AR putopisni test: Citroen C3 Aircross 1.2 Hybrid 145 Max, drugi deo (MEGAGALERIJA)

Svuda pođi, kući dođi

Drugi deo našeg letovanja i druženja s Citroenom C3 Aircrossom nastavljamo u Francuskoj, uglavnom na Atlantskom okeanu, gde su klimatski uslovi znatno drugačiji od onih u Andaluziji.

U prvom delu mogli ste pročitati zapažanja u vezi testiranog Citroena, kao i izveštaj sa severa i juga Španije. Uglavnom sam se bavio Marbeljom i bližom okolinom, no kako je Andaluzija druga po veličini autonomna zajednica u Španiji i prva po broju stanovnika (osam miliona), ima tu svašta da se vidi i poseti!

Zapravo Marbelja je možda i najmanje interesantna u istorijskom i kulturnom pogledu, grad je pre svega namenjen turistima. U principu možemo distancirati dva dela, obalu s dugim šetalištem prepunu butika i restorana, odnosno stari grad s predivnim uskim ulicama i kućama tapaciranim cvećem i raznim rastinjem. No, koga interesuje istorija i arhitektura Andaluzije (reč je navodno arapskog porekla, Al-Andalus označava Atlantski okean na ovom jeziku) sreću će pre pronaći u Sevilji (glavni grad), Malagi, Granadi, Almeriji, Kadizu, Rondi…

Sve navedene gradove i regione obišli smo više puta u poslednjih tridesetak godina (Andaluzija se deli na osam provincija), ukoliko se nađete u regionu sve bi ih trebalo posetiti, no to zahteva više sedmica i naravno automobil! Uzevši u obzir da smo ove godine ostali tek desetak dana, ograničili smo se na par jednodnevnih ekskurzija do Ronde i Tarife, do prve navedene destinacije potrebno je oko sat vremena vožnje (pedesetak kilometara), a do druge dvostruko više (stotinak kilometara).

Usput se prolazi pored Gibraltara, no kako je dole potpisani zaboravio da ponese pasoš, nište ne beše od šopinga i kupovine cigareta za gospođu Rajković (znatno su jeftinije zbog manjih taksi). Verovatno vam je poznato da je Gibraltar engleska teritorija u okviru Španije, kao što su dve enklave Melila i Ceuta španske teritorije u Maroku, gde se nedavno „iskrcalo“ stotinak hiljada Marokanaca u želji da potom uđu u zemlje EU!

Španci nemaju nameru da masovno „okupiraju“ Gibraltar, zauzvrat već decenijama bezuspešno pokušavaju da povrate suverenitet nad ovom teritorijom od samo 6,8 km². Ključni događaj za istoriju Gibraltara zbio se daleke 1704. godine, kada su ga osvojile britanske snage, načinivši od njega jednu od najvažnijih i najbolje utvrđenih baza Kraljevske mornarice. Zbog toga je Gibraltar imao važnu ulogu u svim ratovima, poslednji neuspešni pokušaj zbio se za vreme drugog svetskog rata, no i tada je nemački plan nazvan Operacija Felix, završen neuspehom.

Britanski suverenitet je dakle odavno osporavan od strane Španije, no 1967. godine, kao i 2002. godine, na referendumu stanovnika Gibraltara (nepunih 30.000 duša), odbijen je plan o zajedničkom suverenitetu! Stanovnici Gibralta velikom većinom izjasnili su se da ostanu pod engleskom krunom. Elem, posetili smo ga pre par godina, tako da nismo ništa posebno propustili. Naprotiv, kada se produži još par desetina kilometara, izlazi se iz Mediterana i stiže u jedan veoma simpatičan gradić, poznat pod imenom Tarifa.

Ovaj se zapravo nalazi na dva mora, u jednom trenutku na molu stoji tabla da je s leve strane strane Mediteran a s desne Atlantik, što se da odmah i videti! Naime vetrovi su na Atlantiku neuporedivo snažniji, ovde mnogi surfuju na talasima, s tim da upregnu jedra ili padobran, koji ih vuku velikom brzinom i omogućavaju da polete više desetina metara iznad površine vode.

U sezoni divlje plaže preplavljene su mladima iz cele Evrope koji se žele okušati u ovom sportu, često dolaze običnim matorim furgonetima i kombijima, preuređinim tek da se u njima prenoći. Pomalo hipi fazon, eh što nisam mlađi jedno 30 – 40 godina pa da im se pridružim! Ovaj gradić ujedno je i najbliža tačka s Afrikom, distanca iznosi samo 14 km, tako de se po lepom vremenu jasno vide brda u Maroku s druge strane.

Brzim brodovima stigne se za 35 – 40 min u luku Tanger (izgovara se Tonže) u Maroku. i tamo smo bili pre desetak godina, no ove nam je bilo dosta „zujanja“, zadovoljismo se plažom, lakim šopingom i ručkom u Tarifi, te se oko ponoći vratismo u naše belo selo. Još jedno zapažanje, snažni vetrovi dušu su dali za vetrenjače, na njih ne juriša kao nekada Don Kihot, glavni lik iz romana Migela de Servantesa. Proizvode električnu energiju, nigde drugde u Evropi ne videh toliku količinu istih, brda i polja bukvalno su njima načičkana, kao i solarnim panoima.

Par dana kasnije sledila je još jedna ekskurzija, ovoga puta u gore spomenutu Rondu. E ovo mesto zaista zaslužuje da se poseti, meni je to uvek bila prilika da isprobam dinamičke kvalitete automobila s kojima smo dolazili. Naime do Ronde, koja se nalazi visoko u brdima, vodi izuzetno kvalitetan put prepun lakat krivina, mnogim automobilskim brendovima koji organizuju prezentacije noviteta u Andaluziji, ovo je obavezna maršuta u dužini od tridesetak km.

Bez mog prijatelja Nadija na zadnjoj klupi, koji je negodovao svaki put kada sam malo brže vozio ili otvorio prozor, dadoh sebi oduška (iako ne voli ovakav način vožnje, moja supruga ništa ne kaže jer zna da ćemo se posvađati), no opet se brzo uverih u limite mog Citroena. Kao što rekoh u prvom delu testa, mekano ogibljenje i klirens od dvadesetak santimetara ne rimuju se s dinamičnom vožnjom, na stranu što i agregat ostaje bez daha na jakoj uzbrdici.

Za razliku od prestižnije braće ovde nema tri programa vožnje (kod 2008 predviđen je Eco, Normal i Sport), kao ni ručica pored upravljača, s kojima se prenosni odnosi mogu menjati ručno. Uzgred rečeno ima ih samo šest, pre ove generacije 1.2 PureTech 130 bio je uparen s automatskim menjačem EAT8, dakle s osam brzina.

Za neupućene u novi automatski menjač ugrađen je elektromotor koji navodno razvija 28 KS (50 Nm), no njegovo delovanje uočljivo je pre svega u gradskoj stani/kreni vožnji. Na putu vozač teško može osetiti njegovo prisustvo, no ukoliko nema sportskih ambicija performanse su zadovoljavajuće, čak i kada je u vozilu više putnika. Interes za verzijom 1.2 Hybrid u odnosu na raniji 1.2 Pure Tech je izražen pre svega u nižoj potrošnji po urbanoj sredini, naš hibrid se tako može zadovoljiti s 7 – 8 lit, dok 1.2 Pure Tech u istim uslovima popije par litara više.

Ovo odgovorno tvrdim jer u poslednjih par godina dobar deo života provodim za upravljačem modela koje pokreće 1.2 Pure Tech 130 (uglavnom Peugeot 308, 2008 i 3008), isto tako mogu se opkladiti da će 1.2 Hybrid 145 biti pouzdaniji, što ruku na srce neće biti teško! Koliko je pokazao mana prava je retkost, teško da će ih ijedan drugi agregat imati, jedan od najozbiljnih i s najvećim posledicama je pucanje zupčastog kaiša, uronjenog u ulje.

No pre nego li dođe do toga ovaj se često degradira, do te mere da njegovi ostaci sprečavaju optimalno podmazivanje motora, što pre ili kasnije dovede do njegovog trajnog oštećenja. Imali smo u firmi dosta takvih slučajeva, odmah po povratku kući s odmora imao sam poslovni zadatak da odvezem jedan Peugeot 2008 1.2 Pure Tech iz Pariza u Marselj (4 godine starosti i 112.000 pređenih kilometara), usred vožnje u jednom trenutku izgubio je snagu, crvena lampica signalizirala je nedovoljan pritisak ulja i zahtevala gašenje motora!

Posle je sledilo ono čega se svaki vozač strepi, šlep služba ga je odnela u najbliži ovlašćeni servis, a ja se vozom vratih kući! Hybrid dakle ne poseduje zupčasti kaiš već lanac solidnih dimenzija, ujedno je na ovom bloku izmenjeno preko 50% delova! Spomenuću i silazak s asfaltiranih puteva, ovde je i dalje mnogo prašnjavih zemljanih, ukoliko se vozač upusti u jednu ovakvu „avanturu“ može da računa isključivo na dobar klirens.

Za razliku u Dacije Duster kod C3 Aircrossa nije predviđen integralni pogon. No vratimo se Rondi, koja fascinira u svakom pogledu. Gradić s nekih 35.000 duša, smešten na 739 metara nadmorske visine, ima veoma burnu istoriju, s tim da ga nebrojeni turiste posećuju pre svega zbog njegove arhitekture. Naime grad je bukvalno presećen rekom Rio Guadalevin, odnosno kanjonom El Tajoom dubine 170 m, na čijem su obodu „okačene“ brojne kuće.

S jedne na drugu stranu prelazi se preko mosta Puente Nuevo (završen 1793. godine), koji je sastavljen od tri kamena luka i visok je čitavih 98 m! Pogled koji se pruža je fantastičan, uostalom tu su slike pa procenite i sami. Ima u Rondi svašta da se vidi i poseti, spomenuću samo najstariju arenu za borbu s bikovimo u Andaluziji, iz 1785. godine (poslednja slika u galeriji gore)!

S Rondom završavam priču o Andaluziji, nakon 12 noćenja opet slede pripreme za put! No ovoga puta nimalo mrzovoljno, naš odmor se ne završava već nastavlja 1.100 km severnije, u mondenskom gradiću Hossegoru, na samom jugu Francuske sa strane Atlantika, nedaleko od mesta Bijarica (Biarritz).

Tovarenje Citroena ovoga puta je znatno komplikovanije, ulice u našem selu Ojenu su strme, dušu sam ispustio dok nisam odneo naše stvari, plus četiti balona od po 5 lit odličnog maslinovog ulja. Ono je u Španiji neuporedivo jeftinije, ukoliko hoćete, i kvalitetnije negoli francusko, jedno balonče koštalo me je nepunih 20 evra!

Pored toga kupismo i nešto čuvene španske šunke „Pata Negre“, koje se dobijau od crnih svinja hranjenih uglavnom žirom. Ove su uslovno rečeno na slobodi, odnosno u ograđenim šumama, tako da je kvalitet šunki i mesa izvrstan. Jedan od španskih specijaliteta je i tvrdi ovčiji sir manchego (poslednja slika u galeriji iznad), koji se pravi od mleka istoimenih ovci, koji me na izvestan način podseća na dobar stari pirotski kačkavalj! A kako nismo išli direktno kući, kupih za društvo i više buteljki crnog vina iz regiona Rioja, dobro vino, koje često odleži par godina u drvenim buradima.

Pored svega navedenog moja supruga je nabrala na desetine pelcera svih mogućih biljki koje rastu u regionu, od raznih kaktusa do olijandera i fikusa, pretvorila mi je zadnju klupu u kolima u malu botaničku baštu. Tako natovareni jezdimo putem ka Madridu, pejzaži su stotinama kilometara neizmenjeni, sve površine pokrivene su maslinjacima!

Proizvodnja ulja u Andaluziji datira više hiljada godina pre Hrista, da bi po ulasku Španije u EU doživela vrhunac. Španija je danas ubedljivo najveći svetski proizvođač, u zavisnosti od roda iznosi i do 50 % ukupne svetske proizvodnje (u proseku iznosi oko 1,5 miliona tona). Osim kvantiteta poboljšan je i kvalitet, po nekima špansko ulje je danas jedno od boljih.

Informacije radi, da bi se dobila jedna litra ovog nektara neophodno je između 5 – 7 kg zrelih maslinki, od jednog hektara pod maslimka može se dobiti oko 250 lit ulja. Drvo s maslinama ne rađa prvih 6 – 7 godina, za uzvrat daje svoj maskimum sve do 150 godina života, kada rentabilnost počinje da opada. Navodno podnosi temperature do – 10 °C, nakon toga u opasnosti je da se zamrzne i izumre, no ovako niske temperature ne pamte se u regionu.

Posle Madrida polja su uglavnom pod žitaricama, sada naravno požnjetim. Ništa posebno intersantno, tako da s nestrpljenjem očekujem da uđemo u Francusku. Opet uočavamo silne vetrenjače za proizvodnju električne energije, siđosmo zato s glavnog puta na lokalni zemljani, kako bih napravili nekoliko ataktivnih fotografija i završili ponete sendviče. Ulaz u planinski deo Baskije popraćen je obilnom kišom za kojom vape u Andaluziju, naprotiv ovde je maltene svakodnevna pojava.

Apartman na obali mora

Maločas spomenuti Hossegor je malo ali čuveno mesto, skupo do bola, pored imućnih Francuza dosta je Engleza koji su se ovde smestili i pokupovali nekretnine. Moj prijatelj Fabris, koji je pre desetak godina ovde sagradio jednu od najvećih i najluksuznijih vila u regionu (nazvao ju je Amanjango), izdaje je u sezoni za bagatelnih 40 hiljada evra nedeljno, što samo po sebi govori ko posećuje Hossegor!

Ovde sretoh i dva generalna direktora firme kojoj pružam razne servisne usluge, već decenijama ne poznaju drugo mesto za odmor u Francuskoj. Zasto? Jednostavno Hossegor ima svoj šarm, smešten je ogromnoj borovoj šumi, na samoj obali Atlantskog okeana, što je sinonim za kilometarske plaže s najfinijim peskom.

Zapravo to i nisu plaže, čitava obala je takva, tek na pojedinim mestima je nazovi uređena i kontrolisana plaža sa spasiocima, nema ovde visokih betonskih zgradurina, priroda je zaštićena i neokrnjena. Tek da se zna, ovde je svim plažama zabranjeno pušenje (osim u otvorenom baru na plaži), što se odnosi i na nazovi divlje plaže. Zahvaljujući našim prijateljima, ovoga puta Milanu i Natali, dočepali smo se komfornog apartmana na dva minuta peške od obale, naime radi se o jednoj organizaciji za francuske funkcionere, gde su cene neuporedivo niže od onih koje se obično praktikuju.

Retko snalažljiva Natali “iščačkala” je način da se učlanimo u klub privilegovanih, te za nekih 1.000 evra provedosmo još jednu sedmicu zajedno (500 evra po bračnom paru) u punom komforu! Velika terasa i pogled na more se podrazumevaju, kao i parking mesto, automobile smo koristili samo za večernje izlaske ili odlazak u kupovinu. E da, svo to naše “zujanje“ nije u fazonu; “ima se može se”, već nema se, ali snađe se!

Inače Hossegor je čuven i po surfovanju na talasima, svake godine ovde se odražava jedna od etapa za svetsko prvenstvo u ovom sportu. Samim tim jasno je da ima talasa, velikih i opasnih, kada je kupanje zabranjeno. Naime određeni delovi plaža su uređeni i pod nadzorom spasilaca, po dolasku na njih odmah su vidljive velike zastave, ukoliko su zelene mogu svi u vodu, naranžaste označavaju da je kupanje autorizovano ali opasno, dok crvene zabranjuju da se i noge stave u more!

Uostalom ovde je gotovo nemoguće, talasi od nekoliko metara začas mogu da ”poklope” neoprezne. Lepo smo se zabavljali par dana dok je bila narandžasta, ali je Milan izašao iz vode s išćašenim ramenom i velikom modricom na leđima, jedan od mnogobrojnih klinaca koji se uče da surfaju, uleteo je s daskom u njega.

Nema dakle ovde mnogo plivanja čak i kada je more mirno, struje su jake i brzo vas odnesu ka pučini, da pre nekih tridesetak godina ovde ne beše jednog “jahača” na talazima u blizini, koji me je “odšlepovao” do obale, sigurno ne biste čitali ove redove… Ova godina u Francuskoj je bila rekordna po broju ljudi koji su se udavili (preko 1.000), zbog velikih vrućina mnogi su potražili osveženje u moru, jezerima i rekama, čak je i Sena bila otvorena za kupače.

Odmah pored Hossgora nalazi se malo veće mesto nazvano Capbreton (Kapbroton), koje je ujedno i luka, gde se mogu pronaći izvrsni i ne preterano skupi riblji restorani. Dva puta odosmo u jedan veoma zanimljive koncepcije, naime kada se smestite sami odete do tezge sa različitom svežom ribom i bazenima s jastozima, izabrete šta hoćete i platite na kasi, gde vam daju “biper”. Radi se o elektronskoj naprava koja zavibrira kada je vaša poudžbina gotova, te se opet sami prošetate da preuzmete poslužavnik s jelom.

Samim tim, cene su znatno niže jer nema mnogo osoblja, odnosno konobara, dok plodovi mora dolaze direktno od ribarskih brodića iz luke preko puta! Sedam dana kasnije i ta priča se približila kraju, no kako se iznajmljeni apartmani u Francuskoj napuštaju subotom ujuto, opet smo opravdano strahovali od nehumanih gužvi na putevima. Upravo zato, par dana ranije pao je dogovor s našim prijateljem Draganom da se odvozamo do njega na ostrvo Il de Re, nekako nam je bio usput 400 km dalje.

Ok, ipak ih nismo mogli izbeći do Bordoa, udaljenog stotinak kilometa, pre svega jer se tuda moralo proći, osim toga u njegovoj okolini ima isto tako brojnih i atraktivnih turističkih destinacija. Jedna je od njih je u zalivu Archacon (izgovara se Arkašon) gde je najveća peščana dina u Evropi nazvana Dune de Pilat, koja ima visinu od, pazite sad, 103 metra! Proteže se u dužini od više kilometara i procenjeno je se tu nagomilalo 55 miliona tona peska.

Otvorena je za posetice, svojevremno smo se s klincima više puta pentrali do samog vrha i potom kotrljali sve do mora, u nedostatku vremena ove godine smo je zaobišli. Naš C3 Aircross nema više šta da dokazuje, do sada je “ladno” prevalio preko 4.000 km i popio par stotina litara benzina.

U tome i jeste problem, kako se sukob Irana i SAD-a produbljuje, rastu i cene, barel nafte iznosio je nedavno 100 dolara, tako da na francuskim autoputevima cena supera prebacuje 2,5 evra! Užas jedan, za samo dve sedmice cena je porasla za 30 – 40 evro santima, bez izgleda da će opasti, zbog čega se trudim da vozim ekonomično. Kao što sam naveo u prvom delu  reportaže, na auto putu prosečna potrošnja dostiže 7 lit, uz putarine koje se ne mogu izbeći, naš budžet za letovanje u debelom je minusu.

Ile de Re

Francuska nema razuđenu obalu, ostrva se mogu izbrojati na prste jedne ruke. To je možda jedina slaba turistička stavka, daleko smo od hrvatskog primorja, o Grčkoj da ni ne pričamo! Elem, ovo gde smo se iskrcali nalazi se nedaleko od grada Rochelle i od kako ga s kopnom spaja treći po dužini most u Francuskoj (bezmalo 3.000 m), zapravo više i nije ostrvo već poluostrvo. Prelazak preko njega se u sezoni naplaćuje 16 evra, tarifa se odnosi na posetioce, dok nekih 18.000 stanovnika ima specifične cene.

Ukupna površina iznosi 85 km², a stanovništvo je rapoređeno u nekoliko omanjih gradova. Naš prijatelj Dragan je nekada davno ovde nasledio teren i omanju kuću od oca, u međuvremu ju je završio, prodao, kupio još 2 – 3, koje je isto tako renovirao i prodao za ozbiljne novce, ostrvo je postalo veoma traženo.

Provedosmo tako dve noći u potpuno renoviranoj kući od nekih 200 m², za koju traži 1.400.000 evra, što će reći da se cena kvadratnog metra kreće oko 7.000 evra! Prihvatljivo, toliko košta i kvadrat u opštini Pantan gde živim, dakle bližoj okolini Pariza (u samom Parizu počevši od 10.000 evra).

Inače ostrvo poseduje izuzetan šarm, ni ovde nema visoke gradnje, ne videh kuću s više od 2 sprata. Omanjih luka ima na svakom koraku, kao i plaža, no kako je ostrvo dobro “zagrizlo” u okean, klima je atlanska, s mnogo vlage i kiše. Osim po turizmu ponato je i po proizvodnji soli, ukoliko se to uopšte može nazvati proizvodnjom!

Radi se o prirodnom procesu skupljanja soli, tako što se morska voda pusti u plitke bazene od blata i zemlje, te sačeka da ova ispari, kada na dnu ostane krupna so! Nije čista jer je podloga od zemlje i gline, kasnije se prerađuje ili koristi kao industrijska so. Mogu se videti čitava brda soli pored puta, prekrivena ceradom ili plastikom, no pre nego li voda kompletno ispari “berači soli” skupljaju i takozvano “fleur de sel”, u prevodu cveće od soli!

Naime na površini dolazi do kristalizacije soli, te se njeni kristali oberu kao kajmak adaptiranim  “grabuljama”, bez da se dodirne dno u bazenima. So je tako potpuno bela, kvalitetna i neuporedivo skuplja od one koja se dobija na kraju procesa. Od toga je naravno napravljen biznis, nebrojene su prodavnice i butici gde se može kuputi lepo upakovanih stotinak grama, po ceni od 5 – 6 evra, pa naviše!

Naš cilj bio je dakle obići ostrvo i sačekati da se pola Evrope vrati kući, kako smo i to rešili ostalo je prevaliti još nekih 500 km do Pariza i vratiti test vozilo! Na kilometar satu beše preko 5.000 pređenih kilometara, iskreno rečeno verovao sam da će biti i više, razlika se objašnjava relativno slabom upotrebom u svakodnevnoj vožnji. Putni računar pokazao je prosečnu potrošnju od 6,9 lit, mnogo, no i to treba uzeti s rezervom jer se u većini slučajeva radilo o vožnji po auto putevima, odnosno lokalnoj gradskoj po gužvama.

Upotrebom lokalnih puteva u povoljnim uslovima kreće se između 6 i 6,5 lit, što opet nije nikakav rekord, elektromotor evidentno nije dovoljno snažan da bi ozbiljnije uticao na potrošnju. Ostatak puta do kuće prevalismo u ponedeljak 31. avgusta u jednom dahu, ostalo je sabrati račune i grubo proceniti koliko nas je ovo zadovoljsto koštalo!?

Naš C3 Aircross “popio “ je oko 350 lit benzina, uzevši u obzir da je u Španiji bio jeftiniji nego li u Francuskoj recimo da je u proseku koštao 2 evra po litri, tako da je samo za gorivo otišlo oko 700 evra! Na to treba dodati još nekih 150 evra za putarine (drugi deo puta bio je znatno skuplji) i još 700 evra za smeštaj. Sreća naša što smo poslednju sedmicu podelili  troškove iznajmljivanja apartmana, plus smo bili u gostima u Marbelji.

Koliko smo potrošili na izlaske, restorane, piće, ulaznice, hranu u super marketima, parkinge, poklončiće, procenjujem na još 2.000 – 2.500 evra, preživećemo valjda nekako septemabar! C3 Aircross se dobro pokazao, svo vreme puta nije ni „štucnuo“, vratih ga u pres centar neokrnjenog, što je pravo čudo! Obično sam uvek imao po neki ožiljak od nepažljivih vozača prilikom parkiranja, ranijih godina i naprslo vetrobransko staklo, kao i karoseriju ozbiljno oštećenu gradom, koji nas je zahvatio u Austriji!

Gume se nisu izbušile, tim bolje, statistika kaže da se to u proseku dešava tek nakon 80.000 pređenih kilometar! Kao i svako vozilo pokazao je izvesne kvalitete i mane koje sam u tekstu spomenio, no zaboravo sam navesti još jednu, ogroman C stub ozbiljno ograničava vidljivost. U vezi cene i drugih detalja potsećam vas da sam ih naveo u prvom delu testa, no ponoviću još jednom, C3 Aircross jedan je od najjeftinijih modela u segmentu.

Meni lično je prevelik, pre bi mi odgovarao nešto manji kao što je standardni C3 (brat blizanac Fiata Grande Pande), koji u Srbiji startuje s cenom od 16.440 evra (u Francuskoj  trenutno traje reklamna kampanja i nudi se od 13.000 evra). A mi? Vratismo se pocrneli, puni utisaka i vitamina D, ali praznih džepova, bez obzira što smo uštedeli na mnogim stavkama (avionske karte, renta-car, smeštaj…), ovakvo putovanje ipak poprilično košta, posebno ukoliko se uveče izlazi i ispijaju „ozbiljne“ količine pića.

Nemojte me pogrešno razumeti, nimalo se ne libim „paradajz“ turizma, ovaj je uostalom u Španiji retko ukusan, još manje piknika na plaži, ali poseta restoranima, barovima i znamenitostima, prosto se podrazumeva. Uprkos tome, bezrezervno preporučujem da ukoliko vam se jednoga dana ukaže prilika posetite jug Španije, pa onako usput i jug Francuske, verujem da nećete zažaliti.

Mi nismo, no to je naše viđenje godišnjeg odmora, dakle mnogo zujanja, izlazaka i ekskurzija, celodnevno izležavanje na plaži i odlazak u krevet s kokoškama (mislim na rani odlazak u krevet a ne spavanje s „kokoškama“), deo je naše prošlosti! Za nas seniore ovo je gubitak vremena, svakodnavna akcija se podrazumeva sve dok se može…

Test i slike: Perica Rajković

(1730)