Serijske ubice – fascinacija javnosti
Godine gledanja Discovery Investigation su definitivno produbile moju radoznalost na temu razumevanja psihopatologija, produbile moju empatiju ka žrtvama i njihovim porodicama, ali sa druge strane dobih u amanet i ozbiljnu paranoju?. Ovo je jedna od onih višeslojnih tema, koju bismo mogli analizirati sa više aspekata… Ovog puta su moje misli ipak dobile obličje, nakon što sam trenirajući Pole dance uz jednu mi od dražih pesama Kati Perri „Dark Horse“, Juici J raps, čula dobro mi poznato ime kao jednom od najozloglašenijih serijskih ubica ikada….“Ona će jesti tvoje srce kao Jeffrey Dahmer.“ Dahmer, poznat po kanibalizaciji svojih žrtava, počinio je zločine između 1978. i 1991. godine i je ubijen u zatvoru 1994. godine, gotovo 20 godina pre nego što je „Dark Horse“ pušten.
Dakle, ono što je postalo moje glavno pitanje je zašto smo toliko fascinirani serijskim ubicama, ubicama uopšte i bilo kojim drugim devijantnim ponašanjem… Slučaj Marjanović, kod nas, medijska pompa oko nesrećno nastradale žene, osumnjičeni suprug za ubistvo sa narastajućom armijom žena koje ga podržavaju… Donekle se mogu povezati sa onim što pisah o narko kartelima u Meksiku (link) i slavljenjem apsurdnih i nečovekoljubljivih likova. Šta je ono u nama što nas tera da ovakve vrste patologija radoznalo ali i sa strahom analiziramo…i koliki je doprinos medija i javnosti u svemu tome?
Mit: serijske ubice su ili mentalni bolesnici ili zli geniji
Informacije o serijskim ubicama predstavljene u vestima i medijima sugerišu da imaju duševnu bolest poput psihoze ili su sjajni, ali i demantovani geniji kao što je Dr. Hannibal Lector u legendarnom filmu-„Kad jaganjci utihnu“.
Nijedan od ova dva stereotipa nije tačan. Umesto toga, serijske ubice imaju mnogo veću verovatnoću da pokazuju antisocijalne poremećaje ličnosti, kao što su sociopatija ili više psihopatije, koje Američko udruženje za psihijatriju (APA) ne smatra mentalnim bolestima.
Ovi poremećaji dele slične osobine koje dovode do konfuzije između njih. Ključne osobine koje imaju sociopate i psihopate su:
- Nepoštovanje zakona i društvenih normi
- Nepoštovanje prava drugih
- Odsustvo osećaja kajanja ili krivice
- Tendencija ka nasilnom ponašanju
Veoma mali broj serijskih ubica pate od bilo kakvih mentalnih bolesti koje bi mogle biti olakšavajuća okolnost u krivičnom pravosudnom sistemu.
Psihopatske serijske ubice kao što su Ted Bundy, John Wayne Gacy i Dennis Rader (BTK) bili su u potpunosti svesni nezakonitosti ubistva dok su ubijali svoje žrtve. Međutim, njihovo razumevanje pravičnog i pogrešnog ih nije sprečavalo da počine zločine. Kada su uhapšeni, njihovi advokati nisu koristili odbranu ludila u njihovo ime, najčešće zbog izuzetno uske pravne definicije ludila koja se jednostavno ne odnosi na većinu psihopatskih ubica.
Javnost pretvara ubice u mitska bića i čudovišta
Zovu ga Killer Clown. Iako je tačno da je John Wayne Gacy Jr. bio i ubica i klovn, nema dokaza da je ubio bilo koju od svojih 33 žrtve dok je nosio klovnov kostim. Gacy se oblačio kao njegov alter ego, Pogo i Patches, iz zabave, a ponekad je zabavljao decu u obližnjim bolnicama. Izložba u američkom Nacionalnom muzeju kriminala prikazuje kostime klovnova pored Gacyjeve obojene crne kožne jakne, upoređujući dve strane njegove podeljene prirode. „Kad je bio dobar, bio je najbolji“, napisao je Gacyjev branilac, Sam Samirante, u poruci „ali kada je bio loš, bio je najgori od svih“. Ali čak i ako Gacy nikada nije ubijao kao klovn, ljudi ipak, zahvaljujući pričama plasiranim u javnosti povezuju njegova ubistva s belom šminkom, ogromnim crvenim ustima i klovnovskim nosem. Jer mit je ono što se prodaje…
Svoj strah sam donekle uspela da smanjim zahvaljujući statističkim podacima, kažu da bi trebalo 12 puta više da se plašim članova porodice od serijskih ubica, ako mi je to neka uteha?. Prema izveštaju federalnog biroa za istragu o serijskim ubistvima manje od jednog procenta ubistava u bilo kojoj godini počine serijske ubice; u 2015. godini, 25,5 posto ubistava izvršili su članovi porodice žrtava.
Na žalost, priče o nasilju u porodici retko privlače pažnju javnosti, a kada i privuku, obično je kratkog daha, osim ako žrtve nisu, naravno, poznate ličnost, jer to je ono što se prodaje.. U međuvremenu, Gacyjeva priča, zajedno sa drugim serijskim ubicama poput Teda Bundyja, Jeffreyja Dahmera i Davida Berkowitza, pamte se čak i decenijama kasnije i kao što rekoh opevavaju se kroz poznate pesme.
Serijske ubice su deo naše kulture… ali šta privlači ljude u njihove tamne i uznemirujuće umove? Zašto je more ljudi koji su doprineli čovečanstvu zaboravljeno a ubice i dalje žive i imaju mesto u poznatim numerama?
Deo odgovora je definitivno konstruktivan. Često čitam i istražujem more stvari, koje su apsolutno na svesnom nivou, meni nedokučive zašto bih se ja time bavila, jer nemaju dodirnih tačaka sa onim što ja jesam i godinama unazad to racionalizujem (čitaj-opravdavam), pukom intelektualnom radoznalošću, fascinacijom psiholoških procesa i razlika, međutim, istina je mnogo jednostavnija, misleći da učim da razumem druge u stvari učim da razumem svoje biće… to bi definitivno značilo da su ljudi privučeni da razumeju tamnu stranu jer je tamna strana deo ljudskog stanja.
Naiđoh na intervju sa ženom iz Teksasa, koja je opsednuta pričama o serijskim ubicama, i možda je ona to najbolje i kazala kada ju je pitao novinar-Šta Vas toliko privlači u tome?
„Nisu u pitanju žrtve. Više je u toj nekoj slagalici – zanimljiv lavirint ljudskih emocija i ljudskih motiva. „
Kroz ovu prizmu gledano, rađa se mnoštvo novih pitanja – Šta je ove persone stvorilo serijskim ubicama? Zašto ubijaju i zašto čine nešto tako jezivo? Kako su toliko drugačiji od nas? To su vrlo komplikovana pitanja. Ali ovde, na spoljnim granicama ljudskog uma, njihovi jezivi postupci proizvode stvarnost koja se jednostavno odupire našem ljudskom razumevanju.
U javnosti, serijske ubice se ponekad uklapaju u određeni stereotip: „Svi su muškarci, svi su belci, svi su ili zli geniji ili mentalno bolesni i žele da budu uhvaćeni“. U stvarnosti, i nakon more pogledanih dokumentaraca na ovu temu?, reklo bi se da su oni zapravo daleko nijansiraniji, mnogo raznovrsniji nego što to javnost obelodanjuje. Na osnovu baze podataka o serijskim ubicama Radford Univerziteta, koja uključuje podatke o skoro 4.000 ubica, samo 46 procenata serijskih ubica od 1910. godine bili su beli muškarci. Verovatno zabluda ovakvog tipa leži u tome što većina serijskih ubica koji su belci su postali nekakve “kulturne legende”, poput Dahmera, Bundyja, Gacyja i Berkowitza, kao i Garyja Ridgewaya („Green River Killer“) i Dennisa Radera („Bind Torture Kill“). Ubica Zodijak, koji nikad nije uhvaćen, opisivan je kao beli muškarac. Richard Ramirez, ili „Night Stalker“, je jedan od poznatih ubica koji nije bio belac – on je bio sin meksičkog policajca, postao je ozloglašen u velikoj meri zato što je „imao Sotonu“. (On je crtao pentagrame na ruci i povremeno uzvikivao: „Pozdravite Sotonu“ tokom svog suđenja, prikazujući vrlo, vrlo uznemiravajuće ponašanje, jedno od gorih dokumentaraca koje sam ikada gledala, sa onim manijačkim pogledom, kao i načinom na koji je potpuno indiferentno govorio kako je išao u “lov” na žrtve).
Jedna od teorija za serijske ubice mogla bi biti: ljudi iz srednje klase koji imaju mračnu tajnu, poput Gacyja, koji je bio domaćin redovnih partija u njegovoj kući u predgrađu Čikaga, ili Rader, koji je bio aktivan u svojoj crkvi. Ogroman je jaz između unutrašnjih života ubica i njihovog neumoljivog spoljašnjeg nastupa. Ted Bundy, se često opisuje kao „zgodan“. Razlika između neobičnog i običnog je deo onoga što fascinira ljude, a u našoj kulturi „obična“ često je skraćenica za “ belac, muškarac, srednja klasa. “ Baš kao što postoje mitovi o tome ko su serijski ubice, postoje pogrešne pretpostavke o tome kako su to postali. Još jedan istaknuti mit uključuje tri specifična upozorenja kroz detinjstvo: mokrenje u krevet, okrutnost prema životinjama i postavljanje požara. MacDonald Triada, nastala je iz male studije iz 1963. godine, u kojoj je psihijatar John M. MacDonald analizirao 100 svojih nasilnih pacijenata u jednoj psihijatrijskoj bolnici, a tokom kasnijeg istraživanja to je i dokazano da prisustvo ovih osobina kod deteta nužno ne predviđa nasilno ponašanje.
Nažalost, ne postoji lak način da se identifikuje serijski ubica u toku odrastanja. FBI navodi da postoji puno faktora koji utiču na ljudsko ponašanje. Baš kao što bi bilo nemoguće opisati sve razloge zbog kojih osoba odlučuje da se venča, nemoguće je objasniti sve razloge zbog kojih osoba bira da ubije. Ipak, stereotipi o tome žive, što olakšava javnosti da uredno ubacuje serijske ubice u svoja dela, a dosta toga se svodi na fascinaciju kako se naizgled obična osoba može razviti u ekstremnog prestupnika.
Kada su nam vesti ispunjene svakodnevnim nasiljem oružja, još jedno ubistvo vatrenim oružjem se i ne ističe preterano. Ali kada ubice muče, siluju i čak jedu svoje žrtve, to izaziva ogromnu pažnju… ne bi trebalo tako da bude ali jednostavno jeste, u velikoj meri smo izgubili sposobnost da se istraumiramo nečim, vrlo, vrlo ekstreman zločin je neophodan da se zgrozimo, stvarnost je ta koja nam diktira nakaradan prag. Serijske ubice koje postanu poznate su ekstremne, bilo u svojim metodama (kao što je Rader, koji se naziva Bind Torture Kill) ili njihovom ludilu (Zodijak, koji je slao kodirane reči u štampu).
Ovi šokantni detalji su ono što privlači pažnju ljudi; potreba za odgovorima je ono što čini privlačnim. Ove priče takođe dodatno raspiruju maštu javnosti jer imaju elemente pravog fikcionog filma: opasnost, misterija, heroji i zlikovac koji na kraju dobija mogućnost da se izvuče, ( kao Zodijak, koji nije uhvaćen i ostao je enigma).
Deluje da javnost ne doživljava nikakvu značajnu razliku između stvarnih serijskih ubica poput Jeffreyja Dahmera i izmišljenih serijskih ubica kao što je Hannibal Lector iz „Kad jaganjci utihnu“.
Kao da su isto strašni i „zabavni“. Inače, lik Buffalo Bill, koji je sakupljao kožu žrtava u gore pomenutom filmu, delimično se zasniva na stvarnom serijskom ubici Edu Geinu, koji je napravio zbirku ženskih delova tela. Jeffrey Dahmer, kanibalistički serijski ubica koji je uhvaćen 1991. godine, beskonačno se upoređivao sa Lectorom, posebno pošto je iste godine izašao film.
Novinari imaju tendenciju da kada serijske ubice predstavljaju koriste termine poput „đavo“, „čudovište“ i „zlo“. Naišla sam na medijsku analizu članaka serijskih ubica u časopisu The New York Times i Time između 1995. i 2013. godine i 35 posto članaka je sadržalo ove termine.
Priča o dobru i zlu je nešto o čemu nas uče i mi se uklapamo u to. U svim mogućim dokumentarcima koje sam gledala uvek je istovetan obrazac kada se shvati da u nekom gradu ili području hara serijski ubica: serijski ubica je na slobodi, ljudi se plaše i traže moralno vođstvo, zahtevaju odgovore. A stav medija i policije je: „Zlo je došlo u naš grad, ali ne brinite, pobedićemo zlo.“ Tek ponekad neki šef policije, ministar unutrašnjih poslova ili kao kod nas One man band premijer (slučaj Marjanović), izađe u javnost da kaže da se zna ko je ubica i da se ništa ne brinemo. Ta naracija je na neki način uverljiva, ali ne na način koji je realan. To je definitivno korisno i čini da se osećamo bolje, priča o čudovištu i dobrici, time zlo ne treba da se razume već samo da se eliminiše i ideja razlaganja komplikovane motivacije ubice pada u vodu. Sve ovo doprinosi maestralnom uplivavanju izmišljenih priča i mogućih scenarija a i vrlo je korisno za prodaju publikacija, posebno sa onim dramsko-teatralnim naslovima u medijima, koje ako ne pročitaš si lud?.
Verujem da svoju navučenost na Investigation Discovery, osim onog dela razumevanja sebe, definitivno pronalazim i visokom nivou empatije za žrtve, i ako bih bila iskrena, poput one ženice iz Teksasa, rekla bih određenim primitivnijim divljenjem koje iz misterije proizilazi. I sve dok mi serijski ubica ne kuca na vrata, u domenu je radoznalosti?. Inače, serijski ubica, Richard Chase, je ubijao samo one ljude koji su imali otključane kuće i stanove, jer je smatrao da tamo gde je zaključano nije dobrodošao?!? Kao što je Zodijak imao plagijate, ko zna možda ih ima i ovaj, tako da naravoučenije, zaključavajte vrata…
Moć medija se ogleda u tome da kreiraju našu stvarnost a jezik medija je naša svakodnevnica…mediji pompezno najavljuju: Srušila je Instagram, a onda vidiš da se ta neka osoba uslikala bez šminke…a ako pođemo od toga da su mladi najčešći konzumenti medijskih sadržaja, onda posledice mogu da budu nesagledive. Interesantan je plagijat Zodijaka, koji je fanatično sakupljao članke iz novina o Zodijaku i stvarao idola na osnovama misterije o nepobedivosti originala kojima su natpisi obilovali. Taj momak pre toga nije pokazivao nikakvo devijantno ponašanje a na svu sreću osujećen je u svojim namerama. Naravno da je deo odgovornosti individualan i duboko ukorenjen u ličnosti i verovatno je da će neki mediji reći da nude ono što se i traži, ali mediji mogu ograničiti našu maštu, percepciju i način izražavanja, stereotipi koji se tom prilikom koriste, sasvim sigurno tome doprinose. Za neke, u stvari za većinu profesija, ideja o isključivom profitu nije ono što predstavlja dugoročan cilj. Ogromna je društvena odgovornost u pitanju i kvalitet je, kao i u mojoj profesiji, jedino ono što može napraviti razliku. S tim u vezi, srećna sam da sam deo tima AutoRepublike koji predstavlja nešto drugačiji kanal za izražavanje na više frontova i ozbiljnijih tema…iako nikad nećemo „srušiti Instagram“ ideja je da razdrmamo misleću populaciju.
Ružica Majkić
(1563)
