Zanimljivost dana: Elegenacija koja je promenila američki luksuz

Kada se u avgustu 1983. godine u javnosti prvi put pojavio Lincoln Mark VII, američko tržište je već polako klizilo ka eri promena. Japanski i evropski proizvođači započeli su tihu, ali nezaustavljivu ofanzivu na premijum segment. Mercedes je sa serijom W126 redefinisao korporativnu eleganciju, BMW je serijom E23 uvodio novu dinamiku u poslovnu klasu, dok je Jaguar nosio oreol aristokratskog sportskog luksuza. U tom trenutku, Lincoln – simbol američkog automobilskog luksuza još od dvadesetih godina prošlog veka – suočavao se sa izazovom koji nije bio samo tržišne prirode. Bila je to borba za očuvanje identiteta.

Serija Mark je decenijama predstavljala vrhunac američke ideje o luksuznom kupeu: dugačka hauba, impresivna dužina preko pet metara i V8 motori čije je disanje podsećalo na nepokolebljivu moć Detroita. Ali tržište osamdesetih godina tražilo je više od čistog prestiža. Kupci su želeli tehnološke inovacije, aerodinamičnost, visoku efikasnost i internacionalni stil. Mark VII prosto je odgovorio na tu promenu i stigao kao automobil koji je zadržao američku dušu, ali prihvatio evropsku sofisticiranost.

Sedamdesete godine bile su turbulentne za američku automobilsku industriju. Naftne krize iz 1973. i 1979. godine razotkrile su slabosti pretežno ogromnih, potrošačkih modela. Regulatorni pritisci na potrošnju goriva i emisije izduvnih gasova postajali su sve stroži, a potrošači su počeli tražiti pametnija rešenja. Lincoln Mark V (koji ćemo opisati drugom prilikom), iako prelep u svojoj klasičnoj ekstravaganciji, bio je manifest prošlog vremena: prevelik, pretežak i neusklađen sa duhom epohe.

Brend je inače još od tridesetih godina prošlog veka proizvodio model nazvan Serija Mark. Iako zasnovan na Continentalu, ponuda će kasnije biti podeljena na dva modela – standardni Continental u izdanju limuzine i kupe kao i nešto više sportski kupe i sa nižim krovom Mark-serija, a svaka naredna generacija je dobijala novi broj u imenu.

Mark VI, koji je 1980. godine nasledio Mark V, bio je prelazni model i više evolucija nego revolucija. Iako je bio nešto kompaktniji, i dalje je nosio masivan, uglast dizajn tipičan za detroitske modele tog perioda. Bio je to automobil koji je pokušao da balansira između tradicije i novih uslova, ali bez odlučnog iskoraka.

Lincoln je znao da vreme kompromisa prolazi. Morali su da stvore nešto novo, savremenije i hrabrije što je zahtevalo redizajniranje same filozofije marke. Njihov sledeći model morao je biti tehnološki napredan, sofisticiran, elegantno oblikovan i dovoljno drugačiji da privuče generaciju kupaca koja je počela da razmišlja internacionalno. Tako je započeo projekat nazvan „FN36“, unutrašnji kod za ono što će postati Mark VII.

U ranom razvoju Marka VII posebno mesto zauzima Edsel Ford II, naslednik duge tradicije porodice Ford. Za razliku od prethodnika, bio je veoma upoznat sa globalnim promenama u automobilskoj industriji i jasno je razumeo da Lincoln ne sme ostati samo sinonim za američki luksuz, već mora dobiti internacionalni karakter.

Njegova vizija bila je oslobađanje od dizajnerskih viškova koji su decenijama simbolizovali američke kupee. Novo doba zahtevalo je jasnoću linija, preciznost proporcija i naglašenu aerodinamičnost. To nije značilo napuštanje tradicije, već njenu reinterpretaciju. Mark VII je trebalo da bude automobil koji će ostati veran tradiciji monumentalnog prisustva, ali će se kretati elegantnije i suptilnije.

Edsel je insistirao na saradnji dizajnera i inženjera od samog početka, što nije uvek bio slučaj u korporativnim strukturama tog vremena. Aerodinamičari su radili rame uz rame sa stilistima kako bi osigurali da dizajn bude ne samo lep, već i funkcionalan. Rezultat je bio jedan od prvih američkih luksuznih kupea koji su postigli koeficijent otpora vazduha ispod 0,40 – značajan korak napred u poređenju sa kockastim prethodnicima.

Kada se Mark VII pojavio, bilo je jasno da je reč o nečemu potpuno novom. Tradicionalne, vertikalne maske hladnjaka zamenjene su užim, integrisanim prednjim krajem koji je odavao evropsku staloženost. Ugrađivani su aerodinamični farovi – prvi put na nekom Lincolnu – koji su se savršeno uklapali u fluidnu liniju haube. Prednja linija vozila bila je agresivno spuštena, gotovo sportska, dok je karakteristična dugačka hauba naglašavala luksuznu filozofiju grand turinga.

Konture vozila bile su glatke, bez nepotrebnih ukrasa. Ipak, Mark VII nije izgubio identitet: njegov profil ostao je jasno linkolnovski, sa dugim vratima, istaknutim ramenim linijama i zadnjim krajem u kome je i dalje dominirao takozvani „Continental hump“, stilizovani izbočeni poklopac rezervnog točka, kao element koji je decenijama pratio Seriju Mark. Ipak, sada je ovaj detalj bio suptilniji, uklopljen u celinu, više omaž nego imitacija starog dizajna.

Unutrašnjost je bila jednako revolucionarna. Kabina je dizajnirana kao spoj luksuza i futurizma. Digitalni instrumenti dostupni u određenim verzijama bili su ispred svog vremena, dok su plastične površine bile kvalitetnije nego ranije, a koža i drveni detalji pružali su osećaj premijum segmenta. Ovo je bio Lincoln koji više nije pokušavao da impresionira masom, već profinjenošću.

Jedna od najambicioznijih odluka u razvoju Marka VII bila je ugradnja standardnog vazdušnog ogibljenja na sve verzije. Ovo je prvi američki serijski automobil koji je nudio potpuno elektronski nadzirani sistem vazdušnih jastuka na sva četiri točka kao standardnu opremu. Ovaj sistem omogućavao je automatsko nivelisanje u zavisnosti od opterećenja, prilagođavanje visine radi bolje aerodinamike pri većim brzinama i generalno udobniju vožnju. Ovo je bio tehnološki skok u to vreme, onaj koji je Lincoln stavio rame uz rame sa najboljim evropskim konkurentima poput Mercedesove S Klase.

Mark VII je takođe koristio platformu Fox, koju je Ford već razvijao za Mustang i druge sportski orijentisane modele. Ona je bila lagana i dovoljno moderna da pruži agilnost koju prethodni Lincolni nikada nisu imali. Iako se nije mogao nazvati sportskim automobilom u punom smislu, Mark VII je pružao kombinaciju udobnosti i stabilnosti koja je vozače prijatno iznenadila. Upravo se kroz njega Lincoln prvi put približio GT konceptu kakav su Evropljani negovali decenijama.

Ipak, najveće iznenađenje tek je predstojeće. Lincoln je odlučio da u određenoj verziji ugradi motor koji će industriju naterati da se zamisli. Debitovala je verzija nazvana LSC. To je skraćenica koja je označavala „Luxury Sports Coupe“. Ipak, iza tog naziva krila se mnogo ozbiljnija promena. Luksuzni Lincoln je po prvi put u istoriji dobio srce Mustanga GT-a: čuveni Fordov 5,0 litarski V8 HO (High Output). Radna zapremina je inače bila 4,9 litara, ali je neko iz marketing tima svakako mislio da ovo „5,0“ zvuči daleko bolje.

Ovo je bio potez koji je promenio način na koji su ljudi gledali na Mark VII. LSC nije bio samo luksuzni kupe. Bio je to automobil sposoban da postigne performanse koje su se približavale sportskim modelima tog vremena. Motor je u ranim verzijama razvijao 165 do 180 konjskih snaga, a kasnije je snaga rasla na 225 „grla“.

To su brojke koje danas mogu izgledati skromno, ali sredinom osamdesetih godina, to je značilo da se Lincoln može nadmetati sa evropskim premijum kupeima u realnim uslovima. Fabrički podaci pokazuju da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo kraće od osam sekundi uz maksimalnu brzinu od 225 km/h. Spomenućemo da je menjač bio četvorostepeni automatski, a pogon na zadnje točkove.

Ovaj motor nije bio jedini element koji je LSC razlikovao od drugih verzija. Imao je čvršće ogibljenje, deblje stabilizatore, 4-kanalne kočnice sa naprednim ABS-om koji je Ford razvijao u saradnji sa Tevesom iz Nemačke. LSC je bio automobil koji je objedinio luksuz, tehnologiju i performanse na način kakav se u Americi retko viđao.

Kupci su tokom veoma kratkog vremenskog perioda (1984. i 1985. godine), ovaj automobil mogli da dobiju i sa BMW-ovim 2,4-litarskim dizelom sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji. Razvijao je 115 konjskih snaga i stigao kao odgovor Cadillacu i Mercedesu, ali nikada neće pronaći dosta mušterija. Naime, tek oko 2.300 kupaca se tokom dve godine na tržištu odlučilo za njega.

Još jedan dokaz koliko je Mark VII bio napredan došao je kroz takmičarske pokušaje. U drugoj polovini osamdesetih nastupao u kategorijama GTO i GT šampionata IMSA, gde je uspeo da postigne značajne rezultate. Iako nije dominirao kao specijalno građeni trkački modeli, činjenica da je luksuzni kupe te veličine mogao da se takmiči sa pravim sportskim automobilima bila je sama po sebi fascinantna.

Trkačke verzije koristile su modifikovane motore V8, unapređenu aerodinamiku i ojačane šasije. Rezultati su bili više marketinški nego takmičarski značajni, ali su dokazali da je platforma sposobna za mnogo više nego što se mislilo.

Mark VII nije bio samo jedan model. Bio je platforma za redefinisanje čitavog brenda. Lincoln je kroz njega naučio da može biti moderan, dinamičan i tehnološki napredan, bez odustajanja od tradicionalnog luksuza. Njegov dizajn uticao je na kasnije modele, uključujući i prvi Continental iz devedesetih godina koji je usvojio aerodinamičnije linije.

Mark VII je takođe otvorio put ka razvoju Marka VIII, unapređenog i tehnički fascinantnog kupea iz 1993. godine koji je nasledio nekoliko ključnih ideja, uključujući vazdušno ogibljenje, aerodinamičnost i fokus na performansama.

Ali uticaj Marka VII nije se završio unutar Lincolna. Američki proizvođači uopšte počeli su da shvataju da luksuz nije samo pitanje veličine i snage. Elegantne proporcije, tehnološke inovacije i internacionalni karakter postali su novi standardi. Mark VII bio je jedan od prvih američkih automobila koji je ova načela sproveo u praksi.

Mark VII je na tržištu imao kompleksnu karijeru. Bio je popularan među kupcima koji su tražili luksuz bez pretenciozne ekstravagancije. Posebno je verzija LSC stekla kultnu reputaciju, prvenstveno zbog snažnog motora i dinamičnih karakteristika. Međutim, neki tradicionalni kupci Serije Mark smatrali su da je novi model možda previše „evropski“ i previše moderan. Bez obzira na različita mišljenja, prodajni uspeh je bio stabilan. Model se na tržištu održao jedanaest godina, od 1984. do 1992, što je izuzetno dug vek za luksuzni kupe. Pronašao je više od 190 hiljada kupaca, i to iako je koštao više od 70 hiljada dolara u današnjoj vrednosti novca.

Kada je početkom devedesetih godina tržište počelo da se menja, kupei postali su manje popularni. Fokus se premeštao na limuzine i kasnije na terence. Ford je odlučio da Mark VII zameni potpuno novim Markom VIII, modelom koji je bio aerodinamičniji, tehnološki napredniji i više usklađen sa estetikom devedesetih.

Poslednji Mark VII proizveden je 1992. godine, tiho, bez velike ceremonije, iako je automobil ostavio značajan trag. Bio je to kraj jedne ere, ali i početak novog poglavlja. Mark VIII će biti impresivan naslednik, ali Mark VII je ostao automobil koji je povukao prvu liniju fronta u borbi za savremeni identitet Lincolna.

Lincoln Mark VII bio je mnogo više od luksuznog kupea. Bio je hrabra izjava da američki luksuz može biti moderan, aerodinamičan, tehnološki napredan i vozački orijentisan, a da pritom ne izgubi na autentičnosti. Bio je jedan od prvih znakova da se Detroit transformiše. U eri kada se automobilska industrija okretala Evropi i Japanu kao uzorima, Mark VII pokazao je da Amerika ima sopstveni odgovor, i to elegantan, snažan i samouveren. On je automobil koji je razumeo promenjeno vreme, ali se nije odrekao duše i komercijalni uspeh nije izostao…

Zoran Tomasović

(309)