Lučka kapetanija Beograd je leglo zla

Od ovlašćenog distributera svetski poznate i priznate marke, kupiš novo plovilo, recimo omanji čamac ili vodeni skuter i s dokumentacijom koju dobiješ od prodavca i još uobičajenih par dodatnih papira (za privredna društva: izvod iz Agencije za privredne registre Republike Srbije, Izjavu o korišćenju plovila u zabavno-rekreativne svrhe i Ovlašćenje za lice koje podnosi dokumentaciju nadležnom organu za registraciju) se zaputiš u Lučku kapetaniju Beograd, da registruješ plovilo. Zvuči kao uvod u neku tipsku, rutinsku i dosadnu priču, ali nije… Ovo je priča o podrugivanju, propadanju, uniženju države i ljudskog dostojanstva, ovo je priča o izdaji i izumiranju jednog naroda… Ovo je priča o nama, što bi rekao Angel Dimov u legendarnoj pesmi s kraja prošlog veka.

Svaki pokušaj da se u Lučkoj kapetaniji Beograd registruje plovilo, završava se na ponižavajući način za naivnog entuzijastu koji poučen iskustvima obavljanja analognih i nužnih administrativnih formalnosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a koje slede nakon kupovine kopnenog prevoznog sredstva, pomislio da će na sličan, brz i efikasan način završiti posao i s plovnim objektom.

Ne znajući sve to, i da bismo izbegli bespotrebno traćenje vremena svojim zaposlenima (onima u Lučkoj kapetaniji Beograd a koji su na platnom spisku Budžeta Republike Srbije – dakle na našem, a ne na platnom spisku predsednika Republike), kao i gubitak vremena za nas same, telefonom se raspitujemo na temu potrebne dokumentacije za realizaciju nauma. Na stranu to što se apsolutno niko u toj instituciji ne predstavlja imenom i prezimenom, kako bi kasnije čovek mogao da se pozove na obavljeni razgovor s tom personom, nego je problem to što svaki put dobijamo različite, često potpuno oprečne informacije.

Već sam neiskuskno počeo da sumnjam u elementarne intelektualne sposobnosti mlađih kolega kojima je poveren taj posao, pribojavajući se da nisu u stanju da realizuju elementarnu plodonosnu komunikaciju, kada sam rešio da sam odem na lice mesta i utvrdim šta nam je činiti, kako bih registrovao plovilo japanske marke za koju je čuo apsolutno svaki ljubitelj motocikala i vodenih skutera, a verujemo i svaki iole obrazovani čovek.

Sunčano jutro, u kancelarijama kapetanije nema gužve i nakon veoma kratkog vremena nam prilazi ljubazna koleginica koja deluje kao da je pre nekoliko godina prebrodila status omladinke, Izložim joj priču, kažem da smo više puta zvali i da smo dobijali različite informacije o tome kako da registrujemo plovilo, pri čemu smo u više navrata čuli da bi plovilo trebalo dovesti u Lučku kapetaniju na pregled, a onda i da bi isto trebalo da bude subjekt inspekcijske kontrole u marini u kojoj imamo vez. Kako napomenemo da je plovilo ili u vodi – ili na prikolici i kako nemamo vez, tako dobijamo informaciju da bi ga zarad registracije trebalo dovesti pred kapetaniju.

– „S kim ste to pričali gospodine, ko vam je to rekao?“

– „Zaista, ne znam, ja vam rekoh ime, neposredno nakon što nazvah dobro jutro, nikad ni od koga iz ove zgrade ne doživesmo da se predstavi u razgovoru s neznancem. Svejedno, došao sam da pitam šta bismo trebali da uradimo kako bismo registrovali plovilo, evo dokumentacije o nabavci plovila“,

– „Dajte to da vidim“.

Nakon par minuta blago zbunjena koleginica se vraća iz kancelarija iza kulisa gde je neko očigledno iskusniji posavetovao, i kaže da je dokumentacija o nabavci sveobuhvatna i dovoljna i da je potrebno još par gore pobrojanih identifikacionih dokumenata, uz dovezeno plovilo pred kapetaniju na inspekciju (kao da isto nije homologovano, ocarinjeno i slično).

Sve kompletiramo, i ujutru u osam sati, eto nas ispred Lučke kapetanije u Karađorđevoj ulici, ali bez mogučnosti da negde legalno parkiramo drumsku kompoziciju koja uključuje poveći krosover i prikolicu s plovilom. Pod nežnim naletom tenzije, usled prostačkog zaustavljanja vozila na slobodnoj površini, ulazim u kapetaniju i istoj koleginici pobedonosno pružam uredno složenu traženu i pregledanu dokumentaciju i molim je da nastavimo s postupkom.

Žena me gleda kao da je videla duha, pita s kim sam pričao, rekoh „pa s vama, to je bilo juče“. Dadoh joj fasciklu s papirima i ona opet zađe iza kulisa i vraća se nakon pet minuta uz reči da dokumentacija ima mnoštvo manjkavosti, da se ne vidi zapremina motora, dubina gaza, da nema projektne dokumentacije Yamahe i da oni ne mogu da znaju da li Yamaha zapošljava dovoljno stručne ljude za izradu plovila… U neverici gledam, a ona dalje ispucava da je i Izvod iz Registra APR-a stariji od šest meseci… Dok pokušavam da dođem sebi i procesuiram šta mi je rečeno, čujem kako mi kaže da oni ne pregledaju plovila ispred kapetanije (iako mi je sama rekla da dovezem prikolicu sa skuterom na kontrolu).

„Pa, dobro kako mogu da registrujem plovilo“, upitah bez nade…

„Pa lepo, raspitajte se koji dan smo u poseti kojoj marini i tamo dovezite plovilo na pregled“…

„Pa evo pitam vas sada, u koju marinu i u koliko sati da dovezem plovilo“,

„Ne mogu to ja da vam kažem, zovite redom marine pa će vam oni reći,“

Tu mi je konačno sve postalo jasno. Godinama unazad, posedujući drugo plovilo s vezom u jednoj beogradskoj marini, skupljamo novac i predajemo čuvaru koji je trenutno u smeni, kako bi uplatio nekakvu taksu za registraciju plovila. Čoveče, pa to uopšte nije nikakva taksa – nikad nijedan račun za te pare nismo dobili – to je reket – zato sada i insistiraju da se plovilo odveze „na pregled“ u marinu.

Poenta je da je ovde korupcija „uzdignuta na viši nivo“, odnosno da nije direktna. Niko vam neće reći u kapetaniji koliko bi trebalo platiti reketa da biste završili posao. Jednostavno, iscrpeće vas kontradiktornim informacijama, izmišljenim primedbama, dovođenjem u sumnju sposobnosti nekog Baylinera, Kawasakija ili Yamahe da bi konstruisali i izradili plovni objekat i slično. Koliki je reket znaju radnici „u agencijama za registraciju plovila“, ili mučenici koji rade kao obezbeđenje na marinama. Oni prikupljaju reket i predaju šefu mafije. Naravno, znamo da je šef mafije na Andrićevom vencu, ovde se misli na mikro šefa, takozvanog šefčića – jednog od mnogobrojnih u Srbiji.

Nažalost, ista, ali doslovce ista situacija s mnogo pogubnijim posledicama je i u srpskim porodilištima, gde sam na ličnom primeru (tačnije na primeru moje supruge) shvatio da se reket za carski rez plaća i da ti ga neće reći neki doktor ginekolog Jurišić (kod kog si za debele novce i vodio trudnoću jer „ima veze u Fronti i neće biti problem oko porođaj“), već ćeš morati sam da nađeš posrednika za Narodni front i da će on da ti kaže koja je tarifa, ako si sam već dovoljno glup da to nisi saznao do osmog meseca trudnoće.

Da si nešto propustio da uradiš shvatiš nakon što ti žena završi na redovnom porođaju iako su svi medicinski parametri ukazivali na nužnost carskog reza, i da kod korupcije nema – pruži uslugu pa ću da ti platim, već se sve plaća avansno i ne direktno na ruke reketašu.

Plovilo smo registrovali (ne pitajte kako), dok se žena uz silne muke porodila a kako je mali ostao bez vazduha jako dugo u porođajnom kanalu i danas svi trpimo posledice.

Ne, nije nama niko ukrao Kosovo, nismo nigde poraženi od strane „neprijatelja“. Sami smo sebe porazili, uništili i doveli na ivicu izumiranja. Kod nas u zatvorima završavaju oni koji pišu ove priče, uzbunjivači, inspektori koji otkriju proizvodnju jovanjičke droge, časni policajci koji iznesu u javnost informaciju da su kumovi šefa mafije s kokainom i alkoholom u organizmu izazvali nezgodu… Nikada da zatvorimo ološe, mi u tamnice bacamo časne ljude.

Zato zaslužujemo da nas nema! Nažalost.

Ljudi trgnite se, naša deca će da vraćaju naše dugove Kinama, Rusijama, Amerikama, Azerbejdžanima, ali i Bogu! A on ne prima reket i ne priznaje odlikovanja koja naša crkva deli dokazanim razbojnicima (da ih ne pobrajam – ne skidaju se s TV ekrana već duže od deset godina).

Zvezdan Božinović

(45810)