Serijal o Mokroj Gori – II deo

Od „Ćire“ do „Nostalgije“

Jedinstvenost mokrogorskog kraja uslovljena je njenim zaštitnim znakom: „Ćirom“, vozićem, koji je decenijama vozio radnike i turiste do njihovih krajnjih odredišta. Poznat u bivšoj Jugi, omiljen među putnicima, i pored teških terena i kilometara koje je prevaljivao na svom putu, očevici kažu da je uvek bio tačniji i od međunarodnih vozova…

Vožnja Ćirom i velelepnom Šarganskom osmicom, koja predstavlja najuzbudljiviju i najšarmantniju železničku trasu u Srbiji, neopisiv je doživljaj za svakoga. Svako ko se ikada provozao ovim delom pruge uskog koloseka, osetio miris sagorelog uglja, uzalud pokušao da prebroji tunele, vijadukte i mostiće, pitao se koliko je još vremena preostalo do krajnjeg odredišta, dobro zna o čemu govorim.

Istorijat gradnje Šarganske osmice jako je uzbudljiv, obavijen velom tajni iz prošlosti, legendama, misterijama, čak su se i mnogi ljudski životi prekinuli baš na ovom mestu. Gradnju su započeli Austrijanci 1916. godine, ali samo nakon prvih 9 kilometara početnog dela pruge, obrušava se brdo i oko dvesta ruskih i italijanskih zarobljenika ostaje pod stenovitom lavinom. Tog momenta gradnja se prekida. Ubrzo posle završetka I svetskog rata, radove na pruzi  nastavlja ubrzanim tempom Kraljevina SHS. Zarobljenom austrijskom inženjeru osudjenom na doživotnu robiju, povereno je projektovanje pruge i tunela, kao kompenzativni metod, kojim bi nakon uspešne realizacije posla bio oslobođen. Međutim, dve radničke ekipe nisu se srele na sredini puta kako je projektom bilo predviđeno, i ovaj nesrećni čovek ubeđen da je njegovim lošim proračunom došlo do greške u gradnji,  oduzima sebi život. Ubrzo je nepravilnost ispravljena… Samo dan posle njegove smrti, Šarganski tunel je probijen. Pruga uskog koloseka kao graditeljsko čudo puštena je u rad 1925. godine. I tako je Ćira čitavih pola veka njome klaparao, prevozio radnike i putnike, od Užica preko Višegrada, Sarajeva pa sve do Dubrovnika i Zelenike… Ova pruga bila je jako bitna veza između Evrope i Jadranskog mora.

Nakon pola veka Ćirinog prisustva na međunarodnoj železničkoj sceni i nakon stotina hiljada zadovoljnih putnika, on biva ispraćen u železnički muzej u Požegi, a pruga uklonjena i poslata u staro gvožđe i zaborav. Zbog neisplativosti i zastarelih sistema u vožnji Ćira je tačno posle 49 godina i 25 dana teškog rada otišao na zasluženi odmor.

Međutim, osvrnimo se na dobro poznato Kremansko proročanstvo i reči Mitra Tarabića koje su se obistinile, tri decenije nakon Ćirinog ispraćaja u penziju. Ovako je rekao: „Proći će dosta godina, pa će se ljudi opet setiti gvozdenog puta, pa će ispotekare obnoviti ovaj put, samo njim do Višegrada neće putovati iz potreba posla, već zbog odmorišta i uživancije.“.  I tako se zaista i zbilo.

Na zahtev žitelja ovog kraja deonica pruge od stanice Mokra Gora do stanice Šargan Vitasi je rekonstruisana, uređena i njome sada isključivo u turističke svrhe saobraća voz, Ćirin naslednik. Ovom trenutno najpopularnijom  pružnom deonicom u Srbiji u ukupnoj dužini od 15.440 metara saobraća romantični vozić „Nostalgija“, koji savladavajući veliku gvozdenu osmicu, prolazi kroz 22 tunela, 5 mostova, više vijadukata,  na svom ukupnom putu ostvaruje visinsku razliku od 300 metara i sve to krećući se prugom uskog koloseka, čija širina iznosi 760 milimetara. Ovo je  prvi voz sa muzejskom parnom lokomotivom oznake JЖ 83-173. Njega čine restauirani vagoni II  i III razreda, kao i vagon restoran, a vuče ga u zavisnosti od zahteva putnika parna ili dizel lokomotiva. Kapacitet voza je 150 odraslih ili 200 dece. Vagoni su čisti, lepo uređeni sa urednim drvenim klupama i razglasom, putem koga se putnici na srpskom i engleskom jeziku obaveštavaju o svim znamenitostima kraja i trenutnim odredištima. Bitno je napomenuti da voz staje na pet vidikovaca, sa kojih pogled puca na sve lepote ovog kraja i ostavlja bez daha. Za potrebe popularnog filma „Život je čudo“, čiji su kadrovi i ukupna radnja bazirani na pruzi i oko nje, izgrađena je stanica Golubići, koja je trenutno jedna od najvećih turističkih atrakcija. Za stanicu Jatare karakterističan je kuriozitet koji kaže da na ovoj stanici niko nikada nije kupio ni jednu kartu, niti je neko tu iz voza izašao.

Što se tiče ovogodišnje sezone, „Nostalgija“ će saobraćati počevši od prvog aprila. Redovni polasci sa stanice u Mokroj Gori su 10.30 i 13.00, a fakultativni su u 8.00 i 16.10 časova. Cene karata i  ove godine ostaju  nepromenjene, što znači da će odrasli morati da izvoje za jednu vožnju koja traje dva ipo sata 600 dinara, deca od 6-14 god 300 dinara, a za decu mlađu od 6 godina vožnja je besplatna. Postoji mogućnost zakupa voza, i za to je potrebno platiti 60.000 dinara ako je dizel vuča ili 120.000 dinara, ako voz vuče parna lokomotiva. Zakup voza za noćnu vožnju je 70.000 dinara, i predstavlja poseban doživljaj.

Još jedna zanimljivost za sve ljubitelje muzejsko-turističkog kompleksa, je mogućnost da se ovim vozićem otputuje i do Višegrada, do poznatog Kamengrada na Drini, graditeljkog remek dela, pri čemu bi vožnja trajala 5,5 časova. Ideja je bila da se Drvengrad i Kamengrad spoje na neki od nesvakidašnjih načina, što je prugom i učinjeno. Dva grada, jedan od drveta, drugi od kamena, Jedan na vodi, a drugi u selu. Za oba važi isto. Neverovatno velika posećenost, atraktivnost na svetskom nivou, autentičnost, jedinstven šarm i njihov isti idejni tvorac. U nastavku serijala upoznajte lepote Drvengrada…

Nadica Filipović

(399)