liči mi na hitnu pomoć da se bolesniku omogući još malo da preživi, dok ne stigne do klinike gde će mu trajno popraviti zdravlje.

Žan-Filip Imparato, više liči na veselog penzionera nego na velikog vođu!

Sve tri elitne italijanske marke, Alfa Rome, Lancia i Maserati, nalaze se već duže vreme u dubokoj krizi. Proizvodni programi sva tri konstruktora su haotično definisani, ne vidi se strategijska sistematizacija koja bi trasirala put u budućnost.

Evidentni su i problemi sa dizajnom i konceptom vozila. Lancia se nalazi u najgoroj mogućoj situaciji, poptuno je „izgubljena u svemiru“ tako da se stiče utisak da su je njeni rukovodioci, oni koji bi trebalo da je spasu, otpisali i čekaju njenu sahranu. Osim toga, masovni i stručni mediji dolivaju ulje na vatru, bombardujući bez prestanka vestima o propasti sve tri firme! Sasvim opravdano, potencijalni kupci okreću ledja ovim samrtnicima i odlaze tamo gde sigurnost investicije u novi automobil postoji.

Kada se zaviri u istoriju ova tri proizvođača moze se zaključiti da su imali slične programe i ambicije: limuzine i kupee raznih veličina i totalna opsednutost auto-moto sportom! Njihov koncept je uvek bio: dizajn, luksuz i performanse. Imali su komercijalni i sportski uspeh.

Zašto su onda počeli da propadaju? Istorijski analitičari obično se „hvataju“ za naftne ili ekonomske krize. Ima tu istine, ovakvi dogadjaju mogu da uzrokuju pad obima proizvodnje, ali ne i bankrotstvo. Moje mišljenje je drugačije – nedostatak strateškog kontinuiteta u razvoju programa, poštovanje sopstvenog identiteta, često loš kvalitet i dizajn. Ovo su nedostaci koji mogu svaku firmu da dovedu do prosjačkog štapa, čak i u vreme sasvim stabilne ekonomske situacije!

Istorijska sličnost programa i sportskih ambicija ove tri firme nameće ideju da bi ih ubuduće trebalo objediniti. Ove tri firme mogle bi zajedno da izrađuju svoje platforme i motore, umesto da im se serviraju platforme i komponente iz Amerike i Francuske!

Zašto je tako teško doći do ove ideje, meni lično je neobjašnjivo! Velika je tajna zašto menadžeri ne vide ono što je očigledno? Izvesno i jasno se radi o površnosti rukovodilaca i njihovom pokušaju da rutinskim postupcima „a la Tavares“ reše fundamentalne probleme ova tri proizvodjača.

Ferrari ne pripada Stellantisu ali bi mogao da se priključi ovoj grupi kao „spoljni saradnik“. Uloga Ferrarija u ovom sastavu bila bi tehnička i tehnološka podrška razvoja vozila italijanske premijum-trojke. Niko iz Stellantisa ne bi smeo da se meša sa ovom grupom!!! To je bitno za izgradjivanje novog imidža italijanske premijum grupe, Ferrari kao superioran izvor znanja i tri čuvena italijanska proizvodjača sa izvanrednom istorijskom bazom! Nešto bolje ne može da se zamisli. Samo još fali da Filosa to ukapira.

Na donjoj slici je već poznata šema strukture nove italijanske premijum grupe. Dodao sam samo još predlog dimenzija vozila. Tekst je na engleskom jer pripremam internacinalni nastup sa ovim predlogom.

Kratko objašnjenje:

~ Na vrhu grupe nalazi se Ferrari, koji svojim znanjem i tehnologijom snabdeva sva tri proizvodjača sa najvažnijim komponentama – pogon, osovine, elektronika, softveri.

~ Najbliži Ferrariju je Maserati – on proizvodi velike i luksuzne limuzine a takodje i sportska vozila.

~ Alfa Romeo i Lancia su u drugom redu.

~ Svaki horizontalni blok ima zajedničku platformu. To je skup odabranih zajedničkih komponenti a tu mogu da budu uključene i noseće strukture karoserije i/ili njihovi delovi. Do donje linije prozora noseće strukture karoserija mogu da budu identične. Dizajn je definisan spoljašnjim oplatama.

~ Svaka zajednička platforma može da bude korišćena za sve tri osnovne vrste karoserija: limuzina, kupe i SUV. Kod Maseratija sam nagovestio da bi nova velika limuzina mogla već da koristi platformu Purosanguea. Model Purosangue dugačak je skoro 5,00 m, sa dužim zadnjim prepustom novi veliki Maserati bio bi dugačak 5,20 m. Naravno niži! Sportski dvosedi mogli bi takođe da imaju svoje zajedničke platforme.

Zaključak

Antonio Filosa imace najteži problem sa pronalaženjem rukovodećeg kadra. Potrebni su mu, ne rutineri, kao što ih je gajio Tavareš, već ljudi koji vole svoj posao i italijanske firme! Isti problem biće s pronalaženjem novih dizajnera. Sve što je do danas urađeno, nije izazvalo nikakvo interesovanje tržišta!

Koncept zajedničkih platformi je odavno poznat, ovde je samo na vrlo visokom nivou koji pripadnici ove grupe zaslužuju. Kao kod plemenitih konja i sličnih životinja, bitno je saćuvati italijansko genetsko nasleđe, bez ikakvih uticaja sa istoka i sa zapada!

Nova strategija razvoja ubediće kupce u dugotrajni opstanak ovih proizvođača, što znači sigurnost za investiciju u njihova vozila. Ovo je najvažniji zadatak marketinga!

Vladimir Matijašević

(56)