AR pijaca klasika: Skandal na kvadrat

Amerikanci i kompaktni automobili – pa zvuči kao početak neke komedije, zar ne? Zapravo, Jenkiji su ih imali još od samog nastanka industrije proizvodnje vozila na četiri točka, ali ozbiljnijih pokušaja nije bilo sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Pre toga, automobilski giganti bi ih ponudili tek toliko da privuku mladog kupca i onda ga nateraju da ostane veran istom brendu, ali počev od sedamdesetih godina, od takvih modela su firme iz Detroita živele.

Pričamo o četvorotočkašima kao što su Ford Pinto, Chevrolet Vega, AMC Gremlin i Pacer i mnogi drugi. Danas ćemo posvetiti pažnju ovom prvom, koji se proizvodio od 1971. do 1980. godine zajedno sa blizancem pod imenom Mercury Bobcat.

Izrađen je 3.173.491 primerak, a 1974. godine Pinto je bio američki bestseler kada je isporučeno čak 544.209 vozila. U prilog mu je išla naftna kriza, ali su šanse velike da bi se odlično prodavao i bez toga, pošto je često karakterisan kao „Ford Model T svoga doba“. Poslužio je kao jeftino i jednostavno prevozno sredstvo za šire narodne mase, a njegova platforma je takođe iskorišćena i za drugu generaciju modela Mustang.

Nažalost, Pinto je sprečio veliki skandal oko bezbednosti da ode u penziju kao jedan od najuspešnijih modela Forda. Da ne dužimo priču, problem je ležao u položaju rezervoara odmah iza zadnjeg branika, pa bi u slučaju da veći i teži automobil udari u Pinto, često dolazilo do curenja benzina i požara. Kompanija je bila tužena i po prvi put je neka korporacija morala da odgovara kao krivac za propuste u konstrukciji svojih proizvoda. Više o tome možete da pročitate u jednom od ranijih izdanja u našoj sekciji zanimljivosti dana gde smo analizirali celu situaciju, a nalazi se ovde.

Primerak iz današnje priče je proizveden 1980. godine, koja je ujedno bila poslednja za ovog mališu pre nego što ga je zamenio moderniji model Escort. Pinto se inače nudio u četiri različite konfiguracije. Najpopularnija je bila ona sa dvoje vrata i standardnim prtljažnikom, zatim je usledio karavan u putničkim i komercijalnim verzijama, a ukoliko ste želeli onaj sa sportskim duhom, izbor je padao na takozvani Runabout.

Bilo je to fensi ime Fordu da označi heč sa troje vrata i izdvajao se od standardnog Pinta samo po tome što su vrata prtljažnika i staklo bili u jednom delu (kod standardnog modela su bili podeljeni).

Američki proizvođač vozila će nam ponuditi bogatu ponudu motora sa četiri i šest cilindara, ali do 1980. godine je ostao samo jedan. Čuveni 2,3-litarski sa 88 konjskih snaga i maksimalnih 160 Nm obrtnog momenta. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog ili trostepenog automatskog menjača. Fabričke informacije kažu da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo 12,6 sekundi uz maksimalnu brzinu od 154 km/h.

Pinto je uglavnom služio kao automobil koji bi vlasnici vozili dok ga ne otplate, a onda prodavali otpadima i menjali za novi model. Pronaći ga u originalnom i očuvanom stanju je gotovo nemoguća misija, pa smo izabrali ovaj primerak iz 1980. godine baš zbog toga što je retkost iako je oglas star nekoliko godina.

Prešao je tek 50 hiljada kilometara, a originalno je prodat preko izložbeno-prodajnog salona Williams Ford u gradu Vest Harford unutar američke savezne države Konektikat. Originalni vlasnik je odlučio da „odreši novčanik“ pošto se  odlučio, ne samo za sportski Runabout, već i za opcioni automatski menjač i crveni enterijer. Takvo zadovoljstvo ga je koštalo 5.090 dolara ili oko 18.265 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.

Danas nema mnogo kolekcionara Pinta, pa je tako ovaj primerak prodat za svega 5.190 najmanjih zelenih novčanica. Meni se lično dopadao baš zbog toga što je poseban, a takođe se pokazao i da je veoma pouzdan i zahvalan…

Pod uslovom da vas niko ne udari od pozadi!!!

Zoran Tomasović

(374)