Zanimljivost dana: World Motors

Živimo u vremenima kada svaki veći automobilski proizvođač ima partnera ili u najgorem slučaju, saradnju sa nekim od rivala. Uzmimo za primer giganta pod imenom Stellantis. U svom vlasništvu ima firme iz Francuske, Italije, Nemačke, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.

Generalna ideja je takva da što veći broj divizija omogućava deljenje platformi, mehanike, pa čak i delova školjke do te mere da snizi troškove proizvodnje i na kraju rezultira većim profitom.

Ali ako bismo se vratili tri ili četiri decenije unazad, videli bismo da takva strategija još uvek nije bila česta. Postojale su saradnje, ali se niko nije usudio da spoji toliko korporacija iz celog sveta i napravi globalnu automobilsku firmu. U ovom izdanju ćemo na kratko analizirati ideju čoveka po imenu Lido „Li“ Ajakoka i njegovom planu da napravi Stellantis pre Stellantisa.

Ime Ajakoke bi trebalo da bude poznato svakome ko prati automobilski svet. Ovaj Amerikanac poreklom iz Italije je stekao slavu tokom šezdesetih godina prošlog veka kada je stigao do pozicije prvog čoveka korporacije Ford. Tamo je bio zaslužan za mnogobrojne veoma uspešne modele, kao što su Ford Mustang i Fiesta, zatim Mercury Cougar i luksuzni Lincoln Continental Mark Serija.

Ali kada je bio na vrhuncu karijere krajem sedamdesetih godina, Ajakoka je neočekivano dobio otkaz od strane paranoičnog Henrija Forda II, koji je smatrao da Italijan hoće da „ukrade“ firmu stvorenu od strane njegovog dede.

Ajakoka nije bio dugo bez posla i svega dve sedmice kasnije je preuzeo korporaciju Chrysler, koja je tada bila u velikom rasulu i na ivici odlaska u stečaj. Kasnije će reći da je znao koliko je situacija loša, nikada se ne bi upuštao u tu avanturu.

Chrysler uspeva da preživi samo zahvaljujući velikim državnim zajmovima i to nakon što je Ajakoka iznova morao da ubeđuje političare kako firma ima budućnost. Novac je investirao u novu platformu nazvanu K-Cars i ona će da pokreće većinu modela divizija Plymouth, Dodge, Chrysler i Imperial do ranih osamdesetih godina. Chrysler počinje da posluje profitabilno i uspeva da vrati zajmove godinama pre roka.

Ajakoka piše u svojoj biografiji da je ideja o velikoj globalnoj korporaciji nastala onog momenta kada je ispunio cilj da spasi Chrysler i tražio novi izazov u karijeri. Chrysler je ranije imao svoju divizije izvan domaćeg tla, od čega je najveća bila ona u Evropi i komandovala je brendovima Simca iz Francuske, Barreiros iz Španije i grupi Rootes (Humber, Commer, Hillman, Karrier, Singer, Sunbeam i Talbot) iz Velike Britanije.

Međutim, bili su primorani da je prodaju francuskoj firmi Peugeot-Citroen kada su upali u finansijsku krizu krajem sedamdesetih godina. Ajakoka je ovaj put želeo pravu globalnu firmu koja bi imala brendove iz celog sveta.

U svojoj biografiji analizira kako je kontaktirao Grupu Volkswagen još u vreme kada se Chrysler oporavljao početkom osamdesetih godina. Italijan je zapravo imao velike veze sa visoko-plasiranom osobom u Volkswagenu pod imenu Toni Šmuker još iz dana kada su obojica radili za nemačku diviziju Forda i ovaj je svakako bio zainteresovan.

Ali kada se vest pročula do vrha Volkswagena, stigao je negativan odgovor. Takav potez je bio očekivani pošto se u to vreme još uvek nije ni znalo hoće li Chrysler postojati za par godina. Ajakoka je zatim kontaktirao još dve evropske firme i to Renault i Fiat, kao i dve iz Japana, a to su Mitsubishi i Nissan.

Renault je bacio oko na jednog drugog američkog proizvođača (AMC) dok se Fiat ipak više orijentisao na domaće tržište. Japanci generalno nisu imali visoko mišljenje o strancima i takođe su odbili ponudu. Pregovori su doneli neke rezultate, pa je Chrysler na kraju postigao sporazum o kupovini određenih motora od Volkswagena i Mitsubishija, ali planirani globalni World Motors nije formiran.

Ali se priča nije tu završila. U pomalo ironičnom svetu, Chrysler je kasnije započeo pregovore i sa Fordom oko saradnje. Henri Ford II se do tada penzionisao i firmu je predvodio čovek po imenu Filip Kaldvel. Ford je zapravo imao nekoliko loših godina iza sebe i bio voljan na pregovore, a da je plan ostvaren, novonastala korporacija Ford-Chrysler bi bila jednake veličine kao General Motors.

Ni ovde nije postignuta saradnja kada se Ford iznenada povukao iz priče kako je finansijska situacija u firmi postala pozitivnija. Ajakoka u knjizi piše i da je na kratko pregovarao sa čuvenim Džonom Dilorijanom i njegovom firmom DeLorean, ali nije ulazio u detalje.

Chrysler je na kraju dana kupio samo firmu AMC radi veoma vrednog i poželjnog brenda Jeep, a na novo partnerstvo sa strancima je čekao do 1998. godine. Tada je nastala korporacija Daimler-Chrysler i nije se mogla pohvaliti sa dosta uspeha, ali je saradnja sa Fiatom i kasnije sa ostatkom Stellantisa bila značajno bolja.

Ova priča još jednom potvrđuje koliko je Li Ajakoka bio ispred vremena i kako su morale proći godine i godine da drugi shvate njegove ideje. Bolje ikad nego nikad, zar ne?

Zoran Tomasović

(171)