Poseta muzeju krševa (MEGAGALERIJA)

Amerikanci imaju izraz „malaise era“ da opišu crni period u automobilskom svetu koji je trajao od ranih sedamdesetih, pa sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka. Obeležila su ga vozila koja bismo najradije da zaboravimo. Razlog za tako nešto leži u glomaznim motorima sa malo snage i sve to zbog strogih zakona po pitanju emisije štetnih gasova. O tome smo ne baš tako davno i pisali, a tu priču možete da pročitate ovde.

„Malaise era“ nije donela mnogo vrednih klasika za kojima će se kolekcionari otimati, posebno ne iz Sjedinjenih Američkih Država. Možemo da spomenemo možda samo Pontiac Firebird Trans Am i Buick Regal Grand National GNX, a takva situacija znači da su automobili tog ranga značajno ređi od svojih dvadesetak godina starijih predaka.

Zdrav razum će reći da što je automobil mlađi, samim tim su i veće šanse da ćemo ga videti na ulicama. Međutim, vozila iz „malaise era“ su uglavnom korišćena dok ne ispune svrhu za koju su napravljeni, a onda poslati pod presu na reciklažu. S obzirom da nisu zanimljivi kolekcionarima, samim tim ih je gotovo nemoguće videti u slobodnom saobraćaju ili u muzejima.

To je jedan od razloga zašto su automobili iz osamdesetih godina jedna od mojih glavnih zanimacija. Posle 26 godine u Sjedinjenim Američkim Državama, mogu slobodno reći da sam video svaki klasik napravljen pre ranih sedamdesetih godina i da vam iskreno kažem – dosadili su mi. Posetiti još jedan muzej koji ima Ford Mustang iz 1965. godine ili par godina mlađu Chevrolet Corvettu mi jednostavno više nije na listi zanimacija, jer sam ih više puta video nego što se tipični građanin na Balkanu sreo sa Golfom „dvojkom“.

Na moju sreću, još uvek postoje institucije koje skupljaju one manje poželjne modele. U gradu Dvajt, unutar američke savezne države Ilinoisa, se nalazi muzej nazvan „Crazy 80s Cars“ i iako bi na osnovu imena mogli da zaključimo da se fokusira samo na četvorotočkaše iz osamdesetih godina, tamo ćemo pronaći i one napravljene desetak godina ranije.

Dvajt je inače mali gradić i nalazi se oko 130 kilometara jugozapadno od Čikaga. Populacija je tek nešto više od četiri hiljade stanovnika i u njemu izgleda kao da nema žive duše. Ruku na srce, bio sam tamo dan pre velikog američkog državnog praznika Dana zahvalnosti, pa nisam ni mislio da će biti više ljudi u javnosti. Na putu sam proveo oko dva i po sata u svakom pravcu i prešao ukupno oko 500 kilometara taj dan, a izabrao sam opciju da vozim legendarnom Routeom 66. Na određenim mestima definitivno deluje kao da je stalo vreme i barem ova kratka vožnja najpoznatijim američkim putem je sigurno vredna legende koju možete da pročitate na internetu.

Na ulazu u muzej me je dočekao čovek po imenu Dejvid i tokom nekoliko sati razgledanja automobila, bio je jedina osoba uz mene i mog mlađeg brata. Ulaz je inače besplatan, ali će vas Dejvid zamoliti da ostavite donaciju jer muzej živi od toga. Zatim će vas voditi od automobila do automobila i pričati vam istoriju svakog od njih.

Muzej je inače otvoren pre svega par godina i nalazi se na lokaciji gde je nekada bio „klub“ za starije ljude. Pod „klub“ mislim na lokaciju gde penzioneri mogu da odu na ručak, slušaju muziku i generalno se dobro zabave, pa pri samom ulasku u grad će vas dočekati jak miris nikotina. Muzej se inače nedavno proširio kada su stigli noviji četvorotočkaši i Dejvid nam je rekao da je trenutno u procesu sređivanja pridošlih modela, jednog po jednog.

Naravno, kao svaku osobu koja je odrasla na Balkanu, prvo mi je privukao pažnju naš Yugo. Napravljen je 1986. godine i nosi oznaku GVS ili Great Value Sport (Visoka Vrednost Sport). Znate onaj vic, „Sportski Yugo se razlikuje od običnog Yuga po teniskoj loptici na kuki“, ali ovaj primerak je zaista prošao kroz određeni proces modifikacija. Ugrađen je veći 1,5-litarski benzinac i kao što možete da vidite po priloženim fotografijama, ima i posebne felne i novi radio. Dejvid mi je rekao da je automobil kupljen u Teksasu za 7,500 dolara pre nego što je uvezen u Viskonsin.

Ljubitelji evropskih automobila će sigurno videti još par poznatih modela. Tu je Renault LeCar, koji je američka verzija veoma popularnog Renaulta 5 prve generacije. Dok su ga evropljani obožavali, Jenkiji su imali samo reči kritike i generalno ga smatraju jednim od najgorih četvorotočkaša koji je ikada kročio na njihov kontinent. Zatim stižemo i do Opela 1900, što je bila američka oznaka za Asconu A.

Opel je inače bio veoma aktivan „preko bare“ krajem šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, a prodavao se preko izložbeno-prodajnih salona Buicka. Pokazao se jako uspešnim i u svoje vreme je bio treći najprodavaniji uvozni automobil u Americi – odmah iza Volkswagena i Toyote. Sigurno ćete primetiti i Pontiac LeMans kao unakaženu verziju čuvenog Opela Kadetta E.

Tu su i dva Volkswagenova Passata u karavanskom izdanju ili kako su ga Amerikanci poznavali pod značkom Dasher. Audi Fox je bio unapređena verzija modela 80, a tu su i dva Merkura. Ranije smo pisali da je Ford prodavao svoje evropske modele poput Sierre i Granade preko nove divizije Meruk sa relativno lošim prodajnim rezultatima. Verovatno najzanimljiviji evropski automobil u Dvajtu je bio čuveni Saab Sonett.

Muzej je u Americi, pa samim tim ima najviše vozila iz ove države. Lično mi je posebnu pažnju privukao električni Ford Escort prve generacije, a za većinu njih verujemo da čitaoci nisu ni čuli. Pričamo o vozilima kao što su Oldsmobile Firenza, Mercury Topaz, Dodge Rampage i druge.

Dejvid mi je rekao da je većina kupljena za manje od hiljadu dolara, a često i donirana. Trenutno je u procesu otvaranja još jedne prostorije gde bi bila izložena bela tehnika, posebno zato što muzej često dobija telefonske pozive s pričom da vlasnik ima staru veš mašinu, šporet ili frižider i želi da donira. Na priloženim slikama možete da vidite baš šporet i frižider iz šezdesetih godina, za koje Dejvid kaže da još uvek funkcionišu i svakodnevno ih koristi.

Na kraju dana, moram da priznam da sam se pošteno oduševio. Ne zato što sam video neke kao fantastične automobile, već vozila sa kojima sam se po prvi put uživo sreo. Dok sam odlazio, Dejvid je spomenuo da smatra da će modeli iz ovog perioda biti sledeći kolekcionarski primerci i želi da ih kupi što je brže moguće dok su još jeftini, a onda planira da otvori još jedan muzej za četvorotoškaše iz devedesetih godina.

Ako vas put kojim slučajem nanese u Dvajt, obavezno posetite ovaj muzej jer se nećete razočarati. Barem ja nisam, ali sa druge strane, koliko još ljudi će reći da je putovao pet sati i 500 kilometara da vidi Yuga i da se više oduševio nego da je video klasični Mustang ili Corvettu?

Zoran Tomasović

(510)