AR pijaca klasika: Mona Liza automobilskog sveta
Za jedan narod koji imaju reputaciju da su hladni i bez emocija, Nemci su često znali da nas iznenade u automobilskom svetu. Ne na temu vrhunskog inženjerstva, gde su uvek bili vladari, već na račun stila. Ruku na srce, moramo reći da su često imali pomoć stranaca, ali jedan model koji je svakako bio perfekcija u svakom pogledu, i pritom „čistokrvni Švaba“, jeste Mercedes 300SL.
Debitovao je 1954. godine kao drumska verzija trkačkog Mercedesa W194 nakon nagovora austrijskog biznismena Maksa Hofmana.
Ovaj je bio najveći uvoznik evropskih automobila na američko tržište, i smatrao da bi Jenkiji „poludeli“ za njim i da bi tamošnji ljudi Mercedes uzeli za nešto više, nego samo kao model u kome se vozio Adolf Hitler.
Pa šta je onda razlikovalo 300SL od nekih drugih egzotičnih modela sa Starog kontinenta? Pre svega, fantastičan stil s vratima u takozvanom stilu „gullwing“ (galebova krila), a Amerikance će još više oduševiti inženjerstvo.
U spomenuto vreme malo ko se usuđivao da napravi drumsko izdanje vozila sa staze. Pokretao ga je 3,0-litarski benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji i razvijao je 240 konjskih snaga i maksimalnih 294 Nm obrtnog momenta dok je menjač bio četverostepeni manuelni.
300SL je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 9,3 sekunde i da dostigne maksimalnu brzinu od 263 km/h, što ga je učinilo tada najbržim serijskim automobilom na svetu.
Kupe će se proizvoditi od 1954. do 1957. godine i fabriku će napustiti 1.400 primeraka. Mercedes će kasnije proširiti ponudu i roudsterom (od 1957. do 1963. godine), a i sa pristupačnijom alternativom pod imenom 190SL. Ime je toliko značajno u istoriji nemačke automobilske industrije, pošto je SL u proizvodnji do današnjeg dana.
300SL svakako nije bio pristupačan pošto je koštao 6.820 američkih dolara (današnjih 76.270 „zelembaća“) za kupe, odnosno 10.940 dolara (današnjih 117.124 najmanjih zelenih novčanica) za roudster. Navedene brojke su zapravo sića, ako bismo pogledali kolika je današnja vrednost vozila kada se nudi kao kolekcionerski primerak.
Uzmimo za primer ovaj 300SL iz 1954. godine. Trenutno se nalazi u gradu Long Bič unutar američke savezne države Kalifornije i do sada je prešao 126.400 kilometara. Iako je Mercedesov sportista bio veoma popularan među javnim ličnostima, ovaj put to nije slučaj.
Prvi kupac je bio imućni „obični smrtnik“ u Teksasu, a takođe je proveo vreme i u Oklahomi pre nego što je pronašao kupca u Evropi. U Sjedinjene Američke Države se vratio pre šest meseci i od tada je prošao kroz detaljan proces mehaničkog osvežavanja. Najveći posao je zahtevao rad na menjaču koji je zamenjen, a školjka je jednom farbana tokom šezdesetih godina prošlog veka.
Desetodnevna aukcija je donela devet ponuda od čega je najviša iznosila 1.350.000 američkih dolara. Međutim, vlasnik nije smatrao da je to dovoljno i odlučio je da zadrži Mercedesa za sebe dok ne prođe recesija.
Eh, problemi bogatih ljudi…
Zoran Tomasović
(616)
„Nemci su hladni i bez emocija“ – zivim i radim sa njima od 1990 godine i dosta vremena sam utrosio da bih shvatio njihov mentalitet. Imaju oni emocije, i te kako, ali rekao bih da su emotivno nezreli, negde na nivou ranih pubertetlija. U njihovoj kulturi i vaspitanju ne postoji „odeljak“ razumevanja drugih ljudi, uglavnom se svako bavi samim sobom. Ono sto Nemce u pogledu emocija sasvim izdvaja od svih drugih nacija jeste njihov pokorni mentalitet – pokorno se slusa, postuje i ispunjava ono sto se kaze odozgo! U toj pokornosti u stanju su da potisnu svoje emocije i svoju… Pročitaj više »
Što švabo ima sklonost da u svojoj težnji ka savršenstvu zakomplikuje mašinu, to nema niko.Kad se 1943-1944 pojavio teški njemački tenk Tigar, njegov poluatomatski mjenjač je imao čak 87 dijelova(zupčanika). Vozač bez obuke bi ga lako pokvario.Komplikovan,puno dijelova, sporo se proizvodio i još sporije popravljao.Sa druge strane, ruski T34 je bio sušta suprotnost, primjer jenostavnosti.Njegov ručni mjenjač je imao, čini mi se, 4 zupčanika za 4 brzine.
Ovde sam gledao puno reportaza o drugom svetskom ratu i naravno o tehnici. Ruski T34 bio je jednostavan za rukovanje, ko traktor. Kazu komentatori (Amerikanci) bilo je dovoljno da uzmes prvog seljaka sa njive, da ga posadis u tenk i za sat-dva on vozi tenk! Sve ostalo je stvar adrenalina i inspiracije ruskih vojnika. Amerikanci kazu da j to najbolji tenk drugog svetskog rata: okretan, brz, prohodan, ubojit! Bio je jednostavan za rukovanje ali njegova tehnika je bila supermoderna! Vojni rok sam sluzio u skoli rezervnih tehnickih oficira gde sam imao priliku da se upoznam sa njegovom tehnikom: V12 dizel… Pročitaj više »
Gledao sam jednom dokumentarnu emisiju o T-34. Rani plan zapravo nije zahtevao da tenk bude toliko jednostavan, rana proizvodnja je bila poprilicno skupa i zahtevala dosta vremena. Dok nije proradila logika i neko se zapitao „prosecan tenk u akciji u 2. svetskom ratu opstane max samo par sati pre nego sto bude unisten, zasto se toliko trudimo oko necega sta ce trajati samo par sati?“. I od tada je krenula strategija da se iz fabrike izbacuje sto vise tenkova cak i ako imaju greske i nisu perfektni.
Tek sad videh,
ćemu služi ona rupa na vratima, stub iza vozača, ima je bar fi 100mm….