„April u Beogradu“ – Da li je samo kopija?

Ima nekoliko godina kako me početak aprila asocira na meni teško palu činjenicu da je prelepa pesma Zdravka Čolića „April u Beogradu“ kopija jedne stare francuske šansone… Da li je Kornelije Kovač baš toliko grešan zbog ovoga?… da li smo svi skloni oponašanju,  koji su razlozi koji nas navode na to, kao i koja je učestalost kojom to činimo?

Da li je koren problema u lakom stvaranju osećaja divljenja kao refleksija nezrelosti ili je nedostatak harizme pokretač, kao i lična nesigurnost i zavist? Da li kopiranje u sebi nosi i afirmativne i konstruktivne informacije ili je jednostavno nekim ljudima sa specifičnim moralnim kompasom posve lako ukrasti tuđu ideju ili preuzeti njegov stil izražavanja?

U ovom članku se nećemo baviti nesvesnim imitiranjem, koje čine deca i adolescenti, već će nam u fokusu biti svesno delovanje odrasle osobe.

Potencijalni razlozi i motivi

Brojni su razlozi koji osobu mogu navesti da oponaša nekoga ko je u njenim očima zbog nečega vrlo važan. Takav oblik ponašanja nije ni nesvesan ni redak. Još od malih nogu sam pričala kako moji otac i majka liče, iako su osobe potpuno različite fizionomije, gestikulacija, mimika kao i način izražavanja su jednostavno doprineli tome. S druge strane, sam mehanizam oponašanja na neki je način važan instrument za kritičnu analizu sopstvenog ponašanja i tera nas na preispitivanja. U tom smislu oponašanje je važan segment procesa sazrevanja.

U epicentru našeg unutrašnjeg mehanizma nisu uvek banalni i akutni motivi kao što je na primer zavist, već uzroci mogu biti i u dubljim motivima koji mogu biti pozitivni ili negativni.

Imitacija i identifikacija

Odnosi sa ljudima mogu biti površni ili dubinski i kao takvi nam mogu pomoći u razvijanju našeg lika i dela, kao i upoznavanju i prihvatanju sebe – živela Jungova individuacija ?! Svaki od tih odnosa prilika je za „hvatanje“ tuđih reči, misli i gestova pa onda i za podrobnu analizu sa našim.

Evo već sada brzinski odgovor sa početka….:) Oponašanje neke osobine je pozitivno ako ne proizilazi iz osećaja niže vrednosti.

Recimo, koliko god bili ostvareni i stabilni u poslu, uvek postoji doza onog zdravog takmičarskog duha; nekada to nije najdirektnija posledica želje da tog nekog pretekneš u smislu zvanja ili plate, već da jednostavno kroz upoređivanje i oponašanje poradimo na sebi i poboljšamo neke svoje osobine.

Međutim nekada imitiranje može preći u identifikovanje, posebno ako imitirana osoba ima karakter lidera. Samo pogledajte naše mlade političare, stasavaju u male vizuelno auditivne kopije starijih kolega političkih istomišljenika, pa bi recimo parovi bili: Čeda Jovanović-Zoran Đinđić, Ivica Dačić-Slobodan Milošević, i trenutno najaktuelniji heroj Marko Đurić-Aleksandar Vučić.

Naravno, ovim ne kažem, da iako su pod uticajem takve dominantne osobe, da su oni sami slabog karaktera ili da nemaju sopstvene kvalitete… možda samo nikada nisu bili dovoljno podsticani da izraze svoje mišljenje ili nisu dovoljno sigurni u sebe ili misle da nemaju ništa zanimljivo reći pa i ne pokušavaju pokazati svoje potencijale i lakše im je da svog idola slušaju. Zato takve osobe traže oslonac u drugome, u osobi kojoj se najviše dive.

Šta može biti narušeno?

Kada imate dinamičnog i ambicioznog kolegu na poslu, recimo ili takvog prijatelja u privatnom životu, to nekome može biti okidač za ispoljavanje ličnih strahova ili potreba za korigovanjem određenih ličnih osobina, ali ne bi nikako trebalo biti obrazac koji se pasivno kopira. U suprotnom, postoji mogućnost da ugrozite svoj identitet i svoje stavove.

Kako bi „upoređivanje“ sa dominantnom osobom bilo produktivno, bitno je da se nikada ne odreknemo kritičnog stava, jer nam on praktično predstavlja korektor koji omogućava da usvajamo samo ono što nam nekada, de facto, i može biti od koristi…volim to da nazovem legitimnim koristoljubljem?. Već godinama, u svetu ekonomije, puno zemalja i velikih privrednih entiteta, pokušava da iskopira famozne obrasce japanske privrede, međutim, nikome to nije donelo rezultate kakvima su se upravo kod Japanaca divili.

Šta može biti korisno?

Pohađala sam i završila kurs neuro-lingvističkog programiranja, i sa početka sam bila skeptična i delovalo mi je da on predstavlja samo jednu od tone osobina i veština koja se podrazumeva da menadžer u korporativnoj kulturi mora da poseduje. Međutim, i sama sam počela da osećam, kroz vreme, ogromne prednosti od ovoga, kao neko ko duboko veruju u moći samoregulacije upravo preko samokontrole. Jedna od tehnika u NLP-u, je upravo kopiranje, iako je više fancy reći modeliranje… praktično kopiraš tuđe ponašanje i delovanje. Najkorisniji mogući aspekt ovoga je da upotrebimo od drugih ljudi ono što već rade dobro i kvalitetno, a to je ili samo znanje ili određene već primenjive metode, to nije klasično negativno kopiranje, već preuzimanje nečega već proverenog kao i nadogradnja od nas samih, što može da rezultira stvaranjem nečega što je još bolje od onoga inicijalnog, jer je potpuno suludo da pokušavamo dobiti isto ono što je već neko uradio. Međutim, na neki svojevrstan način, time se troši nepotrebno vreme, ne pokazujemo baš znake snalažljivosti i spretnosti, i na kraju, ostaćemo bez ikakve inspiracije da obogatimo nečim svojim.

Stvorimo unutrašnje kočnice…

Ono što vidimo kod drugih ne mora i kod nas da bude toliko svrsishodno, lepo i korisno. Kada to osvestimo, razvićemo unutrašnju kočnicu koja će nas sprečavati da slepo imitiramo sve što nam se svidi kod osoba kojima se divimo ili ponekad i zavidimo.

Posledica naše želje da se osećamo integrisanim i prihvaćenim u društvu, da osetimo odobravanje okoline ili da izazovemo divljenje često predstavljaju odstupanja od onoga što mi sami jesmo, što nužno dovodi do još veće frustracije, unutrašnjeg nezadovoljstva i dodatnog manjka samopouzdanja.  Sve ovo dovodi do sklonosti opštoj uniformnosti, gde se gubi lična harizma.

Ostati svoj podrazumeva upoznati svoje kapacitete, ograničenja, kao i potencijale… ostati svoj podrazumeva biti uporan, nekad čak i izigravati Don Kihota? Samopouzdanje nas najbolje ističe iz mase…

Za kraj, vizuelno…

Loše strane kopiranja:

Dobre strane kopiranja:

Ma, svakako divni „April u Beogradu“, kao sad već višegeneracijska vrednost:

Ružica Majkić

(634)