Sponzoruša – grešnica ili obična žena?

Podstaknut mnogobrojnim video klipovima u kojima se ismevaju dame koje muškarce vrednuju spram tipa automobila koji (misle) da vozi, ali i Fejsbuk objavom od pre neko veče, iz koje se vidi uvodna flert komunikacija između dvoje mladih kroz koju ugovaraju prvi sastanak, ispitujući pritom i kojom limuzinom će se voziti to prvo, magično veče, porazmislih malo o političkoj korektnosti ovakvog pristupa, ali i suštinskoj ispravnosti pogleda na, takozvane i opšte omražene žene – „sponzoruše“.

Dakle, osobe suprotnog pola koje su primarno privučene određenim (tipovima) muškaraca, obično natprosečno materijalno situiranim, danas se nazivaju sponzorušama. Verujem da je duboko uvrežen stav da je „sponzoruša“ pojam i fenomen vezan za, ako ne baš Srbiju i devedesete, a ono, bar za Balkan.

Međutim, ako malo bolje razmislimo, brojni su primeri sa kojima smo se susretali i kroz istoriju, a i kroz literaturu u kojima se, bilo mlade udavače, bilo njihovi roditelji, iz petnih žila trude da osiguraju životni standard i materijalno izobilje za sebe ili svoju ćerku, udajom za nekoga plemićkog roda ili na bilo koji drugi način finansijski potkovanog kandidata. Da li se to i tada smatralo visoko nemoralnim delom i kvalifikovalo pogrdnim nazivima, ili je sve jednostavno bilo deo prirodne tradicije i uobičajene prakse? Jasno je da se radi o opšteprihvaćenom standardu ponašanja, moralnoj normi čak. Pa i danas čak, sasvim je prirodno da ljudi, za sebe i svoje najbliže, žele što bolje uslove za život.

Dalje, brojna istraživanja su sprovedena na temu šta žene ili muškarci najpre primete na suprotnom polu. Tako smo saznali da postoji više kategorija žena, po ovom osnovu: prva koja najpre na muškarcu primete oči, pa boju glasa; druga koja odmah zapazi ruke i naposletku treća kojoj prvu pažnju privuku muške cipele. Ma koliko nam ove grupe žena delovale različito, podloga u psihologiji je jednostavnija. Zapažanje određenog dela tela inicirano je „nesvesnim poređenjem sa ocem„, dok način oblačenja muškarca, ženama otkriva položaj koji muškarac zauzima u društvu.

Sa druge strane, muškarcima u oči prvo upadaju fizički atributi žena, poput bokova, kose, usana, grudi, ali pored toga, takođe, način odevanja, prijatelji kojima je žena okružena, njen stav (oličen kroz hod i opšte držanje). Poredeći naše sa ženskim reakcijama, nemoguće je ne primetiti sličnosti: zanima nas fizički izgled, kao i položaj u društvu. Samo što je akcenat na različitim delovima tela, a i položaj u društvu nas više zanima u kontekstu samopouzdanja žene (što je karakteristično i u obrnutom smeru), više nego li u smislu materijlnog statusa.

U nekom drugom istraživanju, muškarci i žene su upitani šta ih najviše privlači ka suprotnom polu, nakon uvodnog perioda i početnog “ispitivanja snaga”, u fudbalskom žargonu. Odgovori su, donekle suprotstavljeni spram prvobitnih okidača privlačnosti. Ovde, pobednici nisu ni prirodna lepota, niti bogatstvo, već: ljubaznost, razumevanje, uzbudljiva ličnost i inteligencija. Pa, iako su muškarci nešto veći značaj dali fizičkom izgledu, a žene, s druge strane, zarađivačkoj sposobnosti partnera, nijedan pol u drugoj fazi odnosa nije na najviše mesto stavio fizički izgled niti socioekonomski status. Na ovom mestu, istraživači naglašavaju da je veoma teško verovati ljudima, posebno kada sude o sebi, i da je jasno da su stas i lepota, kao i društveni status, bitni za oba pola, s tim što se pod statusom podrazumeva ne samo prihod koji osoba ostvari, već i nivo obrazovanja i opšte kulture.

Na osnovu svega izrečenog do sada, očigledno je da postoji visok stepen sličnosti u razmišljanju među osobama suprotnog pola, kada govorimo o proceni (potencijalnog) partnera. Očigledno je i to da ovo nije nikakva zla kob modernog doba, već istorijski obrazac ponašanja koji svoju verifikaciju doživljava i danas.

Pa otkuda onda toliko priče, toliko podsmeha i pogrde prema ženama – „sponzorušama“, koje nisu ništa drugo do nastavljači iskonske tradicije, i koje su uzgred, u velikoj meri slične u rezonima, i nama samima, to jest sudijama u proceni toga koliko je koja dama „sponzoruša“?

Biće da je ovo neka vrsta odbrambenog mehanizma muškaraca koji osećaju da nisu dovoljno učinili, ili jednostavno nisu mogli dovoljno da učine, iz raznih razloga od kojih je glavni: urođeni karakter, to jest osobine oslikane kroz nasleđeni genetski kod,  kako bi postigli natprosečan materijalni, pa i intelektualni status.

U prvoj godini radne karijere, trajno sam u mozgu zabeležio dve antologijske izjave tadašnjeg direktora sektora revizije u najvećoj svetskoj revizorskoj kući. Prva je potpuno van teme, ali svakako duhovita: dve najveće laži u reviziji su kada revizor prilikom posete kancelarijama klijenta kaže: „Dobar dan, došli smo da pomognemo“, a druga kada taj isti klijent odgovori: „Dobar dan i vama, ma drago nam je što vas vidimo“.

Druga njegova izjava za anale, data je prilikom objave kolege da se ženi: „Ajde, deco, samo pravite sebi problem, jer kada prva zaljubljenost prođe, samo ćete da imate muke da menjate lična dokumenta to jest prezime da vratite u prvobitno stanje. Ljubav ne postoji, ljubav su izmislili proleteri, odnosno oni koji nemaju da plate.“

I zaista, ma koliko meni dotičan čovek ne bio drag, i ma koliko ja mislio da je ljubav isto što i moral, smisao, etika, istina, odnosno da je ljubav razlog i smisao postojanja čoveka, uvek me podseti na narodnu poslovicu: „Gde siromaštvo uđe na vrata, ljubav beži kroz prozor“.

Sveukupni zaključak može se sažeti u sledeće: kao što su lične performanse svakog od nas, pitanje sudbine i DNK, toliko je i za psa prirodno da laje, a za ženu da bude „sponzoruša“.

Iskonska pojava dobila je pomodno ime.

Još da vam predložim, za kraj, da čujete priču o prvoj srpskoj sponzoruši modernog doba:

Tekst: Zvezdan Božinović

(1481)