Redovna godišnja muka, zvana EMEA Regionalna konferencija – globalne mreže Nexia International, me naterala na po više od pet sati leta u jednom smeru. S obzirom na to da je jasno da čovek nije ptica, mislim da je i moja nelagoda u vazduhu potpuno logična.
Sedam ujedinjenih emirata, od kojih je turistički najkomercijalniji upravo Dubai, dok se Abu Dabi ističe kao najveći među njima (86% ukupne teritorije; 31% ukupnog stanovništva), čine jednu državu – UAE. Ostali emirati su: Adžman, Fudžaira, Ras al-Kajma, Šardža i Um al-Kuvain. Veoma interesantna činjenica je da od ukupne populacije samo petnaestak procenata čini lokalno stanovništvo, dok se ostatak odnosi na doseljenike, i to uglavnom iz Indije, Pakistana, Nepala i ostalih, uglavnom, azijskih zemalja. Za UAE, doseljenici imaju ekvivalentan značaj onima koji za Beograd i tržište radne snage u njemu, imaju izlagači na „sajmu radne snage“ u okolini Vukovog spomenika.
Kada se suočiš sa svojim strahom odnosno letenjem, i to u najstrašnijoj formi, tada imaš najveće šanse da svoj strah i pobediš. Ipak, odleteh u spokoju s Goranom Bregovićem (A319), jer Air Srbija danas mnogo više liči na Air France negoli na nekadašnji relikt SFRJ, odnosno JAT. Nije ni čudo jer našim avio prevoznikom upravlja jedna od najvećih svetskih avio kompanija sa sedištem baš u Abu Dabiju – Etihad. Ove redove kucam na okruglo 12.000 metara u Mikiju Manojloviću (drugi A319). Ako sletimo lepo, imate članak! Pošteno.
Evo da kažem da sam se upisao u listu posetilaca jedinog svetskog hotela sa 7 zvezdica, da sam video najvišu zgradu na svetu (ili kako to Dragan PalMa(rković) kaže „najveću zgradu u Evropi“ – političar je, ne zamerite čoveku, on je zamalo i Mocarta slušao po kafanama – mada bi i dalje bio ponosniji na činjenicu da su mu Ceca i Dačić kućevni prijatelji), da Dubai ima oko 2,5 miliona stanovnika i visok nacionalni dohodak po glavi stanovnika. I to je otprilike sve što ću vam reći na temu faktografije, ostale važne i dosadne podatke možete da pročitate na puno drugih mesta.
Znači, cilj posete je bio interakcija sa ostalim učesnicima konferencije, večita potraga za novim idejama, novim linijama usluga, novim izvorima profita (ili u lokalnom slengu „novim bušotinama“). Prvog dana snage nisam imao za bilo kakvu drugu interakciju izuzev onu sa krevetom. Prvi sati u UAE i kratka većernja šetnja po centru Dubaija su mi dale priliku da se i lično uverim u nacionalnu strukturu stanovništva, prijatnu klimu u ovo doba godine (kraj marta), kao i u kvalitet saobraćajne infrastrukture kako u samom gradu, tako i na oko 130 kilometara dugom autoputu Abu Dabi – Dubai sa (uglavnom) po šest traka u jednom smeru I ograničenjem maksimalne brzine na 140 km/h. Pustinja, pesak, pustinja, po koja naknadno posađena palma i još neka mučena flora živuljka, I to je sve. Sve, izuzev zgrada, ma šta zgrada, zgradurina!
Novi dan, nova iskušenja. Ustao po našem vremenu u 6.34h (razlika je nominalno + 2h, realno negde oko +2.45h). Kasnim na konferenciju, ali ne dotiče me. Počela je u 9h (sav tajming nadalje po lokalnom vremenu) u „Ritz Carlton“ hotelu u finansijskom centru Dubaija, mada ne bi bila greška i da se kaže u finansijskom centru Bliskog istoka. Kasnim, da, jer me je jednostavno bilo sramota da platim (i posle pričam o tome) 791 evro za noć u luksuznom hotelu, i to sa uračunatih 50% popusta za učesnike konferencije?! Da vam ne prevodim u lokalne valute Srbije (ekvivalent u broju plaćenih edukativnih programa za mlađe kolege u firmi, broju poseta pijaci ili šopingu u tržnim centrima za smrtnike kojima želim da pripadam). Svejedno, sramotno puno para. Dakle, proveo sam tri noći u centru grada, u pristojnom hotelu, za manje od ukupno 300 evra.
Još jedna dobra strana dislociranosti u odnosu na mesto održavanja skupa: prilika da pričaš sa običnim ljudima, taksistima, turistima. Tako sam i saznao da nesrećni vozač taksija iz Pakistana, za ceo mesec na stanarinu potroši 120 dirhama (oko 30 evra). Haha, eeej, 791 evro – noć u Ritzu.
Eto me konačno u središtu zbivanja. Poznata lica i uglavnom dragi mi ljudi. Naša sekretarica iz centrale u Londonu, mila Luiz, progresivno raste iz godine u godinu, masa joj ima prirast veći nego profit naše mreže (4% na godišnjem nivou). Topao pozdrav sa svima iz centrale i upliv u konferencijsku salu, oazu priče o finansijama, svetskim tržištima, ilustrativnim ekonomskim pokazateljima… Defintivno, ništa za rubriku Putopisi.
Događaj koji me je kupio i definitivno obeležio dan se odigrao u dva sata. Carmina Burana u izvođenju orkestra sačinjenog od, u većini, proćelavih tipova najzainteresovanijih za poreske i pravne sisteme, strukturiranje transakcija, računovodstvene i proceniteljske standarde. Moje kolege iz Evrope, Afrike i Bliskog istoka (EMEA region). Grupe od po dvadesetak, u realnoj svakodnevici, dosadnih likova, koji su se ovom prilikom transformisali u ushićenu dečicu, su svirale razne instrumente. Ja sam bio u violončelo grupi. Imali smo I timove violina, bubnjeva, trubača (ni nalik onima u Guči), vokalni ansambl… Simpatični Južnokorejac (Hyundai/Kia man) se iskidao da nas nauči ukupno stotinak repetirajućih taktova iz legendarne kompozicije.
Nakon sat i po vremena vežbe, delovali smo koliko toliko kao jedno. Divan performans za jačanje timskog duha i za pospešenje kreativnosti.
Sva velika postignuća koja su se desila, podstaknuta su buđenjem deteta koje je u osnovi svakog od nas! TO JE ZATO ŠTO SU DECA (DOK NE POĐU U ŠKOLU) NAJKREATIVNIJA LJUDSKA BIĆA. Više o tome u drugoj rubrici.
Za veče je bilo rezervisano krstarenje (Dubai Deira Creek) uz prigodnu večeru. Prijatna atmosfera, prijatno društvo i ambijent koji me je umnogome vratio u 7 godina davnu prošlost I slično veče provedeno na reci Čao Praja u Bangkoku. Nikada, ali nikada neće prestati da me iritira Slow food koncept. Ko se sa ovim nije suočio, taj ne zna šta je muka. Naime, dobiješ na ogromnom tanjiru (često nesvakidašnjeg oblika) do 12 grama nečega, od čega jedino možda možeš krompir da prepoznaš, pa onda žvaćeš taj zalogaj sledećih sat vremena, dok uzbuđenje (nerviranje) ne dostigne vrhunac i dok ti ne posluže centralnu zgodu večeri – 85 grama težak srednje pečeni (moj izbor) biftek. Ovaj koncept („koncept spore ishrane“) sigurno mora da bude derivat budizma u smislu jačanja volje, samokontrole i jedne opšte pobede duha nad potrebama tela.
Simpatični Kenijac, koji se nije odvajao od mene, reče da ovim „đakonijama“ kod njih hrane zečeve (rabbit food). Car! S druge strane u odnosu na mene sedi brat Senegalac, školovan i odrastao u Njujorku. Majstor se vratio u zavičaj i poentirao: „U SAD bi bio još jedan CPA (sertifikovani revizor i računovođa svetske klase) napaljeni klinac u borbi za mesto pod suncem, a kod kuće sam apsolutni car. U Senegalu zaista pravim razliku, pored rada u firmi, na dobrovoljno patriotskoj osnovi podučavam decu u školi, držim predavanja u lokalnoj zajednici, zaista puno utičem na društvena zbivanja.“
Čovek me je oduševio do te mere da mu naredne večeri rekoh, nakon njegove bezuspešne potrage da me pronađe u moru ljudi: „Čoveče, da si zgodno žensko biće, imali bismo seks prošle večeri.“ S druge strane stola, duhoviti kolega iz Mičigena – još u vidnoj patnji zbog rezultata predsedničkih izbora u SAD, a što je meni pričinjavalo neobično zadovoljstvo, vazda stidljivi i totalno dosadni Slovak, Đan Mauro – beskrajno šarmantni, blago podgojen i totalno neodgovoran Italijan kome naravno nikad ništa ne možeš da zameriš.
Novo jutro, novo kašnjenje na konferenciju i još manje sekiracije tim povodom. Marketing priču nam servira simpatična koleginica čiji su se roditelji iz Pakistana doselili u Britaniju mnogo pre njenog rođenja. Svaku, ali apsolutno svaku konferenciju ja je pitam o tome kako sebe smatra Britankom (likom i telom je potpuno Romkinja) I svaki put mi objašnjava da ona nema realne veze sa Pakistanom. Ovaj put sam kulminaciju njene reakcije svesno izazvao sledećim rečima: „But Your English is so good…“ Da ste samo mogli da joj vidite facu tog trenutka. Podsetio sam samog sebe na legendarnog Borata u sto navrata.
Veče smo proveli u potpuno neformalnoj atmosferi na plaži hotela uz Bourge Al Arab. Onako po noći, osvetljen različitim bojama, delovao mi je (ne pomislite da sam lud ili bahat, molim vas) bukvalno kao silos na autoputu Beograd – Niš, onaj pšenični silos u Ražanjskom mlinu.
Izuzev Volvo automobila, Šveđanima najveću zahvalnost dugujem za pronalazak stola. Najomiljeniji od svih stolova na svetu – Švedski sto. Uraaa!
Dakle, plaža, ogroman hotel, bezdušni prizor. A na plaži, raslojavanje ponovo veoma izraženo. Svi gledaju interes, ekstra interesantan jesam, ali ne donosim profit, pa sam greška u zapadnom društvu. Ja kao Tito, Afrika brate…
Međutim kako veče odmiče i kako vino u crveno boji celu Nexia grupu, dolazi za moj sto simpatični par iz Londona (i podsećaju me da se zapad na engleskom, ipak ne kaže: „Hipocracy“), i moji najdraži prijatelji iz cele mreže: Bašijer Adam i njegova umiljata ženica (Južnoafrička republika), Da Kosta (najbolji revizor u Mozambiku) a smenjuju se i ostali u potrazi za što više osmeha.
Možda Srbija nikada neće biti ekonomski značajna za EMEA region, ali verujte, konferencije na koje Nexia Star iz Srbije nije u prilici da poseti, potpuni su promašaj. SVI IZ MREŽE ZNAJU ZA SRBIJU SADA I MISLE DA SMO MI POSEBNI KAO NACIJA.
A Dubai? Pa Dubai je jedna priča koju bi Džej Ramadanovski ’ladno mogao da ispriča da ima milijardu dolara na raspolaganju (a koje ne bi smeo da koristi za sopstvenu edukaciju). Sve šljašti, sve sija, megalomanske, predizajnirane građevine koje su idealne za razgednice I kada hoćete da neko pomisli da se super provodite, vi mu pošaljete fotografije sa tim scenama. Istoriju nema, dušu nema. Odnosno Dubai ima istoriju samo što ona traje 7 godina kraće od mog života. Sa ovom ekipom, jednako dobro bi se proveo i u Mladenovcu.
KIM KARDAŠIJAN BLISKOG ISTOKA – DUBAI
Zvezdan Božinović
(487)
