Zanimljivost dana: ISU 152 – najveća noćna mora za nemačke tenkove

Istorijske knjige će nam reći da u borbi „jedan na jedan“ niko nije mogao da parira nemačkim tenkovima tokom Drugog svetskog rata. To se posebno odnosi na naoružanje, tehnologiju i zaštitu, ali kao što je poznato, ratovanje se retko kad odvija u idealnim uslovima, pa su tenkovi Tiger i Panther bili izuzetno skupi za proizvodnju i komplikovani za održavanje i popravke.

Istovremeno kada su tenkovi nastali, a to je tokom kasnih godina Prvog svetskog rata, je osnovana još jedna druga kategorija. Reč je o takozvanim „self-propelled gun“ ili u slobodnom prevodu „samohodni topovi“, a iako su bili zasnovani na tenkovima i dosta ličili na njih, postojala je jedna bitna razlika. Naime, samohodni topovi nisu imali kupolu, koja je istovremeno važila za najskuplji i vremenski najzahtevniji deo u proizvodnji tenkova, već samo dugačak top koji bi uništio tenkove.

Spomenuti nemački modeli kao što su Tiger i Panther su se pokazali previše teškim zalogajem za relativno zastareli sovjetski tenk KV-1S, ali daleko od toga da Crvena armija nije imala oružje da se suprostavi Adolfu Hitleru. Jedan od njih je bila haubica pod imenom M1937 s topom kalibra 152 milimetara, ali i s masom od od preko sedam tona, pa se pokazala veoma teškom za prevoz i korišćenje.

Vojska je očajnički tražila način da se takav top ugradi na oklopno vozilo na gusenicama, a plan da spoji KV-1S i M1937 u jedan proizvod je dospeo u ruke inženjera Jozefa Kotina. On je završio prvi prototip posle samo 25 dana, a krajnji proizvod je nosio ime SU 152. Bio je dugačak oko devet metara uz masu od 46 tona, a pokretao ga je dizel motor sa dvanaest cilindara i maksimalnih 600 konjskih snaga.

SU 152 je bio dosta brži od tenkova sa maksimalnom brzinom od 43 km/h, ali je imao jednu veliku manu. Naime, top se mogao podizati i spuštati samo gore ili dole pa je ciljanje sa njim često bilo veoma komplikovano. Ipak, tokom svoje kratke istorije se pokazao veoma pouzdanim, efikasnim i jeftinim za proizvodnju.

Taman kada je Crvena armija pomislila da je pronašla lek protiv Tigera i Panthera, MV-1S je okončao serijsku proizvodnju, a njegova zamena je stigla u vidu legendarnog IS-a. Ukoliko pogledamo celokupni paket, IS je definitivno najbolji tenk iz Drugog svetskog rata i učinio se kao idealna baza za novi samohodni top. Dobio je ime ISU 152, ali će ga svet najviše pamtiti po nadimku „Зверобой“ ili u bukvalnom prevodu „ubica divova“.

Kao što smu ime kaže, nema onog tenka koji ga se nije plašio, a najviše spomenuti „nacističke“ koji su na svojoj koži (ili bolje da kažemo „metalu“) osetili gnev, tokom ratovanja u Sovjetskom Savezu. I po čemu se novi ISU 152 razlikovao od prethodnika SU 152? Najviše po dimenzijama pošto je bio dugačak oko 9,2 metra i težak preko 47 tona.

Pokretao ga je dizel motor sa 520 „grla“, što je bilo nešto manje nego u prošlosti, ali se novi V-2IS agregat pokazao mnogo pouzdanijim na duže periode. ISU 152 je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 40 km/h i sa dodatnim rezervoarima od 920 litara pređe i do 310 kilometara s jednim punjenjem goriva. Zaštita je takođe bila impresivna, i to sa 120 milimetara debelim pločama na prednjem delu, odnosno 90 milimetara sa strane i na zadnjem kraju.

Naravno, podatak u vezi onoga čega se neprijatelj najviše plašio je svakako taj koji govori o tome da je top bio kalibra od 152 mm. Sovjetski inženjeri su donekle poboljšali poziciju topa, pa se ona uglavnom podizala gore i dole, ali i levo i desno pod malim uglom od samo dvanaest stepeni. Možda jedina mana ISU 152 je bio podatak da je mogao da primi samo dvadeset projektila težine do 44 kilograma, što u borbama na istočnom frontu gde je učestvovao veliki broj tenkova, svakako nije bilo mnogo.

Takođe je bilo potrebno više od dvadeset sekundi da se novi projektil spremi, pa u kombinaciji s topom koji nije bio baš najidealniji za ciljanje, samo iskusni vojnici su mogli da upravljaju njime. Spomenućemo da je i mašinsko oružje od 108 milimetara moglo da ispali svega 300 metaka pre nego što je zahtevalo novo punjenje.

Kada je debitovao 1943. godine, ISU 152 je mogao da probije oklop svakog nemačkog tenka dok neprijatelj još uvek nije imao oružje da se suprostavi osim ako se nalazio udaljen tek na nekoliko metara. Tek uvođenjem modela kao što su Elefant i Jagdtiger nacisti su uspeli da se suprostave, ali su stigli previše kasno u ratu, i to u malom broju jedinica da bi napravili neku veću razliku. Koliko je zapravo bio impresivan možda najbolje potvrđuje podatak da je mogao da pogodi ciljeve udaljene čak dvadeset kilometara. Pored toga što je uništavao neprijateljske tenkove, ISU 152 je pružao i veliku podršku vojsci u napadima.

Proizvodnja će se odvijati sve do sedamdesetih godina, a do tada će fabriku napustiti 4.635 jedinica. Veliki broj njih je takođe kasnije prebačen i u sovjetske „satelitske države“ tokom Hladnog rata, a jedan od primeraka se nalazio i u Jugoslaviji nakon što je doniran posle rata. JNA ga nikada nije aktivno koristila pa je uništen tokom sedamdesetih godina.

Adolf Hitler je imao san o „Trećem Rajhu koji će trajati hiljadu godina“ i po mnogim ekspertima najbolju tehnologiju, ali kao i za mnogo drugo toga, njegove moderne tenkove je zaustavilo sovjetsko naoružanje.

Da li je ISU 152 bio model koji je napravio prekretnicu u ratu? Iako ne postoje jasni dokazi koliko nemačkih tenkova je uništio, istoričari će reći da je sprečio neprijateljske snage da pruže podršku vojsci i igrao možda još veću ulogu nego model na kojem je zasnovan (tenk IS) u razbijanju nacističkih snaga kod Staljingrada.

A kao što znamo, ova bitka je bila ona gde je sve krenulo naopako za Nemačku…

Zoran Tomasović

(2312)