U svojoj dugogodišnjoj istoriji, Bugatti je uvek predstavljao vrhunsku kombinaciju stila, performansi i imidža. Takav trend se nije promenio ni do današnjeg dana, a automobile ovog francuskog brenda ne samo što karakteriše izuzetno visoka cena u prodajnim salonima, već dostižu i rekordne sume novca kao klasici.
Jedan od najređih Bugattija je Type 57SC Atlantic, koji se danas smatra remek-delom na točkovima i nešto najbliže što ćemo imati Mona Lizi u automobilskoj industriji.
Bugatti je proizveo samo četiri primerka između 1936. i 1938. godine na ideju Žana Bugatija, jedinog sina osnivača kompanije. Dok se konkurencija fokusirala na proizvodnju različitih modela, Bugatti je imao jedan automobil u različitim verzijama, pa je tako Type 57SC bio dostupan kao Galibier limuzina, Stelvio kabriolet, Ventoux sedan sa dvoje vrata i Atalante kupe. Do 1940. godine će biti prodato oko 800 jedinica.
Atlantic se razlikovao po tome što je Žan lično učestvovao u razvoju i proizvodnji, a cela školjka je bila od aluminijuma. Dok su takvi materijali danas česti u automobilskoj industriji, u periodu tridesetih godina prošlog veka su bili uglavnom rezervisani za avione. Žan je svom remek-delu dao ime „Atlantic“, po prijatelju Žanu Mermozu, koji se nikada nije vratio s leta preko Atlantskog okeana.
Ispod dugačke haube se nalazio linijski šestak zapremine 3,3 litra. U vreme kada se Ford Flathead V8 sa 65 konjskih snaga smatrao svetskim čudom i performantnim automobilom, Atlantic se mogao pohvaliti s čak 197 „konja“, što mu je omogućavalo maksimalnu brzinu od 200 km/h.
Od četiri proizvedena primerka, samo tri su prodata privatnim kupcima. Prvi od njih je završio u rukama britanskog bankara Viktora Rotšilda, dok će treći biti prodat Žaku Holcšuu. On je stradao za volanom i automobil je u potpunosti uništen u sudaru. Jedan od eksperata ga je kasnije restuarirao, ali je preživelo vrlo malo originalnih delova sa njega. Vlasnik poslednjeg primerka je postao R.B. Pop iz Velike Britanije, dok je današnji vlasnik poznati modni kreator Ralf Loren.
A šta se desilo s onim preostalim? Žan je ostavio automobil za ličnu upotrebu, ali bi ga često pozajmljivao Bugattijevim profesionalnim vozačima u auto-moto sportu. Postoje i fotografije iz perioda koje potvrđuju njegovo postojanje, ali mu se gubi svaki trag posle 1938. godine. Današnji čelnici kompanije veruju da ga je Žan preprodao, ali je mnogo realnija priča da je negde sakriven, kada je Nemačka okupirala Francusku. Ako jednog dana ipak „ispliva“ u javnost, eksperti prognoziraju da bi vrednost mogla biti oko 113 miliona dolara, čime bi oborio dosadašnji rekord koji je Ferrari 250 GTO iz 1962. godine postavio kada je prodat za 48 miliona dolara.
Zoran Tomasović
(2092)
