Zanimljivost dana: Italijanski Cadillac

Američka i italijanska automobilska industrija su barem na papiru dva potpuno drugačija sveta. Jenkije su uvek interesovale karakteristike kao što su glomazne dimenzije, dosta hroma i naravno što veći motor koji „puca“ od snage i pali gume od semafora do semafora, dok su se Italijani proslavili sa atraktivnim dizajnom, tehnologijom ispred svog vremena i naravno egzotikom, na kojoj bi im ostatak sveta baš pozavideo.

Međutim, ukoliko detaljnije sagledamo situaciju, videćemo da su dve strane ipak često sarađivale. Ford je jedno vreme bio vlasnik čuvene dizajnerske kuće po imenu Ghia, a i Chrysler je imao saradnju baš sa ovim partnerom u posleratnom periodu kada su Ghijini koncepti direktno uticali na stilski pravac brenda.

Najdalje je ipak otišao General Motors i to kroz vremena kada su Harli Erl i kasnije i Bil Mičel biti glavni dizajneri firme. Toliko su se divili četvorotočkašima iz Italije da nije bila retkost da uspostave saradnju, a vrhunac je postignut tokom 1959. i 1960. godine kada je Pininfarina zapravo proizvodila skupoceni model Eldorado Brougham u Torinu.

U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo obrtati pažnju na jedan specijalni italijanski Cadillac. Nastao je 1953. godine u saradnji sa stilskom kućom Ghia i mnogi ga smatraju za jednog od najlepših američkih automobila u posleratnom periodu.

Proces kupovine skupocenih automobila je sve do početka Drugog svetskog rata bio sasvim različit od načina na koji možemo da vidimo u današnja vremena. Uzmimo Cadillaca za primer, pa je tako mušterija od General Motorsa zapravo naručila samo šasiju sa mehanikom, a onda bi bio ponuđen izbor školjki od nekih od samostalnih firmi.

U slučaju Cadillaca, izbor bi pao na partnere kao što su Fisher Body i Fleetwood, gde bi kupac iz kataloga birao kakva mu se školjka najviše dopada. Ukoliko je mušterija bila baš imućna, onda je mogla da dobije stil po sopstvenoj želji, a u nekim slučajevima, i da naruči školjku od nekog drugog partnera. Na taj način bi se dobijao zaista unikantni model, a nije bilo retko da bude jedini takav na svetu.

Nakon način proizvodnje je bio izuzetno skup, komplikovan i spor, i uglavnom je izumro u posleratnom periodu. General Motors je nastavio saradnju sa firmama po imenu Fisher Body i Fleetwood, ali bi automobili bili kompletirani pre nego što se mušterija odluči za kupovinu, pa je izbor svakako bio dosta manji.

To je takođe označilo da su postojali i dalje oni bogataši koji su želeli automobil izrađen po sopstvenoj želji, a to je znao novi glavni dizajner Ghije po imenu Luiđi Segre. Shvatio je da se mnogo više isplati praviti specijalne koncepte za korporacije (Ghijine najveće mušterije u navedeno vreme su bile Volkswagen, Chrysler i Volvo), ali nije želeo da ignoriše ni imućne kupce koji bi model po sopstvenoj želji.

A naravno, nije postojalo veće tržište od onog u Sjedinjenim Američkim Državama ulaskom u pedesete godine prošlog veka, a na Cadillac se gledalo kao na kraljevski brend. Segre odlučuje da napravi poseban model, i da na taj način pokaže svima kakve specijalne četvorotočkaše Ghia može da krerira, a ceo proces je bio onakav kakav je bio dvadesetak godina ranije. Naime, prvo je naručena šasija sa mehanikom sa Cadillacovog modela Serije 62, a onda je isporučen u Ghijinu fabriku u Torinu gde se rodio potpuno novi automobil.

Kao što možete da vidite sa priloženih fotografija, dva modela nisu delila mnogo toga. Italijani će da iskoriste uglavnom lagane aluminijumske delove i završeni posao je delovao kao prelepi gran turizmo, sa niskim linijama, posebnom maskom hladnjaka, dvostrukim farovima i veoma nisko postavljenom haubom.

S druge strane, Serija 62 je izgledala glomazno, sa dosta hroma i u odličnoj meri predstavljala američki način života iz ovog perioda. Ono što je javnost posebno obradovalo, jeste to koliko je Ghijin koncept delovao manje od Serije 62, iako je delio identično međuosovinsko rastojanje u iznosu od 3.200 milimetara.

Novitet je predstavljen na Salonu automobila u Parizu 1953. godine, a nosio je jednostavno ime Series 62 by Ghia. Publika ga je gledala s velikim divljenjem i nije bilo jasno na prvi pogled koji automobil je služio kao baza. I enterijer je takođe posebno preurađen po italijanskom stilu, sa minimalnom dozom hroma, ali dosta kvalitetne kože i s povećim satom za brzinu.

Takođe možemo da uočimo i dosta drveta, što nije bila jedna od karakteristika američkih modela u spomenuto vreme. Spomenućemo da je Cadillacov automobil imao zadnja sedišta, ali je Ghia eliminisala takvu konfiguraciju i prostor iskoristila kao mesto za putničke torbe. Na taj način, ovaj model je u neku ruku dvosed.

Sa mehanikom se nije mnogo eksperimentisalo, pa je Series 62 by Ghia pokretao Cadillacov V8 motor radne zapremine 331 kubnih inča (5,4 litra) sa 210 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog automatskog menjača. Serija 62 je mogla da ubrza od nule do 100 km/h za oko trinaest sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 170 km/h, ali je Ghijina verzija navodno bila nešto brža zbog manje mase.

Italijani će na kraju tokom 1953. godine da kompletiraju samo dva automobila. Jedan od njih je kupio pakistanski ambasador Ali Kan za svoju suprugu, holivudsku glumicu Ritu Hejvort, ali nije poznato da li mu je pripao originalni model ili onaj naredni.

Dva automobila se razlikuju u određenoj meri, pošto je drugi model pružao drugačije branike, masku hladnjaka i prednja sedišta, a kako nisu preživele nikakve fotografije, javnost može samo da spekuliše. Ono što sigurno znamo je sudbinu oba primerka, od čega jedan pripada čuvenom muzeju Pitersen u Los Anđelesu, dok je drugi u privatnim rukama i poslednji put je promenio vlasništvo 2016. godine za sumu od 1,43 miliona dolara.

Series 62 by Ghia se smatra jednim od najlepših modela u istoriji Cadillaca i svakako najređim. Iako nije ostvario veći komercijalni uspeh, svakako nam je pokazao da ove dve države, iako različite na papiru, ipak mogu zajedno da naprave veoma privlačne četvorotočkaše. To će rezultirati time da u budućnosti najskuplji i najekskluzivniji Cadillac stiže baš iz Torina, ali to je priča za neki drugi put…

Zoran Tomasović

(244)