Zanimljivost dana: Kako je General Motors nekada zamišljao budućnost

Većini nas je prva asocijacija na model Firebird sigurno dolazila u vidu čuvenog kupea i kabrioleta sa značkom Pontiaca koji se proizvodio kroz četiri generacije, u periodu od 1967. do 2002. godine. Međutim, General Motors je koristio takvu oznaku i za seriju inovativnih koncepata lansiranih tokom pedesetih godina prošlog veka.

Prvi i verovatno najdramatičniji od njih se zvao Firebird XP-21 i na kratko ćemo ga analizirati u današnjem izdanju Zanimljivosti dana.

Američka privreda je rasla u velikoj meri tokom pedesetih godina i Jenkiji su zahtevali sve što je novo i moderno posle dugog niza godina koji su obeležila dva svetska rata i krize objedinjene pod imenom Velike depresije. To se posebno odnosilo i na automobilsku industriju, pa su odjednom počele da niču radikalnije ideje od onih koje su viđene ranije. Inženjerima i dizajnerima su date odrešene ruke, što je u najvećoj meri iskoristila korporacija Chrysler sa svojim legendarnim modelima stilizovanim od strane čuvenog Virdžila Eksnera.

General Motors je tada bio najveći svetski automobilski proizvođač i radio je na ideji da ugradi mlazni motor u drumsko vozilo još od kada je takva tehnologija predstavljena krajem tridesetih godina. Ideja da se preuzme agregat iz borbenog aviona i postavi u automobil nije bila nova i Fiat je imao takvo čedo još 1910. godine, o čemu smo ranije i pisali.

Međutim, mlazni motor je bio nešto potpuno novo i zadavao je dosta glavobolja inženjerima. Program je poveren čoveku po imenu Emet Konklin, a reč je o velikoj ikoni američke automobilske industrije. General Motors je imao prvi centar napravljen s posebnom namenom za testiranje noviteta, a predvodio ga je baš Konklin.

On je oko sebe okupio najveće umove firme, a sve je započelo sa čuvenim dizajnerom Harlijem Erlom. Ovaj se smatra sigurno najpoznatijim američkim stilistom u istoriji i dizajnirao je gotovo svaki Chevrolet, Pontiac, Oldsmobile, Buick i Cadillac od kasnih dvadesetih godina pa sve do odlaska u penziju 1959. godine.

Firebird je izgledao više kao borbeni avion nego kao automobil, a celokupna školjka je bila razvijena od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Erl će reći da je koristio kabinu aviona Douglasa F4D Skyraya, kao i njegova krila i rep, a svi detalji su masovno biti testirani baš od strane ove avionske kompanije.

Relativno dugačak nos je služio kao rezervoar (132,5 litara), a iza jedinog sedišta se nalazio mlazni agregat. Mogao se pohvaliti sa ukupno 370 konjskih snaga i imao je teoretsku brzinu kretanja od 320 km/h, ali nikada nije testiran u takvim uslovima. Douglas je takođe razvio i posebne kočnice. Premijera je bila zakazana za 1953. godinu.

Istorijske knjige kažu da je samo jedan čovek testirao Firebird, i to je bio spomenuti Konklin. Navodno je dostigao brzinu od 160 km/h, ali kada je ubacio u drugu brzinu, pneumatici su počeli da gube trakciju i Konklin se umalo slupao. Tada je dao svoju čuvenu izjavu, „previše sam star za ovakva sranja“ i predao vožnju profesionalnom trkačku Moriju Rozu, ali mu je rekao da ne preteruje s brzinama.

Roz je navodno bio zadovoljan rezultatima, ali kada je drugi vozač Čarls Mekjun poginuo tokom testiranja, General Motors je zabranio dalju vožnju pri velikim brzinama. Firebird je zatim popravljen i prezentovan javnosti.

Ovaj koncept će da rezultira u još nekoliko sličnih vozila sa ciljem da se tehnologija dovoljno razmotri i sagleda da li je realistična i za serijsku proizvodnju. Do toga naravno nikada nije došlo, ali će General Motors dugi niz godina koristiti Firebird za promotivne svrhe. Danas je deo muzeja američkog giganta u američkoj saveznoj državi Mičigen i svi koji ga žele videti uživo su dobrodošli da to i urade.

Nije loše za korporaciju koja ima imidž da je navodno zatvorena za inovacije, zar ne?

Zoran Tomasović

(208)