Zanimljivost dana: Povratak snage na američke ulice

Treća generacija Pontiaca Firebirda nije ona koju pamtimo u najboljem svetlu kada pomislimo na američku automobilsku industriju. Proizvodila se od 1982. do 1992. godine i tokom spomenutog perioda je privukla 839.729 mušterija, što je svakako solidna brojka, ali daleko od one sa kojom su se mogli pohvaliti prethodnici. Ali tokom jednog kratkog perioda, Firebird se našao u samom centru pažnje, onda kada je svetlost dana ugledalo izdanje Firehawk i vratilo nadu da visoke performanse po pristupačnoj ceni opet mogu da vladaju američkim ulicama.

Firebird je originalno predstavljen 1967. godine kao blizanac Chevroleta Camara i dva modela će se paralelno proizvoditi tokom narednih 35 godina.

Međutim, kako su Jenkiji ušli u osamdesete godine, tako se mnogo toga promenilo u automobilskom svetu. Oštri zakoni na račun nivoa izduvnih gasova su rezultirali u relativno skromnoj snazi spram zapremine motora, a pravila na račun bezbednosti su samo dodavala na kilaži. Pontiacov odgovor je bio da po prvi put posle jedanaest godina predstavi potpuno novi Firebird, koji će da bude aerodinamičniji, ekonomičniji, i generalno moderniji u poređenju sa prethodnicima.

Kao što smo spomenuli, treća generacija je stigla u izložbeno-prodajne salone 1982. godine i već na prvi pogled privukla pažnju futurističkim dizajnom. To je ujedno razlog zašto je izabran kao automobil budućnosti sa visokom tehnologijom nazvan K.I.T.T u popularnoj seriji „The Knight Rider“. Ova generacija je donela još nekoliko novina kao što su prvi benzinac sa četiri cilindra, zatim direktno ubrzigavanje goriva, četvorostepeni automatski i petostepeni manuelni menjač i još dosta toga.

Sve do kasnih osamdesetih godina, vrhunac ponude u segmentu performansi je činilo izdanje Trans Am, sa V8 motorom radne zapremine 305 kubnih inča (5,0 litara), a onda i 350 kubnih inča (5,7 litara). Sa maksimalnih 235 konjskih snaga ispod haube, Trans Am je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za 6,4 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 243 km/h.

Međutim, popularnost ovog automobila je naglo pala krajem osamdesetih godina iz nekoliko razloga, od toga da je pokazivao godine, pa sve do promene u ukusu mladih kupaca koje su više interesovali pristupačniji četvorotočkaši Japana.

Rešenje Pontiaca je bilo da predstavi nekoliko specijalnih konfiguracija. Jedna od njih je stigla u vidu novog 3,8-litarskog turbobenzinca iz bratskog modela Buick Regal Grand National i analiziraćemo ga neki drugi put, a za našu priču je najbitniji novi Firehawk. Čelnici Pontiaca su ipak znali da svi oni kojima „benzin teče kroz vene“ ipak žele V8, pa su odlučili da predstave potpuno novo izdanje nazvano Firehawk.

Ideja o njemu se rodila još 1985. godine kada je Pontiac odlučio da se takmiči u seriji nazvanoj IMSA Firestone Firehawk. Ona je služila kao Biblija za modele kao što su Firebird, ali i Chevrolet Camaro, Ford Mustang i druge. Čelnici Pontiaca odlučuju da iskoriste trkački Firebird iz ovog šampionata kao bazu za novi serijski model, a posao je poveren privatnoj kompaniji Street Legal Performance (SLP) sa sedištem u Nju Džerziju.

Dok je SLP svakako bila privatna firma, takođe je imala blisku saradnju sa General Motorsom, posebno zato što je vlasnik i osnivač Ed Hamburger dugo bio profesionalni vozač. Samim tim, od SLP-a je zatraženo da osmisli specijalni Firebird, koji bi se onda prodavao preko Pontiacovih zvaničnih izložbeno-prodajnih salona. Izbor imena je pao na Firehawk po spomenutom trkačkom takmičenju.

SLP je za bazu uzeo verziju nazvanu Firebird Formula, a onda je krenula lista modifikacija. Ono što je zanimljivo jeste podatak da je automobil na prvi pogled izgledao kao svaka druga Formula, pošto nije imao baš nikakve stilske modifikacije. SLP je na taj način želeo da promoviše stil takozvanih „spavača“ (sleeper), gde bi vozilo na prvi pogled izgledalo malo dosadno, ali sa performansama kojima bi mogao da posrami daleko skuplje rivale na ulicama i stazama.

Kategorija po kojoj Firehawk svakako jeste impresionirao jeste mehanika. SLP je masovno modifikovao ogibljenje s ciljem da unapredi kategoriju po kojoj je Firebird već uveliko bio najbolji „mišićavko“, a to je ponašanje u krivinama. Ugrađene su i veće kočnice, šestostepeni manuelni menjač iz Chevroleta Corvette ZR1, a onda je na red došao i spomenuti 5,7-litarski motor.

S dugačkom listom modifikacija, snaga je skočila sa fabričkih 245 „konja“ na čak 350 „grla“ i maksimalnih 530 Nm obrtnog momenta. Za one koji su bili spremni „odrešiti kesu“ u još većoj meri, tu je bio i poseban paket nazvan „Competition“. Dodavao je zaštitni kavez, nedostatak zadnjih sedišta, aluminijsku haubu, prednja sedišta marke Recaro i kočnice Bremboove konstrukcije, slične onima sa čuvenog Ferrarija F40-a.

Kolege sa sajta Motor Trend su imale prvi priliku da ga testiraju i zabeležile su ubrzanje od nule do 100 km/h za 4,6 sekundi uz maksimalnu brzinu od 260 km/h. Ono što je bilo još impresivnije (barem za standarde Amerikanaca) je vreme na četvrtini milje (402 metra) u trajanju od 13,2 sekundi, što je bilo u samom rangu sa spomenutom Corvettom ZR1-om.

Međutim, Firehawk svakako nije bio pristupačan za vozilo sa značkom Firebirda i koštao je 39.995 američkih dolara (oko 92.695 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca, dok je za Competition bilo potrebno izdvojiti još 9.995 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 23.165 dolara).

Serijska proizvodnja je krenula 1991. godine i Pontiac se nadao privući pažnju zahvaljujući ne samo visokim performansama, već i podatku da je zadržavao fabričku garanciju. Nažalost, tokom jedine godine na tržištu (neki neprodati primerci će dobiti novi broj šasije i vode se kao modeli za 1992. godinu) je isporučeno tek 25 jedinica. Od spomenute brojke, svi primerci, osim njih četiri su naručeni u crvenoj boji, a jedanaest mušterija se odlučilo da plati za varijantu Competition.

Dok je lako okriviti cenu i navesti je kao razlog komercijalnog neuspeha, mnogo veću ulogu će igrao vremenski period u kom se ponuda odigravala. Kao što smo spomenuli, Firehawk je predstavljen 1991. godine, a Pontiac je tada vredno radio na novoj generaciji Firebirda koja će stići u izložbeno-prodajne salone tri godine kasnije.

Naslednik će takođe imati istu verziju, ali se ona neće fokusirati na čistokrvne performanse kao što je to slučaj bio kod originala. Firehawk je vratio Pontiac u centar pažnje i naterao ne samo razvojni tim Mustanga, već i bratskog Camara, da napravi nešto bolje i brže, pa samim tim zaslužuje specijalno mesto u istoriji američke automobilske industrije.

Zoran Tomasović

(185)