Revizori zahtevaju proveru realnosti ciljeva EU za zeleni vodonik

EU je do sada imala samo skroman uspeh na putu ka tržištu zelenog vodonika, to jest vodonika dobijenog iz struje proizvedene iz obnovljivih izvora energije (OIE). Ovo je rezultat nedavnog izveštaja Evropskog revizorskog suda. Iako je Evropska komisija preduzela prave korake, i dalje postoje problemi u celom lancu vrednosti vodonika. Na primer, malo je verovatno da će EU postići svoje ciljeve za proizvodnju i uvoz obnovljivog vodonika do 2030. godine.

Revizori stoga pozivaju na proveru realnosti ciljeva EU. Neophodno je osigurati da se to može postići i da strateške odluke o tome kako dalje ne narušavaju konkurentnost ključnih industrija ili stvaraju nove zavisnosti.

Obnovljivi vodonik je od velikog značaja za budućnost ključnih industrija u EU, jer može doprineti ugljeničnoj neutralnosti, posebno u onima gde je prelazak na električnu energiju težak – bilo da se radi o proizvodnji čelika, petrohemijskoj industriji ili cementu i proizvodnju đubriva. Obnovljivi vodonik takođe može pomoći EU da dostigne svoj klimatski cilj do 2050. o ugljeničnoj neutralnosti i dodatno smanji zavisnost od fosilnih goriva iz Rusije.

„Industrijska politika EU o obnovljivom vodoniku zahteva proveru realnosti“, kaže Stef Blok, član Revizorskog suda. „EU bi trebalo da odluči o strateškom putu ka ugljeničnoj neutralnosti bez ugrožavanja konkurentske situacije svojih ključnih industrija ili stvaranja novih strateških zavisnosti.

Pre svega, Komisija je postavila preambiciozne ciljeve za proizvodnju i uvoz obnovljivog vodonika, odnosno po 10 miliona tona do 2030. Ovi ciljevi nisu bili zasnovani na dobroj analizi već su bili vođeni političkom voljom, prema Evropskom revizorskom sudu. Pored toga, put ka ostvarenju ovih ciljeva u početku je bio neravan: prvo, različite ambicije zemalja EU nisu uvek bile u skladu sa ciljevima; drugo, Komisija nije osigurala da se sve strane povlače u istom pravcu u koordinaciji sa zemljama EU i industrijom.

S druge strane, revizori priznaju da je Komisija većinu zakonskih akata predložila u kratkom vremenskom periodu: pravni okvir je skoro gotov i stvorio je sigurnost koja je ključna za novonastalo tržište. Međutim, predugo je trebalo da se postigne dogovor o tome šta se tačno podrazumeva pod obnovljivim vodonikom i koja pravila važe za njega, a mnoge investicione odluke su odložene. Učesnici na projektima takođe odlažu odluke o investiranju jer ponuda zavisi od potražnje i obrnuto.

Revizori pozivaju na ažuriranje strategije za vodonik

Izgradnja industrije vodonika u EU će zahtevati ogromna javna i privatna ulaganja, ali Komisija nema potpuni pregled potreba ili dostupnih javnih sredstava. Istovremeno, finansiranje EU – koje revizori procenjuju na 18,8 milijardi evra za period 2021-2027 – raspoređeno je po nekoliko programa, što otežava kompanijama da odluče koja vrsta finansiranja je najbolja za projekat.

Većina sredstava EU ići će u zemlje EU sa visokim udelom industrija u kojima je ugljeničnu neutralnost teško postići. Istovremeno, planiranje projekata u ovim zemljama – Nemačkoj, Španiji, Francuskoj i Holandiji – prilično je uznapredovalo. Međutim, još uvek ne postoji garancija da se potencijal za proizvodnju vodonika u EU može u potpunosti iskoristiti ili da će javna sredstva omogućiti transport zelenog vodonika unutar EU iz zemalja sa visokim proizvodnim potencijalom do zemalja sa visokom industrijskom potražnjom.

Revizori pozivaju Komisiju da ažurira svoju strategiju za vodonik, obraćajući posebnu pažnju na sledeća tri ključna pitanja: Kako se mogu stvoriti precizni tržišni podsticaji za proizvodnju i upotrebu obnovljivog vodonika i vodonika sa niskim sadržajem ugljenika? Kako se oskudna sredstva EU mogu dati prioritet i na koje delove lanca vrednosti treba da se fokusira? S obzirom na geopolitički značaj domaće proizvodnje u odnosu na uvoz iz trećih zemalja, koje industrije treba zadržati u EU i po kojoj ceni?

Zeleni vodonik dolazi sa izazovima

Vodonik se može proizvesti na različite načine, kao što je iz vode korišćenjem električne energije (elektroliza) ili iz prirodnog gasa (kroz hemijski proces parnog reformisanja). Obnovljivi vodonik – odnosno vodonik proizveden ili iz obnovljivih izvora energije ili iz biomase – jedan je od načina da se teška industrija EU učini klimatski prihvatljivom.

Ali to dolazi sa izazovima, uključujući visoke troškove proizvodnje i potrebu za obnovljivom strujom i vodom. U 2022. vodonik je pokrivao manje od 2 procenta evropske potrošnje energije, pri čemu je većina potražnje dolazila iz rafinerija. Prema izveštaju, potražnja koju treba stimulisati neće dostići ni 10 miliona tona do 2030. godine, a kamoli 20 miliona tona koliko je prvobitno ciljala Komisija. Revizori takođe primećuju da trenutno ne postoji sveobuhvatna strategija EU za uvoz vodonika.

Specijalni izveštaj 11/2024 „Industrijska politika EU o obnovljivom vodoniku: pravni okvir u velikoj meri usvojen – vreme za proveru realnosti“ dostupan je na veb stranici Evropskog revizorskog suda. Sud je već objavio nekoliko izveštaja o industrijskoj politici EU, uključujući tehnologije skladištenja energije i baterije.

AutoRepublika

(47)