Zanimljivost dana: Gospođa Belvidir

Provela je 50 godina pod zemljom kao vremenska kapsula i stavila je američku saveznu državu Oklahomu na automobilsku mapu sveta. Kada je 2007. godine kapsula konačno otvorena, publika je bila više nego razočarana. Niko je više nije hteo onda kada se očekivala zaslužena penzija, čak ni oni koji su je stavili pod zemlju, pre nego što je pronašla svoje konačno sklonište.

Reč je o gospođi Belvidir, zlatnom Plymouth Belvederu iz 1957. godina koji dan danas privlači veliku pažnju svojom pojavom.

Oklahoma je 1957. proslavila pedesetu godišnjicu kao savezna država Sjedinjenih Američkih Država, i tražila je način kako da privuče pažnju publike. Jedan od veoma popularnih načina proslave je ležao u takozvanim vremenskim kapsulama gde bi publika uglavnom stavljala pisma, novine i sve ono po čemu bi buduće generacije razumele kakav je život bio u navedeno vreme.

Kapsula bi zatim bila zakopana u zemlju sa ciljem da bude otkopana posle određenog vremena. Ali građani Tulse, glavnog grada Oklahome, su odlučili da odu korak dalje i da zakopaju automobil ceo automobil u vremensku kapsulu koja će biti otvorena 50 godina kasnije. Posle kraće pretrage, izbor je pao na novi Plymouth Belvedere iz razloga što je pružao futuristički dizajn.

U njegov gepek je stavljena dodatna kapsula sa pet galona (oko devetnaest litara) benzina iz razloga što nije bilo poznato da li će identično gorivo pokretati automobile i za 50 godina, zatim motorno ulje, popularno pivo Schlitz i ženska tašna sa svim onim šta se u to vreme moglo naći u njoj (cigarete, sitni novac, šminka, žvake i slično).

Lokalna kompanija je napravila posebnu betonsku kapsulu dužine 6,1 metra i visine 3,7 metara i ponosno reklamirala da može da podnese nuklearni napad. Pre nego što je kapsula zapečećena, automobil je prekriven posebnom plastikom da spreči vlagu u nadi da će Plymouth i posle 50 godina izgledati identično. Kao lokacija je izabrano dvorište lokalnog suda gde je firma za izgradnju spomenika postavila poveći natpis.

Cela automobilska javnost je bila usmerena na Tulsu u junu 2007. godine kada je gospođa Belvidir trebalaoda ugleda svetlost dana. Očekivanja su bila podeljena i mnogi su je poredili sa Titanikom, pa je tako jedna strana mislila da će automobil biti nepromenjen dok su drugi smatrali da će zateći gomilu rđe.

Takođe se pročula vest da je 1973. godine bila velika poplava u blizini tokom izgradnje nove fabrike, ali je važilo uverenje da vremenska kapsula koja navodno može da izdrži nuklearni napad ne bi trebalo da ima problema sa vodom.

Nažalost, kada je kapsula konačno otvorena publika je u njoj pronašla 7.600 litara vode u njoj sa zarđalim Plymouthom u sredini. Sama voda je bila duboka 1,2 metra i bilo je potrebno nekoliko dana da se ona izbaci. Tokom 50 godina, kapsula je u jednom momentu bila u potpunosti puna vode pa samim tim Plymouth, koji je inače bio sklon koroziji, nije imao nikakve šanse.

Čuveni Bojd Kodington se ponudio da pokuša da upali automobil, ali je brzo postalo jasno da to nije moguće. Sam ključ, koji se nalazio u bravi, je kompletno zarđao, nijedan deo motora više nije bio u pokretnom stanju dok je enterijer kompletno nestao.

Kada se prašina spustila, postavljalo se pitanje kome ovaj automobil u stvari pripada. Tulsa je raspisala konkurst 1957. godine, po kojem bi građani bili u prilici da pogode koja će populacija grada biti 50 godina kasnije, a glavna nagrada bi bila gospođa Belvidir. Sa cifrom od 384.743, najbliži je bio Rejmond Humbertson (zvanična brojka je 382.457), ali je on preminuo 1979. godine.

Njegova supruga je preminula devet godina kasnije, a kako bračni par nije imao dece automobil je pripao njegovoj stogodišnjoj sestri. Šest meseci nakon što je kapsula iskopana, Plymouth je završio u američkoj saveznoj državi Nju Džerzi gde se nalazi Ultra One, kompanija koja specijalizuje u skidanju rđe.

Ultra One je shvatio da je kompletna restauracija nemoguća, pa je odlučio da se koncentriše na to da skine koroziju i da potom zameni šasiju. Iz tog razloga, kompanija je kupila Plymouth Savoy iz 1957. godine da bi se iskoristila šasija, a ceo projekat je trajao oko šest meseci.

Predsednik kompanije Dvajt Foster je zatim pokušao da pronađe stalni dom za gospođu Belvidir, ali ga je odbio gotovo svaki muzej – uključujući i one u Tulsi gde se ovaj automobil nalazio toliko godina. Posle deset godina u hangaru, Plymouth je našao dom u vidu muzeja Historic Auto Attractions u saveznoj državi Amerike Ilinoisu, i tu se nalazi do današnjeg dana.

Zanimljivo je da ovaj automobil nije bio jedini koji su građani Tulse iskoristili kao vremensku kapsulu. Isto su uradili 1998. godine, a ovaj put su izabrali model Plymouth Prowler. Može se reći da su naučili lekciju pošto je vremenska kapsula izgrađena iznad zemlje i biće otvorena 2048. godine.

A što se tiče gospođe Belvidir, često se postavlja pitanje, „pa što nisu parkirali automobil u muzej, bio bi u boljem stanju posle 50 godina“. Ne sumnjamo da su oni koji to kažu su u pravu, ali ipak ne gledaju „celu sliku“. Pričamo ipak o vremenima iz kasnih pedesetih godina prošlog veka, kada je Hladni rat bio u jeku i verovalo se da je samo pitanje dana kada će nuklerni rat da počne.

U takvim uslovima, smatralo se da će sve biti uništeno i da je samim tim najbezbenija lokacija nekoliko metara pod zemljom.

Gospođa Belvidir danas proživljava drugu mladost baš zbog svoje priče, a Tulsa je opet na mapi Amerikanaca. Sumnjamo da bi se to desilo da je vozilo kojim slučajem bilo „parkirano u muzej“, zar ne?

Zoran Tomasović

(102)