Amerikanac poseduje 27 primeraka modela Chevrolet Chevette

Naš narod pravi šale na račun Yuga, a Amerikancima je glavna tema, barem u automobilskom svetu, bio Chevrolet Chevette. Ne zato što je kao loš, već iz prostog razloga što ima isto skraćeno ime kao model Corvette. Amerikancima je ta skraćenica ‘Vette za oba modela, ali dok je jedan sportista visokih performansi, drugi je mali gradski četvorotočkaš za one na budžetu.

A duhovitost se pronalazi u tome što bi se muškarci tokom sedamdesetih i osamdesetih godina često hvalili među lepšim polom kako voze ‘Vette, a onda bi naravno usledilo veliko (negativno) iznenađenje kada bi na parkingu ugledali Chevette umesto Corvette.

U svakom slučaju, istorija Chevettea je zapravo veoma pozitivna, i bio je prvi globalni model General Motorsa. Cilj je bio napraviti jednu platformu koja će biti temelj za Chevrolet u SAD, Opel u Evropi, Isuzu u Japanu i Holden u Australiji, umesto da svaki brend razvija samostalni model. Ta platforma je nosila ime T, a na njoj su se proizvodili Opel Kadett C, Isuzu i Holden Gemini i naravno Chevette pod značkom Chevroleta i Vuaxhalla.

Proizvodnja automobila iz ove priče je trajala od 1976. do 1986. godine i u tom periodu je pronašao 2,8 miliona kupaca, ali ako bismo računali sve automobile na toj platformi, brojka bi bila preko sedam miliona jedinica.

Chevette se inače nudio sa 1,5 i 1,6-litarskim benzincima i 1,8-litarskim dizelom, a jako malo ih je preživelo. Kao što smo spomenuli, reč je o jednostavnom i pristupačnom prevoznom sredstvu za šire narodne mase koji je retko ko smatrao za kolekcionerski primerak, pa su uglavnom završavali pod presom kada im životni vek istekne.

Ali svako nepisano pravilo ima svoj izuzetak i Amerikanac po imenu Roberto Neris je jedan od njih. U njegovoj kolekciji se nalazi čak 27 primeraka Chevettea i njegovih blizanaca. Tu spadaju modeli Pontiac T-1000 i Acadian (sa kanadskog tržišta) kao i oni sa značkom Opela i Isuzua.

A zašto baš ovaj automobil? Neris kaže da je njegovo prvo vozilo bilo Chevette iz 1984. godine, a koji je dobio za šesnaesti rođendan. Na njemu je naučio da vozi i da popravlja sitne kvarove, a vremenom je zamenio fabrički 1,6-litarski benzinac sa onim radne zapremine 2,8 litara. Takođe kaže da je učestvovao u osam sudara pre nego što je automobil završio pod presom, ali je nastavio da ih kupuje.

Priznaje da Chevette ima mana, kao što su nedostatak snage i pregrejavanje kočnica, ali isto tako kaže da su toliko jednostavni da je u stanju da popravi svaki od njih sa osnovnim alatom. Tu naravno dolazimo i do cene pošto je teško naći neki drugi pristupačniji automobil sa pogonom na zadnje točkove. Napominje da je neke od njih kupio za svega 50 ili 100 dolara i vremenom je kupio hangar gde je skupljao vozila i delove.

Da li u kolekciji ima neki specijalnih automobila? Apsolutno. Jedan od njih je iz 1986. godine i spada u seriju poslednjih nekoliko stotina jedinica, a kupio ga je od devedesetogodišnjeg originalnog vlasnika. Neris je sproveo dosta prerada, tako što je ugrađivao motore sa šest i osam cilindara, a kaže da je najlakše „uglaviti“ 3,4-litarski benzinac iz Camara iz devedesetih godina.

Za kraj, Neris govori i da je Chevette prethodnih godina jako dobio na popularnosti i da dobro očuvani primerci sa malom kilometražom mogu da koštaju preko dvadeset hiljada dolara. To ga ne sprečava da širi kolekciju i za njega se već pročulo širom Amerike kao za jednog od najvećih eksperta za ovaj automobil.

I da – nikoga ne mora da zavarava da vozi ‘Vette…

AutoRepublika

(266)