MR test: BMW R18

U doba kada sam ja učio vožnju i polagao vozački ispit za dvotočkaše, a kada je u ponoj snazi bio izvesni Ante Marković, postojala je samo jedna kategorija za vozila ovog tipa – ona početna označena slovom „A“. Kako su dolazili novi dani, protkani svakovrsnim dogodovštinama i opštim nepodopštinama u smislu tranzicije, pa ratova, pa opet tranzicije i približavanja standardima Evropske unije, tako je jedna od posledica bila i raslojavanje traženih veština i sertifikata, zavisno od tipa motocikla koji je kandidat za sticanje svevišnjeg zvanja vozača, morao da poseduje.

Dobismo tako, između ostalog, A1, A2, A… Za testirani motocikl s motorom veće radne zapremine (1.802 kubnih centimetara) nego što krasi većinu savremenih vozila, pa i ovog vikenda testirani Hyundai Tucson, kažu da je potrebna ona najteža za sticanje, „puna A kategorija“. Međutim, to vele oni koji ga nisu vozili, ni njega – a ni neki slični motocikl.

Odgovorno tvrdim da se ovde, pored položenog vozačkog ispita za najveće motore, a ovaj sa oko 340 kilograma to svakako jeste, nameće neophodnost ispunjavanja i sledećih uslova za vožnju i posedovanje:

• najmanje tri tetovaže, od kojih minimum dve moraju biti na vidnim mestima. Ne računaju se one nastale u JNA, niti u doba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca!
• potvrde izdate od strane kvalifikovanog psiho-terapeuta u kojoj se nedvosmisleno navodi da je dokument izdat osobi s preovlađujućim flegmatičnim temperamentom.
• prosede, ili potpuno sede bradice, uz dobrih 20 do 40 kilograma viška mišića koje amateri nazivaju salom.

Hajde da vidimo kako dođoh do ovoga.

Motocikl je veoma upadljiva, magnetski privlačna pojava. Čak i oni koji nisu talentovani, a ni željni vožnje bilo čega, prepozanaju ga, obraduju se, a kada mene vide, obavezno se i smore, jer ja očito nisam kopija zamišljenog profila vozača ove pokretne statue.

Sve na njemu je retro, zato se valjda i od strane plavo-belog brenda klasifikuje u setnu grupu Heritage (nasleđe), i izvorno je nastalo u doba kada su preovladavali neki drugi društveni standardi. Ovakav koncept se održao do današnjeg dana. Sam taj prizvuk prošlih vremena, dovoljno je jakog mirisa da privlači ljude bez greške. Trebalo bi biti, onako – baš baksuz, pa ostati indiferentan u odnosu na stil. A još u ovoj crvenoj boji… R18 je potpuno neodoljiv.

Ta simpatija je stavljena na iskušenje s prvim okretom ključa. Ovo shvatite kao pesničku slobodu, jer BMW R18 je opremljen svim najmodernijim tehnološkim dostignućima današnjice, pa tako i nema prave brave, dovoljno je držati ključ u blizini i onda s dva pritiska na taster, prvi za davanje kontakta, mašina se startuje.

Kada krene da radi, agregat tako snažno zatrese da onaj ko se drži za volan, obavezno ispljune onu nedostajuću reč koja mu je bila danima na vrhu jezika, a komšijine šljive marke „Požega“, same krenu da opadaju s drveta. Neprijatna senzacija, svakako. Ništa manje nismo ni očekivali, pošto svaki pravi ljubitelj motora prvo navikne na zvuk BMW-ovog antologijskog boksera iz GS-a. Ovaj je takođe dvocilindarski i slične, pa i još izraženije, „kulture“ rada je.

Kažu Bavarci da boksere rade već tačno sto godina, pa u pouzdanost ne bi trebalo sumnjati. Pride, iako 91 konjska snaga zvuči malo u današnje doba, maksimalni obrtni moment je impresivan i iznosi 158 njutn metara. Dostupan je na samo 3 hiljade obrtaja. Primećujete, veoma je nisko, i tu je izgleda caka kod velike zapremine. U rasponu od 2 do 4 hiljada obrtaja radilice, obrtni moment je uvek iznad 150 njutn metara. Bokser se „zavrćava“ do 4.750 o/min.

Kome 91 „konj“ nije dovoljan, ja mu kažem: „Brate, puna šaka brade“! Čovek nema ni gram želje da pojuri kada je na ovom motoru, sve je nekako „šorom šajke, a Dunavom čeze“. Dakle, laganezi, ono gruva, brunda, brekće, trese, ti ideš, a vetar shvata da nema vizira. I onda kao u onoj narodnoj poslovici koja kaže da „na sirotinju i zec oštri onu stvar“, vetar ubija pri brzinama koje prevazilaze 100 km/h. Zato, i devedeset konja je previše, verujte! Odnosno, da je u duhu proizvoda u kompletu da poseduje jači agregat, ugradili bi ga „motorrad“-nici već.

Motocikl je jako dugačak, s međuosovinskim razmakom od 173 centimetara, ali je sedište postavljeno veoma nisko (na manje od 70 santima), a zbog veoma širokih kućišta cilindara, i težište je veoma nisko, pa pozamašna masa ne opterećuje kada se krene. Upravljanje je iznenađujuće lako, a nagib koji se ostvaruje bez da nogustupi dodirnu asfalt iznosi 30 stepeni. Subjektivno, u početku deluje kao da će pri svakom skretanju (naginjanju) cilindri da iskopaju asfalt. Iluzija.

Menjač je, subjektivan utisak je, bolje uklopljen s motorom u odnosu na situaciju kod manjeg boksera (zapremine 1.254 kubika), a prenosni odnosi su poduži. Potrebno je navići se na to da obrtaji radilice, tačnije raspon obrtaja, na ovom motociklu više liče na dizel motore u automobilu, nego na benzinske motore u kolima, a ni najmanje ne liči na motocikle s dva cilindra u drugim kategorijama (pa ni kod BMW-a). Poluga menjača je dvostrana, to jest izmene stepena prenosa se mogu vršiti biseksualno (i prstima i petom).

Upotreba kočnica je, usled veoma uspešno realizovane konceptualne zamisli ovog motocikla, svedena na apsolutni minimum i sistem je, čini mi se prilagođen tome. Težina motocikla se oseća u svakom trenutku, mada pri iole većoj brzini, ne smeta ič.

Pozicija sedenja je „harlejevska“. Veoma uspravno, na granici ka nazad, s nogama koje su u, Bože me oprosti, skuterskoj, ili Sara Kej poziciji. Položaj nogostupa i ručica diktira i orijentaciju figure vozača. Uglavnom onog s bradom i masnom kosom.

Vožnja na R18 nije previše udobna. Hod oslanjanja napred i nazad je srazmerno kratak i iznosi 12 odnosno 9 santimetara. Prelasci preko neravnina su svojevrsan ugođaj za celo telo, ali ni to nije nešto što izaziva oduševljenje, pre je smetnja. Posebno su neprijatni prelasci preko delova kolovoza koji nisu iste visine, odnosno preko denivelisanih deonica koje nisu retke na srpskoj Routi 66. Pogađate, upoznao sam ovaj R18 s Ibarskom magistralom.

U doba pomenutog Ante Markovića, to je bila „rulet ruta“ s aspekta bezbednosti. Previše vozila, autobusa, kamiona, traktora, čak i biciklista, svega. Mnoštvo kamikaza. Na nesreću, njih više nema. Nema ih jer nema naroda, a ne samo zbog višeg nivoa saobraćajne kulture. Od Čačka do Lazarevca – Šumadija liči na depopulisano područje. Kud se dede silan narod? To što nema putnika na more, ni na Zlatibor u sred avgusta, i da razumem – stranci nam izgradiše autoput o trošku naših budućih naraštaja da bi roba iz njihovih firmi mogla da se brže transportuje ka krajnjem odredištu, ali nema ni lokalnog stanovništva uz magistralu.

Utoliko je priroda lepša i krajolik više dolazi do izražaja. Koliko god da mi je bilo mučno da vozim autoputem do Čačka, najpre zbog neprijatnog strujanja vetra, a potom i zbog monotone prirode motocikla, toliko sam uživao u nešto sporijem krstarenju Šumadijom. Prava mera u eksploataciji ovog motocikla je u petom stepenu prenosa i 80 km/h. Ok, sasvim je prihvatljiva i pozersko-manekenska misija po bulevarima, onda kada nema gužve u saobraćaju, ali to je otprilike to.

Ideja o tome kako provesti subotu je obuhvatala želju za posetom Studenici, ali sam brzo shvatio da je moj dragi prijatelj, i ovog puta saputnik Miloš sa BMW-ovim GS-om, predodređen da misiju kompletira, a meni je suđeno da se vratim. Čaj za prostatu koji bude nabavio tamo od monaha, delimo. Zdrava prostata znači skladan brak, pa ti sad vidi šta i koliko to znači momčićima kakvi smo nas dvojica 🙂

Još koju reč o R18. Sav „osavremenjen“, kakav se nadam da jesam, iritantnim sam pronalazio ovalni ekran, tačnije brzinomer s malim pravougaonim monohromatskim i digitalnim pokazivačem svega. Prikaz se menja pritiskom na taster, ali to je sve toliko malo, nepregledno, retro… Da je potpuno disfunkcionalno što se mene tiče. Pogotovu u uslovima kada je sunčan dan. A bio je…

Opet kažem, nisu inženjeri nepismeni, nego je ciljna grupa za konkretan motor ta koja ceni jednostavnost: pivo, sloboda, avantura, neopterećenost obavezama, konvencionalnim, bez potrebe za bezveznom hemijom za održavanje higijene 🙂

Kada sve ovo rekoh, pitam i sebe, a možda i vas, ima li smisla to što su obezbeđeni režimi vožnje. Pa ima, fora je! Nek je tu, makar i ne trebalo. Imamo postavku vožnje kada ste prinuđeni da budete „Rain man“, onda ona uobičajena „Roll“ (kod drugih je to Road, Comfort, Street), a tu je i Rock (izvedeno iz staroslovenske reči „rokaj“). Uglavnom rolasmo, ono malo što smo rokali, nije se za srce primilo. Ovo je brate kruzer, radost dugujemo sport tourerima i motociklima iz porodice enduro.

Ali, nije za mene ni pravljen, ja sam ja: živčić, sangvinično-koleričan, gladan ubrzanog rada srca. I potpuno lišen afiniteta prema tetovažama. Ne volim ih čak ni na najcenjenijoj glumici moje mladosti, izvesnoj Teri Patrick. Njen doprinos mom psihofizičkom razvoju i emocionalnoj stabilnosti bio je ogroman. Potresi i vibracije koje je njena gluma inicirala i aktivno podsticala, mnogo su pozitivnije uticali na centralni nervni sistem od ludog poskakivanja celog motocikla na temelju rada dvocilindarskog boksera.

Evo i ponude, s pregledom serijske i dodatne opreme, tehničkih specifikacija i cene konkretnog primerka.

BMW R18 Red

Zvezdan Božinović

(1660)