Zanimljivost dana: Zašto je Cadillac bio „svetski standard“

Cadillac je dugi niz godina sebe godina smatrao „svetskim standardom“ i to s opravdanim razlozima. Posedovanje ovog američkog četvorotočkaša je označavalo veliki uspeh u životu i nije postojalo dosta konkurenata koji su uživali u većem prestižu. Cadillac je uglavnom ciljao na kupce u svojim šezdesetim godinama, koji su pred penziju i koje hoće da svetu pokažu kako imaju dubok novčanik, ali situacija nije bila takva od prvog dana.

Ako bismo morali da biramo neki model koji je zapečetio takav imidž, to bi svakako bio čuveni duet modela iz tridesetih godina prošlog veka V12 i V16, i ukratko ćemo ih analizirati u ovom izdanju zanimljivosti dana.

Cadillac je osnovan 1902. godine na temelju firme Henry Ford Company, a reč je o neuspelom pokušaju Henrija Forda da napravi sopstvenu firmu pre nego što je nastao današnji gigant Ford. Brend se pridružio General Motorsu sedam godina kasnije, ali je uglavnom gledao Packardu u leđa u kategoriji premijum proizvođača.

Takva situacija će ostati aktuelna sve do sredine dvadesetih godina prošlog veka kada je Lorens Fišer postao novi predsednik firme. Želeo je da promeni imidž Cadillaca i da nadmaši ne samo spomenuti Packard, već i Rolls-Royce, Bentley, Maybach i svakoga drugoga ko mu stane na put.

U istom periodu se dešavaju još dve velike promene koje će rezultirati u kultnom statusu Cadillaca. Prva od njih je bilo zapošljavanje mladog dizajnera Harlija Erla, koji će vremenom da postane najveći američki stilista i biće zaslužan za svaki model General Motorsa sve do penzije 1959. godine.

Zajedno sa njim je stigao i inženjer Oven Neker iz firme Marmon, a tamo je imao ideju o glomaznom benzincu V16 koji bi bio svetski standard. Cadillac je i ranije razmišljao o motoru s dvanaest cilindara, ali sa takvom mehanikom su se već pogli pohvaliti i Daimler, Hispano-Suiza i Delage. Sa druge strane, niko nije imao motor sa šestnaest cilindara pa bi Cadillac na taj način zaista bio jedinstven.

Inženjeri su zaključili da bi najlakši način za proizvodnju motora V16 bio spajanje dva benzinca sa osam cilindara. Krajnji rezultat je bio glomazni 7,4-litarski benzinac, ali je zapravo i dalje zaostatajao za konkurencijom. Primera radi, Bugatti Type 41 Royale se mogao pohvaliti sa 12,8-litarskim benzincem (sa osam cilindara) dok je Hispano-Suiza imao V12 radne zapremine 9,4 litra.

Cadillacov novi V16 je i dalje bio najglomazniji motor od svih američkih proizvođača, a iza su se našli Duesenberg (6,9 litara) i Packard (6,3 litra). Bio je težak čak 600 kilograma i razvijao je 165 konjskih snaga, a mogao se naručiti samo u kombinaciji sa trostepenim manuelnim menjačem.

Sledeći korak je bio dizajn. Većina kompanija iz segmenta luksuznih vozila u navedenom periodu nije imala svoj dizajnerski tim, već su se za njega brinule samostalne kuće. Cadillac je krenuo istim putem i potpisao je ugovore sa firmama Fisher Body i Fleetwood, a dve kompanije će da ponude oko dvadesetak različitih konfiguracija.

Fleetwood je nudio da svaku od svojih verzija preuredi po ukusu kupaca, čime je izbor skočio na čak 72 različite konfiguracije, ali većinu njih su razlikovale sitnice. Čak i da u tom slučaju niste uspeli da pronađete ono što bi vam se sviđalo, Fisher Body i Fleetwood bi vam napravili automobil konkretno po vašoj zamisli.

Cadillac je nudio još jednu opciju, a ona se odnosila na to da ukoliko i dalje niste zadovoljni, mogli ste da pošaljete šasiju nekoj od drugih dizajnerskih kuća, sa kojima kompanija nije sarađivala, a Cadillac bi pokrio sve troškove. Sledeći korak je bio enterijer, gde su dve firme nudile preko 40 različitih boja i materijala, a izbor je bio toliko velik da su neki naručeni modeli bili toliko posebni da je bilo nemoguće pronaći identičan drugi automobil na ulici.

Početna cena je iznosila 5.350 američkih dolara (oko 97.718 „zelembača“ u današnjoj vrednosti novca) za kupe, a najskuplja je bila limuzina za koju je bilo potrebno izdvojiti 9.200 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 168.040 dolara).

I pored glomaznog motora, V16 nije bio brz automobil. I najlakši kupe u ponudi je posedovao masu od 2.275 kilograma, a limuzina do tri tone. Cadillac je reklamirao maksimalnu brzinu od 160 km/h dok je ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h oduzimalo oko šesnaest sekundi.

Posle četiri godine razvoja, V16 je imao premijeru na Salonu automobila u Njujorku krajem 1929. godine. Malo je reći da je publika bila očarana. Nikada ranije nije viđen neki sličan automobil, posebno ne onaj razvijen od strane američke kompanije, a u prvoj godini proizvodnje je prodato 2.887 jedinica.

Oko godinu dana posle Cadillaca, motor sa šesnaest cilindara je predstavio i Marmon. Imao je veću radnu zapreminu (8,1 litru) i snagu (200 „konja“), ali je Marmon prolazio kroz tešku finansijsku situaciju i otići će u stečaj dve godine kasnije. Spomenućemo da su V12 motore do navedenog perioda imali i Packard, Lincoln, Auburn, Franklin, Pierce-Arrow i Rolls-Royce, ali niko se nije usudio da napravi i V16 sa izuzetkom Cadillaca i Marmona.

General Motors je takođe radio na svom adutu s indeksom V12 i biće spreman da sredine 1930. godine. Zapravo se nije mnogo razlikovao od spomenute jedinice V16 osim što je imao četiri cilindra manje, a mogao se pohvaliti sa 135 konjskih snaga iz radne zapremine 6,0 litara. Fisher Body i Fleetwood su se ponovo postarali za proizvodnju, a V12 je u proseku koštao oko dve hiljade američkih dolara (današnjih 37.405 „zelembaća“) manje nego V16. Prve godine će biti napravljeno 5.725 jedinica.

Međutim, ekonomska kriza nazvana Velika depresija je počela da igra sve veću ulogu do ranih tridesetih godina. Ona se nije u velikoj meri odrazila na bogataše, ali čak ni oni nisu hteli da pokazuju veličinu (dubinu) svog novčanika u vreme kada je veliki broj ljudi ostao bez radnog mesta.

Primera radi, Cadillac je prodao tek 3.173 vozila 1933. godine, od čega su se 952 mušterije odlučile za V12, a svega 125 kupca su potrošili novac na V16. Cadillac tada najavljuje da će ograničiti proizvodnju V16 na samo 400 jedinica na godišnjem nivou sa ciljem da ga učini ekskluzivnijim, ali nikada neće prići takvoj brojci. General Motors je čak razmišljao da ugasi brend, posebno nakon što su rivali poput Duesenberga, Corda, Auburna i Pierce-Arrowa otišli u stečaj, a brend je spasio genije za marketing po imenu Nikolas Drejstadt.

Naime, Cadillac je dugi niz godina automobile prodavao samo belcima, sve dok spomenuti Drejstadt nije shvatio da postoji i dosta imućnih crnaca koji su uglavnom kupovali polovnjake ili preko svojih belih prijatelja. Uspeo je da ubedi General Motors da ignoriše boju kože i prodaja Cadillaca skače za čak 70% 1934. godine.

Takav potez je doneo Dejstadtu promociju, a vremenom će da shvati da moderniji V8 razvija istu snagu kao i stariji V12 uz značajno niže troškove proizvodnje. Poslednja godina za V12 će biti 1937. kada je isporučeno tek nekoliko stotina jedinica.

Očekivalo se da bi i V16 mogao biti sledeći na redu, ali pošto su Lincoln i Packard i dalje pružali V12, Drejstadt se bojao da bi Cadillac izgubio na reputaciji, pa je predstavio novi benzinac sa šest cilindara 1938. godine. Razvijao je 185 „konja“ iz radne zapremine 7,1 litra i bio za 115 kilograma lakši od prethodnika, ali je prodaja bila simbolična.

Tek 1938. godine je prodao 311 primeraka, godinu dana kasnije 136, a tokom 1940. godine, koja je ujedno bila poslednja za V16, tek 61 kupac se odlučio za njega.

Cadillac je u periodu od 1930. do 1940. godine isporučio 10.821 primeraka modela V12 i još 4.386 jedinica s oznakom V16. Prodaja bi verovatno bila veća da nije bilo Velike depresije, ali su šanse velike da bi nestali sa tržišta do Drugog svetskog rata iz mnogobrojnih razloga.

Modernija tehnologija je omogućila da motori V8 razvijaju sličnu snagu, uz umerenu ekonomičnost i značajno manje troškove proizvodnje. Sam razvoj automobila se takođe promenio, pa tako samostalne kuće više nisu dizajnirale četvorotočkaše, već je svaka kompanija imala svoj veliki dizajnerski studio.

Cadillac će da uživa u statusu „svetskog standarda“ sve do devedesetih godina prošlog veka, kada je malo po malo počeo da gubi uticaj i prestiž od strane nemačkih i japanskih rivala. Modeli kao što su V12 i V16 su pokazali zašto je ovaj brend imao tako bogatu istoriju i samo je jedna od četiri firme koje su nudile šesnaest cilindara u serijskoj proizvodnji u istoriji automobilske industrije.

Zoran Tomasović

(225)