VW, Mercedes i BMW u kandžama novog svetskog poretka

Živimo u neizvesnom dobu. Ako pratite dešavanja u automobilskoj industriji poslednjih nekoliko godina, jasno vam je da je u toku velika borba, i na više frontova i između više uključenih strana. Čak je i bliska budućnost potpuno nepredvidiva.

Sve do pre neke dve godine smo živeli u periodu dominacije tehnologije (vrlo uspešno) usmerene ka optimizaciji i boljoj iskoristivosti motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Uprkos tome, sam princip funkcionisanja takvih agregata je ostao neizmenjen.

Činilo se da su dalji proboji mogući, kao i da svet u dvadeset prvom veku nema razloga niti potrebe da bilo šta radikalno menja u pogledu izbora načina pogona vozila u putničkom saobraćaju. Međutim, sve se promenilo u septembru 2015. godine. Višegodišnja praksa, sasvim sigurno naširoko znana kako u samoj VW grupi, tako i u ostatku, veoma edukovane populacije koja je angažovana u proizvodnji automobila, isplivala je na površinu u SAD. I najednom su se svi našli u čudu i nepripremljeni da tako velika javna tajna, izgubi epitet tajanstvenosti, iako svi proizvođači koriste istu tehnologiju, i iako svi znaju koje su trenutne tehnološke granice u pogledu emisije štetnih gasova.

Krenula je lavina, rubrika vesti je prepuna informacija u pogledu sumnji, pa i pokrenutih istaga protiv sledećih proizvođača: Renault-Nissan alijansa, Daimler, FCA, General Motors, PSA…

Na stranu to, što su apsolutno svi relevantni organi bili svesni nemogućnosti ispunjavanja sve strožijih uslova, razvoj situacije je krenuo u pravcu satanizacije motora sa unutrašnjim sagorevanjem, a posebno dizela, uz nužno predstavljanje da sudbina planete zavisi od: zagađenja u putničkom saobraćaju a onda i od eliminacije ovih motora. Paralelno sa tim se odvija masivna promocija električne energije kao pogonskog „goriva“. Čitali smo i brojne studije o povezanosti fatalnih bolesti sa izduvnim gasovima iz automobila, i istraživanja (kredibilnih) institucija sa zaključkom da već u narednoj deceniji prestaje proizvodnja konvencionalnih motora, najave važnih svetskih proizvođača o masovnom zaokretu ka čistijim energijama, ukoliko je uopšte moguće pod ovu kategoriju svrstati električnu energiju, u uslovima gde glavnina proizvodnje iste počiva na sagorevanju fosilnih goriva (uglja najviše). Ovu temu smo već obrađivali u Glasu Republike.

Zabrinutost nad klimatskim promenama je nekako, te iste 2015. godine, dostigla vrhunac, i kao odgovor, nastao je Pariski klimatski sporazum (PCA), koji su do sada potpisale 195 vlada različitih država. Državama je pristup sporazumu bio otvoren celu godinu (do pred kraj aprila 2017.), naravno, u Njujorku. Sve vlade u našem regiounu su pristupile sporazumu. Osnovni cilj ovog pakta je smanjenje efekata globalnog zagrevanja i minimiziranje posledica. Svaka od zemalja potpisnica se obavezala na sprovođenje aktivnosti u smislu smanjenja i limitiranja zagađenja, na određeni vremenski period.

Za potrebe daljih razmatranja dajemo pregled najvećih zagađivača na planeti prema Global Carbon Project (mereno u atmosferu ispuštenim milionima metričkih tona ugljen-dioksida). Podaci se odnose na poslednje obrađenu 2015. godinu

• PCA – Paris Climate Agreement

Ova slika je indikativna, ali nepotpuna bez podatka da se rang lista značajno menja, ako raspodelimo količine emitovanih polutanata po glavi stanovnika, gde onda izbijaju na čelo liste, a zbog slabe naseljenosti, arapske zemlje i Australija. Jedina konstanta na listi najvećih dušmana planete, po ovom kriterijumu je, pogađate: SAD.

To je isti onaj SAD koji se, potpisom „Bogoljuba Trampića“ povukao iz Pariskog sporazuma 1. juna 2017. S obzirom na odredbe PCA, jedan od najvećih zagađivača je primoran da ostane u okvirima sporazuma do 4. novembra 2020., ali ne postoji niti jedan član ovog dokumenta koji bi bio obavezujuć i niti jedan akt potpisnika koji bi bio podložan sankcijama, u slučaju neispunjenja preuzetih obaveza. Nisu predviđeni, takođe, bilo kakvi podsticaji u slučaju dosledne primene. U ovom slučaju (ma čak i generalno), sve i da postoje neke striktne obaveze, po PCA, teško da bi se SAD na bilo koji način osetile obaveznim.

U toj i takvoj atmosferi, samo par nedelja kasnije, dolazi izjava francuskog ministra za zaštitu životne sredine, kojom je najavio da će njegova država zaustaviti proizvodnju električne energije sagorevanjem uglja do 2022., dok će motori sa unutrašnjim sagorevanjem, biti zabranjeni do 2040. godine.

Bliski saveznici, i politički i vojni, daju tako disonante najave budućih aktivnosti. I dok delovanje, još uvek, najveće svetske sile uopšte ne čudi, dotle izjava franuskog ministra izgleda kao najveća studentska laž: dođi kod mene oko ponoći da učimo, neću ti ništa, majke mi. Pa, ako ukinete proizvodnju struje iz termoelektrana za pet godina, na koju energiju ćemo preći? Hoćemo li svuda po Uniji da posejemo nuklearne elektrane, kao idealan mamac za poremećene umove koji se svete za nepobitna zlodela, potpuno nevinima? Vreme će da pokaže sve, mislim da ni sami akteri politike još uvek ne znaju šta će se dešavati.

Na sve ovo nadovezuje se i nemačka mitska priča. Priča o industrijskom razvoju, političkom podelom Nemačke na interesno vojne zone iz prošlog veka, priča o najvećoj evropskoj,ekonomskoj, a izlaskom Britanije iz Unije, i političkoj sili.

Najveći dužebrižnici nad sudbinom Zemlje (engleski: hypocrats), kao što smo videli, o Amerikancima pričamo, su prvi pokrenuli i preduzeli konkretne korake u spašavanju čovečanstva od zagađenja i deo mrskih Nemaca, predstavjenih VW grupom, stavili na stub srama, zbog znatno većeg učešća u zagađenju atmosfere od deklarisanog i prihvatljivog. Da se podsetimo samo na potpuno zanemarljiv procenat zagađenja koji potiče iz putničkog saobraćaja. Sada je na dnevnom redu istraga protiv kompanije Daimler AG, zbog istih sumnji, pokrenuto iz istog centra. Ova istraga koincidira sa nedavno potpisanim ugovorom između bivšeg KGB mangupa, obožavanog u Srbiji, i prvog čoveka Daimlera (onog nasmejanog tipa sa brkovima kao sa reklame za Jagodinsko pivo (vidi gore)), o izgradnji nove fabrike u blizini Moskve, i otvaranjem novih 1.000 radnih mesta za one koji podržavaju Putinovu politiku, na koju je američki uticaj sveden na apsolutni minimum u zadnjih 20 godina.

Istrage protiv BMW AG, nema ni u najavi. Možda sledeće cifre mogu da bace novo svetlo na štetnost dizela, i uopšte motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Još ako na ovaj pregled dodamo i činjenicu da oko 90% proizvodnje BMW pogona u Spartanburgu ide u izvoz, a prekogranična postrojenja sva tri proizvođača uglavnom rade za lokalna tržišta, onda stvari postaju još dodatno indikativnije.

I dok se Diter Ceče slavodobitno i u biznis maniru mazi sa Vladimirom Putinom, dotle Harald Kriger drži slovo na svetskoj premijeri BMW X3, više puta ponavljajući svoju i grupnu posvećenost SAD kao državi, Amerikancima kao naciji, kao svetskoj ekonomskoj sili, lideru slobodoumlja u savremenom svetu i najvaljuje novih više od 1.000 radnih mesta, ali ne za Ruse. I na moje iznenađenje, domaćini uzvraćaju najtoplijim rečima: nazivaju BMW najboljim nemačkim automobilskim brendom, hvale se kako poseduju BMW vozila, obavezuju se na svakodnevnu zahvalnost BMW AG za svako pojedinačno radno mesto koje su otvorili.

Na ovaj način viđeno, izgleda da nam slede istraživanja sprovedena u SAD, koja će da dokumentuju da BMW serije X, u stvari služe za prečišćavanje zagađenog vazduha, nešto poput brazilskih šuma.

Deluje zaista da je budućnost automobilske industrije na prekretnici, ali potpuno neizvesna. Posebno nakon istraživanja koje je sproveo Bosch i prema kojima je ispunjenje Euro VI standarda za savremena dizel vozila potpuno ostvarivo, uz mogućnosti za dalje usavršavanje.

Koja god struja da pobedi, i kako god svet da se ponovo (preras)podeli naredna era neće biti ekološki motivisana.

Biće ekonomski motivisana!

Ništa čudno, pa i ljubav, sama po sebi, danas je istim motivom podstaknuta. 

Zvezdan Božinović

(768)