Zanimljivost dana: Zašto je Ferrari Mondial nepravedno zapostavljen?

Ukoliko pogledamo listu najskupljih automobila ikada prodatih na aukciji, brzo ćemo primetiti da na njoj dominira isključivo Ferrari. Od prvih 30 vozila na listi, italijanska firma ima čak 19 predstavnika, uključujući i onu lidersku na kojoj se nalazi model 250 GTO iz 1962. godine. On je pre oko tri godine na aukciji RM Sotheby promenio vlasnika za čak 48,4 miliona američkih dolara, pa nije teško da zaključimo da je Ferrari „bogovski brend“ čiji je svaki model kroz istoriju privlačio mnogo pažnje.

Ali, naravno kao i za sve drugo u životu, nije ni svaki Ferrari isti, i neki su naravno značajno poželjniji od drugih. Ako bismo morali da tražimo „crnu ovcu“ firme koju je osnovao Enco Ferari, izbor uglavnom pada na model Mondial, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo pogledati neke razloge zašto je toliko kritikovan i da li je takvo mišljenje opravdano.

Mondial je debitovao 1980. godine kao zamena za model GT4 Dino, a u narednih trinaest godina će biti dostupan u dve karoserijske modifikacije. Većina prodatih primeraka su bili takozvani kupei 2+2, ali je u ponudi bio i kabriolet.

Motor sa osam cilindara je bio postavljen pozadi dok se za stil postarala čuvena dizajnerska kuća Pininfarina. Potrebno je spomenuti da u vreme kada je debitovao, svet se još uvek oporavljao od nekoliko naftnih kriza koje su rezultirale donošenjem novih zakona u vezi emisija izduvnih gasova, bezbednosti i naravno potrošnje goriva. U takvim uslovima Ferrari je morao da razvije novi superautomobil koji će da bude jednako impresivan kao modeli 288 GTO, Testarossa i F40, ali za samo delić njihove cene.

I u čemu je onda problem? U kratkim crtama ćemo spomenuti neke od najvećih kritika s kojima se kolekcionari Mondiala sreću ovih dana, a na žalost njih je poprilično mnogo.

Jedan moj prijatelj je umeo da kaže da je „korozija izmišljena u Italiji“ i ovaj Ferrari nije izuzetak takvog nepisanog pravila. Konkretno, primerci iz 1980. i 1981. godine su stekli reputaciju loše zaštite protiv korozije na rubovima krila, čak i na lokacijama gde je klima suva i vozila su uvek parkirana u garažama. Problem je ipak uočen na vreme i nakon 1982. godine, Mondial je mnogo kvalitetnije izrađen.

Zatim dolazimo i do enterijera. Na prvi pogled deluje fantastično, ali vlasnici su posle nekog perioda prijavljivali da se kožna sedišta ljušte i da plastika na određenim delovima puca ukoliko je izložena Suncu na duži period. Samim motorima ćemo posvetiti pažnju nešto kasnije, pošto oni nisu imali nikakvih mehaničkih problema, dok kritike idu na račun snage.

Naravno, nijedan Ferrari ne može da bude jeftin za kupovinu i održavanje, pa tako ni Mondial nije izuzetak. Postoji ona stara izreka koja kaže „ako nešto zvuči previše dobro da bi bilo istina, onda je zasigurno u pitanju laž“ i ova teorija važi i za Mondial. Dakle, ako vas neki klasični Ferrari košta 23 hiljada američkih dolara, i to kada je u solidnom stanju, a manje od 50 hiljada „zelembaća“ u izvarednom restauriranom stanju, onda sigurno nešto nije u redu sa njim, zar ne?

Možda, ali je takođe imao i dosta pozitivnim karakteristika. Krenimo od one po pitanju motora za koji kritičari kažu da je njegov 3,0-litarski benzinac sa osam cilindara razvijao svega 214 „konja“. To je definitivino mala brojka za jedan Ferrari, ali moramo da pogledamo i na period kada je debitovao.

Kao što smo spomenuli, vremena ranih osamdesetih godina prošlog veka su donela nove zakone po pitanju izduvnih gasova, pa je ovih 214 „grla“ bilo tek nešto manje od 237 konjskih snaga sa koliko se prethodnik 308 GTB mogao pohvaliti.

Uz sve to, Mondial nije bio najsporiji Ferrari pošto je ta čast pripala modelu 208 GTB (153 konjske snage iz 2,0-litarskog V8 motora). Ukoliko ga usporedimo sa nekim rivalima videćemo da je snaga manje-više identična. Primera radi, Lamborghini Urraco je stigao sa 247 „konja“, Maserati Merak SS sa 217 „grla“, a Porsche 911 sa svega 201 konjskom snagom.

Mondial takođe nikada nije bio ni namenjen da bude brzi sportski Ferrari. Njegov cilj je bio da pruži komotnu vožnju za četiri putnika na vožnju na duže relacije sa odgovarajućom snagom. Vremenom Ferrari je takođe povećavao snagu, pa je ona 1982. godine iznosila 240 „konja“, kasnije su debitovali i 3,2 i 3,4-litarski benzinci sa 266, odnosno 300 konjskih snaga. To je bilo dovoljno za ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h za samo 5,6 sekunde što je za svega pola sekunde sporije nego neki od najbržih superautomobila iz osamdesetih godina.

Mondial se pokazao velikim prodajnim uspehom za italijanskog giganta. Proizvodio se čak, kako rekosmo trinaest godina, i u tom periodu pronašao 6.149 kupaca, a takva brojka ga je u to vreme učinila najprodavanijim Ferrarijem u istoriji.

Oko trećinu je činio kabriolet koji je otišao u istoriju kao poslednji Ferrari u konfiguraciji 2+2 s centralno postavljenim motorom. Tako veliki broj proizvedenih primeraka čini Mondial veoma pristupačnim klasikom (barem za Ferrarijeve standarde), a kako automobili iz osamdesetih godina polako postaju poželjni, mnogi eksperti veruju da će ovaj Ferrari biti dobra investicija.

Štaviše, njegova cena već sada polako raste i posebno su poželjni kabrioleti sa moćnijim od V8 motora koji su se proizvodili posle 1985. godine. Stara izreka kaže da „ko se zadnji smeje – najslađe se smeje“ pa verujemo da će i Ferrari Mondial jednog dana dočekati svoju zasluženu slavu.

Zoran Tomasović

(629)