GAZ Volga – sinonim za istočnu limuzinu

Iako je ruska automobilska industrija postojala još od nastanka automobila, teško je reći da je privlačila posebnu pažnju. Posle Drugog svetskog rata, Sovjeti polako počinju da menjaju svoju automobilsku industriju.

Prvi u nizu uspešnih automobila je bio GAZ-M20 Pobeda, dopadljivog dizajna koji je bio jedan od prvih potpuno novih automobila na svetu nakon završetka rata. Pobeda se pojavila u prodaji 1946. godine, a pored domaćeg tržišta se uspešno izvozio i u inostranstvo. Međutim, automobilska industrija je tih godina napredovala tolikom brzinom da je Pobeda već do ranih 1950-ih godina bila zastareo automobil. Nakon smrti Josifa Staljina 1953. godine, novi lider Nikita Hruščov je dao naređenje inženjerima GAZ-a da mu naprave moderan automobil, koji bi prosečna porodica mogla da priušti, a da pritom ne zaostaje za onim što lideri u Americi nude. Dizajner Aleksandar Nevzorov je počeo sa radom u novembru 1953. godine, a GAZ je kupio Chevrolet Bel Air, Ford Customline i Plymouth Savoy kao modele za inspiraciju. Iako je ideja bila da automobil ima tipičan ruski dizajn, konačne linije su u mnogoj meri podsećale na Ford.

Prvi prototip je bio gotov naredne godine sa 2,4-litarskim četvorocilindarskim motorom iz Pobede, koji je razvijao 65 ks. Izbor menjača je bio manuelni i automatik, svaki sa tri stepena prenosa, dok je prednje ogibljenje bilo IRL, a zadnja live axle.

Volga

Ime modela je palo na Volga, a kao prvi ozbiljan test, GAZ je poslao tri prototipa na ozbijne terenske testove kao i testove izdržljivosti. Novinari su bili oduševljeni i došli do zaključka da je Volga dosta bolji automobil od Pobede. Dok se Hruščov hvalio kako je Volga stigla od ideje do serijskog modela za samo dve godine, realnost je bila potpuno drugačija.

Tokom 1956. godine, prve godine Volge na tržištu, proizvedeno je svega pet primeraka, od čega tri krajem oktobra. Po američkim standardima, Volga je bila mali automobil, dugačak 4,83 metra, ali po evropskim standardima je predstavljao automobil za srednju klasu i mogao komotno da smesti šest odraslih osoba.

Po uzoru na američke automobile, Volga je imala sat na struju, radio, a zadnja svetla i žmigavac su bili u jednom kućištu. Možda najprepoznatljiviji deo Volge je ipak bio logo srne na haubi, a kupac je dobijao izbor u vidu dva prednja sedišta ili klupe. Najzanimljiviji deo je svakako bila maska hladnjaka, urađena po naredbi Generala Žukova, heroja iz Drugog svetskog rata i jednog od ključnih ljudi Staljina.

Za svoj period, Volga je takođe bio aerodinamičan model (0,42). Proizvodnja u većoj meri je počela 1957. godine kada je Volga i zvanično predstavljena u velikoj meri, a cena od 5.400 rubalja nije bila prevelika. Međutim, u Evropi su se još uvek osećale posledice od rata tako da su prvi kupci bili uglavnom tajna policija i vlada.

Prvi modeli, poznati kao Serija 1, su imali potpuno novi 2,4-litarski motor koji je razvijao 70 ks i takođe po prvi put neki ruski automobil je imao i automatski menjač. Međutim, automatski menjač je opstao na tržištu svega godinu dana pošto se većina ljudi opredelila za manuelni menjač zbog lakšeg održavanja.

Prva serija automobila se delila na M21 (automatik), M21V (manuelni menjač) i M21A (taksi), dok su se modeli namenjeni za izvoz delili na M21D (automatik) i M21E (ručni). Oba modela za izvoz su delila 2,4-litarski motor, ali sa 80 ks zahvaljujući nešto većoj kompresiji.

Serija 2

Prva serija je opstala u proizvodnji do 1959. godine, kada je stigla Serija 2 sa novom vertikalnom maskom, koja se mogla dobiti u boji automobila ili od hroma. Branici su takođe zamenjeni novim, ali je najveća prednost bila dodavanje M21H modela koji je imao volan na desnoj strani. Izvoz je započeo u velikoj meri, a Volga je posebno dobro primljena u Belgiji gde je nosila nadimak “Tenk na točkovima“.

Iste godine Volga počinje da se takmiči i u auto-moto sportu sa pobedom u “Hiljadu jezera“ reliju u Finskoj i trećim mestom na Grčkom reliju. Već tada Volga dobija visoku reputaciju.

Mnogima se svidelo što je Volga poprilično odignuta od zemlje, ali je glavna karakteristika ipak bila koliko je automobil jednostavno urađen i lagan za održavanje. Postojale su čak i glasine da bi GAZ mogao da izvozi Volgu i u Ameriku, ali do toga nikada nije došlo.

Treća serija je predstavljena 1962. godine i trajala je do 1970. godine. Najveća promena je bila ispod haube gde je, pored standardnog rednog četvorocilindarskog motora, sada ponuđen i 5,5-litarski V8 motor koji je razvijao 160 ks. Ovaj motor, međutim, je bio namenjen samo za političare i KGB i sa oznakom M23. Samo 603 primerka je napravljeno u prvih devet godina proizvodnje.

Ostale promene se odnosile uglavnom na masku hladnjaka, kao i povećanje snage kod četvorocilindarskog motora na 75 ks (domaće tržište) i 85 ks (izvoz). Iste godine i Jurij Gagarin je dobio Volgu na poklon, čime je GAZ želeo da simbolizuje dve ruske ikone.

Aka Ford

GAZ je po prvi put ponudio i Volgu karavan 1963. godine koja je imala maksimalnu nosivost od 400 kilograma, a ova verzija je bila jako popularna kao automobil za hitnu pomoć. Nešto kasnije, GAZ je eksperimentisao i sa van verzijom kao i 4×4, ali nijedan od njih nije ušao u serijsku proizvodnju. Tokom 1963. godine i dizel je postao opcija na modelima za izvoz, a izbor dizel motora se delio na 1,6-litraš sa 43 ks (Perkins), 2,0-litarski sa 68 ks (Peugeot) i 2,2-litarski sa 65 ks (Rover). Perkinsov dizel je prvi ponuđen dok su ostala dva stigla nešto kasnije. Tokom prvih 15 godina proizvodnje GAZ je proizveo 638.875 Volga, od čega je najbolja godina bila 1968. kada je prodato 59.680 primeraka.

Koliko je god prva generacija Volge bio popularan automobil, ipak je druga generacija promenila način na koji su ljudi gledali ruske automobile. Za Ruse GAZ-24 Volga je postao simbol i tokom dugog perioda je predstavljao najprodavaniji ruski automobil za izvoz, tako da nije bio redak primerak i u ostalim evropskim državama.

Dok je M21 Volga ipak bio dizajnerska kopija američkog 1955 Forda, M24 je bio poseban ruski automobil u svakom pogledu. M24 je imao sve karakteristike koje su ga proslavile, kao podatak da je snažan, odličan za sve puteve, a uz regularno održavanje mogao je večno da traje. Takođe je bio veći, udobniji i teži za kupovinu u poređenju sa prethodnikom.

Razvoj M24 je počeo još početkom 1960-ih godina, ali prvi prototip nije bio spreman sve do 1967. godine. Linije su bile čiste sa minimalnim hromom, a iako su prototipovi imali četiri fara, kada je serijski model predstavljen, taj broj je pao na dva. Prototip je takođe imao 3,0-litarski V6 motor sa 125 ks, ali su serijski modeli imali već poznati 2,4-litarski redni četvorocilindarski motor, sada sa 95 ks.

Taksi i KGB

Taksi verzije su imale isti motor, ali sa 80 ks i mogle su da idu na jeftinije gorivo. Tokom svoje duge istorije, GAZ je uporno pokušavao da ponudi i motor sa šest cilindara, a mnogi različiti motori od strane BMW-a, Peugeota, Volvoa i Forda su testirani. Međutim, nijedan od njih nije prošao dalje od prototip faze.

Mnogo impresivniji je bio 2,1-litarski dizel motor (62 ks) koji je ubacivan u Volgu u Belgiji i bio namenjen samo za strana tržišta. Jedini menjač kao opcija je bio potpuno novi četvorostepeni manuelni. Zahvaljujući prijateljskim odnosima sa komunističkim državama, kao što su Kuba i Kina, oko 75.000 Volgi druge generacije je izvezeno u ove dve države.

1972. godine u ponudi se našao i karavan, a veoma mali broj kabrioleta je napravljen za specijalne prilike u kojima su se političari vozili tokom parada. GAZ-24 95 je bio poseban model sa pogonom na sva četiri točka koji je napravljen specifično za političara Leonida Brežnjeva, a GAZ je po specijalnim narudžbinama napravio još nekoliko primeraka.

Velika vest za 1973. godinu je bila povratak V8 motora, radne zapremine 5,5 litara, koji je razvijao 190 ks i, kao i u prošlosti, i dalje bio pravljen specifično za KGB. Ovi modeli su imali trostepeni automatski menjač, a jedini način da se prepoznaju su bili dupli auspuh kao i dugačka antena. Nagađa se da je maksimalna brzina bila 179 km/h, ali ovaj podatak nikada nije potvrđen.

Volga druge generacije je opstala na tržištu čak 18 godina bez većih promena, a najveća promena je viđena 1977. godine, kada je kompletan enterijer dobio novi dizajn da se zadovolje novi standardi o sigurnosnim merama. Jedan od najređih modela je GAZ 24-56, koji se proizvodio samo 1978. godine sa volanom na desnoj strani i Peugeotovim dizel motorom. Za razliku od ostalih dizel motora u Volgi koji su se ugrađivali samo u Belgiji, ovi modeli su rađeni u Rusiji sa ciljem za izvoz u države kao što su Singapur, Indija i Pakistan.

Veruje se da je napravljeno manje od 1.000 primeraka. Kao što smo spomenuli, Volga druge generacije je postala statusni simbol u Rusiji, ali za razliku od prethodnika, više nije bila idealan automobil za prosečnog ruskog kupca. Naime, tokom godina Lada i Moskvič su predstavljali jeftinije modele koji su pružali više za svoju cenu, pa se tako GAZ koncentrisao za proizvodnju modela za državne usluge. Većina potencijalnih kupaca nije bila u stanju ni da kupi novu Volgu, već samo korištene modele sa preko 100.000-150.000 kilometara na satu.

Treća generacija

Još tokom kasnih 1970-ih je postalo jasno da Volgi trebaju promene, ali do toga nije došlo iz ranih razloga, pre svega finansijskih. Do ranih 1980-ih godina, GAZ se ipak dao na posao i predstavio treću generaciju 1982. godine. Iako se očekivao novi model, 1982 Volga je bila u velikoj meri zasnovana na prethodniku sa novim prednjim i zadnjim delom da se zavaraju kupci da je ipak noviji model u pitanju.

Tokom razvoja GAZ je planirao da koristi novi 3,0-litarski V6 motor kao standardan, ali do toga nije došlo zbog naftne krize tokom ranih 1980-ih godina, zbog čega je standardan motor i dalje bio provereni 2,4-litarski agregat sa 105 ks, a nešto kasnije u ponudi se našao i 2,6-litarski primerak sa 140 ks.

Tokom prve dve godine, samo KGB i vlada su mogli da dobiju Volgu, da bi serijska proizvodnja konačno počela 1984. godine, ali većina onih koji su imali novac za Volgu su morali da čekaju na raspad SSSR-a pre nego što je Volga postala dostupna svima.

Specifično za KGB, GAZ je ponudio dva V8 motora, 4,2 litra sa 160 ks i 5,5 litara sa 220 ks. Zanimljiv podatak kod ovih modela je što se pola cilindara gasilo pri regularnoj vožnji, a kasnije palili po potrebi. Tokom 1987. godine u ponudi se našao i Mercedesov dizel, radne zapremine 2,6 litara sa 166 ks. Kao i prethodnik, GAZ-3102 Volga su uglavnom vozili političari i vlada, a nakon raspada Sovjetskog Saveza su prodavani privatnim vlasnicima. Međutim, kako zbog visoke potrošnje (koja je prelazila 20 litara) tako i zbog zastarelog dizajna, ovaj model nije doneo prodaju kojoj se vlada nadala.

Do ranih 1990-ih postalo je jasno da je Volga izgubila svoje mesto na tržištu. Planirana zamena, GAZ-3105, je ugašen posle samo četiri godine i 55.000 proizvedenih primeraka, pa je GAZ odlučio da da još jednu šansu Volgi. Do 1992. godine novi model je bio spreman, sada poznat kao GAZ-31029, ali je GAZ do tada izgubio mnoge verne državne kupce koji su održavali kompaniju u prošlosti. Zbog navedenog razloga verovatno niko nije bio iznenađen što je V8 motor nestao iz ponude tako da je kupac sada mogao da dobije samo provereni 2,4-litarski motor. Iako je novi model imao solidan start, reputacija slabog kvaliteta i rđe kao i jaka konkurencija su učinili svoje. GAZ-31029 je opstao u proizvodnji najmanje od svih prethodnika, svega šest godina, ali je u tom periodu napravljeno solidnih 115.000 primeraka.

Bez finansija za razvog potpuno novog modela, GAZ je 1997. godine unapredio već postojeći model sada poznat kao GAZ-3110. Iako je dizajnerski bio zasnovan na prethodniku, sve delovi osim vrata su bili potpuno novi, a posle dužeg perioda je viđen i hrom. Izbor motora je ostao identičan, ali su dizel motori sada razvijani i pravljeni direktno u Rusiji.

21. vek

Minimalne dizajnerske promene su usledile 2000. godine sa mnogim klasičnim linijama i sa brojnim komponentama moderne standardne opreme, kao što su ABS, elektro servo asisstencija i automatski menjač. Planirani V6 i V8 motori nikada nisu ugledali svetlost dana tako da je jedini motor bio 2,3-litarski. GAZ je takođe imao velike planove o masovnoj proizvodnji, ali kada su 342 primeraka prodata 2001. godine, a samo 20 primeraka naredne godine postojalo je jasno da su dani Volge odbrojani. Čak i oni koji su mogli da priušte ovaj automobil su se ipak odlučivali za neki od popularnih importa, kao što su Mercedes E klase i BMW serije 5. Poslednja nova Volga je predstavljena 2004. godine sa Chryslerovim 2,4-litarskim motorom kao standardnim, da bi se tri godine ranije u ponudi se našao i 2,4-litarski dizel motor, takođe iz Chryslera.

Poslednji model pod originalnom Volga oznakom je proizveden 2007. godine nakon što je GAZ objavio da će da se koncentriše na liniju kamiona i autobusa koji donose mnogo veći profit. Tokom 2008. godine GAZ je, u saradnji sa Chryslerom, predstavio Volga Siber koji je u stvari Chrysler Sebring prethodne generacije sa minimalnim dizajnerskim promenama. Izbor motora se svodi na 2,0-litarski sa 141 ks i 2,4-litarski sa 142 ks, ali i pored velikih očekivanja prodaja je veoma mala i budućnost modela nije bila svetla.

Zoran Tomasović

(10708)