AR pijaca klasika: Neobični američki automobil koji je predstavio prednost aluminijuma

Detroit je 1959. godine imao jasnu predstavu o tome kako bi trebalo da izgleda luksuzni automobil. Velike karoserije, mnogo hroma, izražena krila i dizajn inspirisan svemirskim dobom, bili su gotovo obavezni. A onda se pojavio Chrysler Scimitar. To je bio automobil koji je izgledao kao da je neko namerno odlučio da sve te smernice odbaci.

Iza provokativnog izgleda automobila, međutim, stajala je ozbiljna industrijska ideja. Olin Mathieson Chemical Corporation, kompanija koja je ulazila u posao sa aluminijumom, želela je da pokaže da bi ovaj lagani metal mogao da promeni američku automobilsku industriju i da bi mogao ponudi rešenje za jedan od njenih najvećih problema – koroziju izazvanu vlagom i solju na putevima.

Za realizaciju projekta je angažovan čuveni industrijski dizajner Bruks Stivens. Umesto jednog demonstracionog četvorotočkaša, nastala su čak tri potpuno funkcionalna Scimitara, sa različitim karoserijama, ali zajedničkim dizajnerskim jezikom. Automobili su predstavljali pokretne laboratorije za istraživanje mogućnosti aluminijuma, ali su istovremeno bili dovoljno ozbiljno napravljeni da mogu da se voze.

Najekstremniji među njima bio je Town Car Phaeton. Njegova karoserija je kombinovala eloksirani brušeni aluminijum sa crnim čeličnim panelima. Kontrast je bio toliko snažan da je automobil više podsećao na industrijsku skulpturu nego na luksuzni Chrysler. Oštra linija na kojoj se spajaju aluminijum i crni čelik podsećala je na zakrivljenu tursku sablju, odnosno scimitar, po kojoj je ceo projekat dobio ime.

Osnova je bila mnogo konvencionalnija. Scimitar je koristio šasiju Chryslera New Yorkera iz 1959. godine sa međuosovinskim rastojanjem od 323 cm i prednjim vešanjem sa uzdužnim torzionim šipkama. Za pogon je izabran V8 „Golden Lion“ zapremine 413 kubnih inča (6,8 litara), opremljen četvorogrlim Carterovim karburatorom. Razvijao je 350 „konja“, a snaga se preko zadnjih točkova prenosila trostepenim automatskim menjačem TorqueFliteom.

Za automobil napravljen prvenstveno kao demonstracija tehnologije, performanse su bile sasvim ozbiljne. Veliki V8 je omogućavao lako održavanje visokih putnih brzina, dok je automatski menjač bio podešen za uglađeno krstarenje. Scimitar, naravno, nije bio sportski model, ali je njegova kombinacija ogromnog motora i pogona na zadnje točkove davala dovoljno autoriteta da ne ostane samo izložbeni eksponat.

Posebno poglavlje predstavlja karoserija. Bruks Stivens je za izradu zaobišao uobičajene američke kanale i posao poverio nemačkoj kompaniji Karosseriewerk Reutter iz Štutgarta, poznatoj po ručno izrađenim karoserijama za Porsche 356 i rane prototipove 911. Zahvaljujući nemačkoj izradi, Scimitari nisu bili krhki koncepti od fiberglasa, već potpuno funkcionalni automobili sposobni za vožnju.

Tri verzije bile su potpuno različite. Hardtop Convertible imao je metalni krov koji se u potpunosti uvlačio, All-Purpose Sedan bio je svojevrsni karavan sa kliznim delom krova iznad prtljažnog prostora, dok je Town Car Phaeton bio najkomplikovaniji. Njegov dvodelni sklopivi tvrdi krov omogućavao je da automobil bude zatvorena limuzina, otvoreni takozvani „town car“ sa vozačem na vetru ili potpuno otvoreni phaeton.

Premijera je održana u martu 1959. godine na Sajmu automobila u Ženevi. Evropska publika, naviknuta na znatno manje automobile, teško je mogla da ignoriše ogromni američki automobil sa aluminijumskim detaljima i krovom koji je menjao konfiguraciju.

Tri Scimitara decenijama kasnije završila su u različitim kolekcijama. All-Purpose Sedan bio je deo kolekcije Bila Haraha, a kasnije je više od pola veka proveo u Nacionalnom muzeju automobila u Rinu. Prodat je u junu 2026. godine na aukciji sa samo 6.293 km na satu za 156.800 američkih dolara (oko 133 hiljade evra).

Sada je red došao na Town Car Phaeton, a ovaj primerak sa 7.718 km biće ponuđen na aukciji Mecuma u kalifornijskom gradu Montereju. Sa crno-srebrnom karoserijom i izuzetno retkom konstrukcijom krova, predstavlja možda i najzanimljiviji preživeli dokaz jednog ambicioznog eksperimenta.

Chrysler Scimitar nikada nije promenio način na koji su Amerikanci pravili automobile. Njegova prava vrednost leži u tome što je pokušao nešto drugo: da pokaže kako materijal koji je tada delovao kao budućnost automobilske industrije može da dobije glavnu ulogu. Rezultat je bio neobičan, skup i vizuelno gotovo nemoguć za ignorisanje – upravo onakav kakav je jedan koncept morao da bude da bi privukao pažnju.

Zoran Tomasović

Slike: Mecum

(111)