Zanimljivost dana: Najgori Ford Mustang u istoriji

Ford Mustang je napunio 60. rođendan ove godine i sa tako dugačkom karijerom je za očekivati da smo videli mnogo legendarnih konfiguracija. Pišemo o onima sa značkama kao što su Shelby, Boss, Cobra, Mach 1, Bullitt i drugima, ali današnja priča je drugačije prirode.

Ne, nećemo opet pričati o nekom poželjnom izdanju, već o možda najgorem ikada napravljenom Mustangu iz vrhunca ponude. a po mišljenju autora ove priče. Ovo je kratka istorija Mustanga iz perioda od 1980. do 1982. godine kada je najmoćnija opcija sa osam cilindara razvijala tek 118 konjskih snaga.

Fox, odnosno u prevodu „Lisica“ je ime koje se najčešće koristi da opiše treću generaciju Mustanga, onu od 1979. do 1993. godine, ali je zapravo bila zvanična oznaka za istoimenu platformu koja je tokom osamdesetih i dobrog dela devedesetih godina bila podloga za gotovo sve veće automobile brendova Ford, Mercury i Lincoln.

Pokazala se jako popularnom pošto se oko 2,5 miliona kupaca odlučilo za Mustang ove generacije. Koliko je Lisica bila voljena, možda najbolje potvrđuje podatak da je svaki četvrti ikada napravljen Mustang bio iz ove generacije, a u posebnoj popularnosti uživa danas kao klasik. Možda se ostatak sveta neće složiti sa ovom tvrdnjom, ali ga Jenkiji vide kao božanstvo sa kultnim statusom.

Kada je „Fox“ predstavljen 1979. godine, mogao je da se naruči sa nekoliko motora. Onaj bazni je razvijao 88 konjskih snaga iz radne zapremine 2,3 litre, a postojala je i turbo verzija sa 132 „grla“. Poznati 2,8-litarski benzinac iz nemačkog Forda se mogao pohvaliti sa 109 „konja“, a vrhunac je činio čuveni „302“ (5,0-litarski, reklamiran je kao „302“ po radnoj zapremini u kubnim inčima) sa 140 konjskih snaga.

Uparen sa najmoćnijim od spomenutih motora, Mustang je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za 8,5 sekundi, što za period u kom se nudio, uopšte nije bio loš rezultat. Ford će da proizvede čak 369.937 Mustanga te 1979. godine.

Međutim, tokom sedamdesetih godina, situacija je bila daleko ozbiljnija iza zatvorenih vrata. Egipat i Sirija su napali Izrael 1973. godine, a kada je zapad podržao Izrael, takozvani OPEC (Udruženje arapskih država proizvođača nafte) je odlučio da im uvede embargo.

Ne samo što su cene „crnog zlata“ skočile za preko 300% u Sjedinjenim Američkim Državama, već mnoge benzinske pumpe uopšte nisu imale gorivo da prodaju. Američki odgovor na takvu situaciju je bio kreriranje standarda, takozvanih CAFE (Corporate Average Fuel Economy).

U suštini, od automobilskih proizvođača je traženo da proizvode četvorotočkaše sa određenom mešovitom potrošnjom goriva, ili pak da plate veće namete. Šest godina kasnije je došlo do smene na tronu u Iranu, što je rezultiralo u još jednoj naftnoj krizi, a političari odlučuju da spomenuti standardi CAFE postanu još ekstremniji.

Nasuprot verovanju da američki automobilski proizvođači nisu ništa uradili povodom toga, realnost je ipak bila drugačija. Štaviše, spomenuti 2,3-litarski benzinac u Mustangu je uvršćen u ponudu baš kao odgovor na CAFE, ali je najveći problem predstavljao 5,0-litarski motor.

Ford se nadao da će većina kupaca birati 2,3-litarski turbobenzinac kao efikasniju alternativu, ali Amerikanci ipak nisu bili previše zainteresovani za njega. Turbobenzinac je na papiru razvijao veću snagu i značajno manju reklamiranu potrošnju (12,3 prema 15,8 litara na pređenih 100 kilometara), ali pričamo u periodu kada je takva tehnologija bila relativno nova, i mnogi tradicionalni kupci nisu bili voljni da eksperimentišu.

I koje je onda bilo Fordovo rešenje na problem zvani „CAFE“?

Znajući toliko Amerikanci vole motore sa osam cilindara, odluka je pala da radna zapremina spomenutog 5,0-litarskog motora bude snižena na 4,2 litre. Reklamiran je sa imenom „255“, što je ujedno bila njegova zapremina u kubnim inčima. Turbobenzinac je i dalje bio deo ponude, ali za sve one ljubitelje „osmaka“, mogli su da dobiju samo „255“ sa pomalo smešnih 118 konjskih snaga ispod haube.

Izbor menjača je bio četvorostepeni manuelni i trostepeni automatski. Kao što smo spomenuli, prethodni 5,0-litarski benzinac je pružao mešovitu potrošnju od 15,8 litara benzina na pređenih 100 kilometara, a novi 4,2-litarski agregat je spaljivao nešto više od trinaest litara goriva. Nismo sigurni da li je ušteda na benzinskoj pumpi bila dovoljno velika da privuče više kupaca, ali ako gledamo po prodajnim rezultatima, svakako nije.

Testovi iz navedenog perioda pokazuju da je Mustangu 255 bilo potrebno 12,9 sekundi da ubrza iz mirovanja do 100 km/h, a bio je u stanju da dostigne maksimalnu brzinu od 176 km/h. Ruku na srce, i dalje je pružao veoma visokih 265 Nm obrtnog momenta, na tek 2.200 obrtaja kolenastog vratila, pa je s masom od tek 1.180 kilograma, određeni broj kupaca je bio zadovoljan. Ovaj motor je takođe postao dostupan i u modelima nazvanim Capri, Fairmont, Thunderbird i LTD.

Da je 255 bio kvalitetniji, možda bi ostavio i značajniji trag. U spomenuto vreme ipak nije bilo mnogo četvorotočkaša sa osam cilindara ispod haube i s potrošnjom na autoputu, koja je bila niža od osam litara benzina, kao što je to bio slučaj sa ovim Mustangom, ali većina mušterija se žalila na veoma lošu pouzdanost. Motor je ipak konstrurisan „preko noći“ i nije se imalo vremena za detaljno testiranje, pa je samim tim imao dosta boljki.

Ovaj motor će biti jedina V8 opcija na Mustangu od 1980. do 1982. godine. Nismo sigurni koliko ih je isporučeno, pošto Ford nije delio prodajne rezultate koji bi bili raščlanjeni po tipu ugrađenog agregata.

Znamo da je 467.292 kupca izabralo baš Mustang, tokom te spomenute tri godine proizvodnje, ali nemoguće je znati koliko njih je ispod haube imalo pogonski blok s indeksom 255. Američki proizvođač vozila će da predstavi novu generaciju 5,0-litarskog motora 1983. godine i često se baš taj motor spominje kao najzaslužnija mehanika, i kao ona koja je preko bare vratila performanse.

Nažalost, 255 je otišao u istoriju kao najgori V8 ikada ponuđen od strane Forda, iako je konstruktor imao veoma dobru nameru kroz krizna vremena… Ne ponovilo se.

Zoran Tomasović

(614)