Pisma najboljeg druga s Kube – II deo

Buenas, amigos, como estas? Internet je ovde retka pojava pa mejlove pišem par dana pa ih pustim kad nadjem WiFi, zato su kilometarski. Pišem na telefonu pa ne zamerite ako neki delovi nisu top class, mrzi me da ispravljam 🙂 A i probaću da ne idem previše u detalje.

Elem, da nastavim gde sam stao u trećem danu. Odlazimo u posetu staroj Havani, katedrale, utvrđenja i zgrade iz španskog perioda, hotel u kome je 10 godina boravio Hemingvej, itd., klasična turistička priča. Sedamo na kafu, palimo cigare (da, i ja sam pripalio par cigarilosa, jbg. na Kubi smo), prostitutke prolaze pored mene, šalju mi poljupce a ja pućkam i kuliram, nisu mnogo napadne, na svu sreću. Odlazimo do Trga Revolucije i Ramon nam priča priču kako je Fidel osvojio Kubu i kako je Če Gevara poginuo, Če je bio pravi nema šta. Hasta la victoria siempre (Do pobede zauvek)! Odlazimo na jedan Cuba Libre a Ramon nas davi sa svojim pričama o vojsci. Od priča o vojsci jedino dosadnije mogu da budu priče o vojsci ispričane na lošem engleskom. Inače, Ramon priča engleski kao Al Paćino u Skarfejsu, razvlači reči, ubacuje španski, meša č i š (show je čou, sugar je čugar, itd), teško ga je pratiti iako nam je rekao da volontira u osnovnoj školi kao nastavnik engleskog 😉 Osim toga je i skaut za kanadsku bejzbol ligu, svestran momak,  nema šta.

Uveče nalazimo neki kafić u kome svira ženski salsa bend, super zvuči ali je fajront dosta rano i noćni život se polako seli u klubove. Na povratku, Moskvič se lenjo provlačio kroz centralne ulice kada smo ugledali jednu dobru zadnjicu u uskoj suknjici (dobra „piška“, kako kaže kubanski narod), Ramon usporava, vozi pored nje i kreće priču:
– Ćao.
Ona nas gleda kao smrdljiv sir i ne zaustavlja se.
– Kako si?
Ona troši još par sekundi svog vremena gledajući u nas trojicu ali ipak bez reči nastavlja dalje.
– Hoćeš na žurku sa nama?
Ona zastaje, zagleda nas malo detaljnije i upita:
– A gde idete?
– Idemo u kuću na Miramaru (kao naše Dedinje, prim. prev. – a stvarno nam je gajba tamo)
– Hoću
– Jel hoćete da je pokupimo? Ramon se okreće prema nama ali moj šef odgovara odrično. Ramon počinje da se ceri, daje gas i odlazimo kući. Sveukupno je cela scena trajala desetak sekundi, očigledno je toliko dovoljno da pokupiš Kubanku, možda je profi prostitutka a možda i nije, mislim da to više ovde ne mogu da razlikujem, verovatno nije jer bi odmah ušla u auto. Pitam Ramona šta bi bilo ako bi startovao devojku koja nije profi, npr. neku kelnericu, on kaže da bi verovatno i ona očekivala neku kintu za kres. Pa onda bolje da uzmeš jednu profi, poštenije je, a i ne moraš da se smaraš sa pričom, pićima, itd. Ali moraš da budeš u tom fazonu.
Na putu do kuće pričamo o cenama kola na Kubi. Tražnja je ogromna, ponuda nikakva, uvoz skoro nemoguć, cene van pameti, Ramonov Moskvič je ’88 godište, kupio ga je pre par godina za 4.600 CUC, malo sredio i nude mu 10.000 CUC ali on nije lud da proda, kažem mu da u Srbiji za ovaj auto ne bi dobio ni 100 CUC, on kaže znam, ali sada smo na Kubi. Pežo 206 je 35.000, itd. Bolesno.
Sledeće jutro Ramon dolazi po nas da nastavimo razgledanje grada i ubrzo po polasku nam je pukla guma. Stajemo sa strane, Ramon menja gumu (umesto kineske stavlja belorusku, bože pomozi 🙂 i nastavljamo dalje. Dan provodimo u razgledanju, sunce nemilosrdno prži, pa svaku priliku koristimo da uhvatimo hlad. Ručamo u italijanskom restoranu u sred Kineske četvrti Havane 🙂 najsporiji kelneri ikada. Inače, ovde brzina nije vrlina, generalno, ali ovi su mu j…. kevu. U povratku, hvata nas pljusak, srećom da sedim pozadi jer su napred njima dvojici noge skroz mokre, Moskvič propušta vodu jer mu je patos spreda pun rupa. Malo kuliramo kod kuće pa opet krećemo u grad, živa salsa muzika je keva, naručujemo pesmu ‘Commadante Che Guevarra’, kokteli stižu jedan za drugim i atmosfera je ‘de puta madre’ iliti do jaja.

Taman kad je bilo najbolje – muzika fajront! Pogled na sat nam govori da i mi moramo nazad jer rano ujutru krećemo na prvu ekskurziju. Ispred kola nas startuju dve kurve, kamenjarke a la Picin park, ove su napadne, vuku za ruku, hvataju za dupe, sedaju u auto, jedva smo ih otkačili. Na povratku, Ramonova makina divlja po putu, malo mi je frka jer stukao tri piva a od sigurnosne opreme Moskvič ima samo krst okačen na retrovizoru, kupljen negde u Srbiji.

Stižemo u našu Casa Malleta, mali crnac čuvar u francuskom fudbalskom dresu nam otvara vrata. Pravac krevet.
Ujutru krećemo za Vinjales, kubansku Šumadiju, oblast sa najboljim duvanom na Kubi, tj. na svetu. Vozi nas Chevrolet iz ’56, spolja izgleda extra, unutra Kia dizel motor, klima, električni podizači, digitalni sat, znači apgrejdovan. Na sred autoputa nailazimo na crkotinu koju kljucaju lešinari, ogromne ptičurine su opuštene i ne reaguju na nas, mi idemo brzo, šofer pokušava da napravi manevar ali je sudar neminovan, za jednu od ptica fatalan a Ševi je malo čuknut. Nije opasno pa nastavljamo dalje.

Sela izgledaju pristojno, liče na sela kod nas, ako izuzmemo palme. Obilazimo neke cvetne vrtove, vodopad, vidikovac, indijansku pećinu i odlazimo u seosku kuću gde nam pokazuju kako se suši i mota duvan, sve organsko. Pijem pinja coladu i pućkam cigar, jbg, za ovo smo se borili.

Pokazuju nam i kaveze gde gaje zečeve, kao i one sa pacovima, ima otprilike pola kile svaki ali oni kažu da su još mali i čekaju da porastu pa da ih griluju, specijalitet regiona, hteo sam da bacim peglu.

Krećemo nazad. Sam autoput je priča za sebe, savetuju da ne vozimo noću zbog rupa, po njemu idu krave, konjske zaprege, biciklisti, ljudi pretrčavaju, zaustavljaju autobuse, uglavnom nema bankina pa je normalno da sa autoputa siđeš tako što iz svoje krajnje leve trake skreneš levo, presečeš put vozilima koji dolaze iz suprotnog smera i nastaviš dalje levo. Naišli smo tako i na jedan auto kako stoji parkiran u našoj, krajnjoj levoj traci.

Bankina inače nema da bi avioni mogli da sleću na autoput ako je aerodrom zauzet ili bombardovan. Uveče odlazimo u klub, usput nam je ispustila guma, pa je Ramon ponovo morao da se lati dizalice. U klubu muzika, kurve, već standardno. Prostitutke na ovom mestu inače sjajno izgledaju, ima ih stvarno za sve ukuse, nekoliko vrhunskih, ali koliko su one dobre, toliko mi je sve ovo odvratno, pravi bordel, jako su napadne i dosadne i samo se smenjuju, sedaju pored mene, maze me po rukama i leđima a ja imam osećaj kao da mi tako prenose sve boleštine ovog sveta. Pitamo Ramona jel ima ovde neko mesto za izlazak bez kurvi, on kaže da nema. U 3 sata staje muzika, vreme da se ide kući.
Sledeći dan budim se u 11h, sj…n. Nema struje ni vode, ovde su inače česte restrikcije struje ali na Dedinju ih nema, tj. nije ih bilo do sada. Glupo je da sedimo u kući, odlazimo u grad. Evo ga internet, do jaja…

Nastaviće se…

(1900)