AR test polovnjaka: BMW 114i (F20)

U prethodnom tekstu sam se od Clija oprostila rečenicom da sam prešla u tabor vozača BMW-a i da ćemo o tome neki drugi put. Pa, došao je taj drugi put. Kod drugog automobila stvari su već bile malo drugačije. 

Sada sam znala šta mi kod automobila smeta, šta mi prija, šta mi nedostaje i, zahvaljujući Cliju, koje zvukove više nikada ne želim da čujem. Znala sam i da ovog puta ne želim samo nešto što će me prevesti od tačke A do tačke B.

Htela sam automobil kojem ću se radovati. I tako se negde pojavila ideja o BMW-u.

U potragu nisam išla sama. Sa mnom je išao Grozdan, što je značilo da sam imala nekoga ko će pokušati da ostane racionalan onda kada ja verovatno prestanem da budem. Jer kupovina polovnog automobila bi, u teoriji, trebalo da bude potpuno racionalna stvar.

Godište. Kilometraža. Servisna istorija. Limarija. Enterijer. Motor. Da li nešto lupa, zvecka, dimi, curi ili na neki drugi kreativan način pokušava da vam najavi buduće finansijske probleme.

BMW koji smo otišli da pogledamo bio je 114i Urban Line iz 2014. godine. Dakle, automobil star više od deset godina, ali koji to na prvi pogled baš i nije izgledao tako. Kilometraža je bila mala za njegove godine, enterijer veoma očuvan, spoljašnjost uredna, a čitav automobil je ostavljao utisak da je svoj prethodni život proveo mnogo mirnije od većine polovnjaka koje danas možete pronaći po oglasima.

Sve je izgledalo kako treba, ali to još uvek nije bio razlog da ga kupim. Onda smo seli u njega. I Grozdan i ja smo gotovo odmah imali isti osećaj. Kao da taj automobil već znamo.

Teško mi je da objasnim zbog čega, jer nije u pitanju jedna konkretna stvar. Nije samo položaj sedenja. Nije volan. Nije menjač. Nisu komande. Više je način na koji je sve to spojeno. Sedneš, namestiš sedište, uhvatiš volan i nekoliko minuta kasnije više ne razmišljaš o tome da voziš tuđ automobil.

Ruka sama pronalazi menjač. Komande su tamo gde ih očekuješ. Položaj sedenja ne zahteva pola sata pregovora sa sedištem. Sve deluje nekako intuitivno. I možda je upravo to jedna od stvari koje BMW radi najbolje. Osećaj pripadnosti.

Ne spektakl i ne ono „pogledaj koliko stvari imam“, već osećaj da je prostor oko vozača napravljen tako da vrlo brzo prestane da bude stran. BMW je kod ove generacije Serije 1 i zvanično naglašavao kokpit orijentisan ka vozaču, ali je to jedna od onih stvari koje mnogo više smisla imaju kada ih osetite nego kada ih pročitate u brošuri.

Naravno, postoji mogućnost da je sve to samo veoma skup oblik samoubeđivanja neposredno pred kupovinu polovnog BMW-a. Međutim, Grozdan je bio istog mišljenja, pa sam se odlučila na kupovinu.

Srećom, ovaj put emocije nisu bile jedini argument. Automobil je za svoje godine bio stvarno očuvan, mala kilometraža mi je bila veliki plus, a ništa od onoga što smo proverili nije davalo razlog da odustanem.

I tako kupovina BMW-a, recimo da zvuči kao veliki napredak, dok ne dođemo do činjenice da sam, od svih BMW-a, završila u tada ulaznom benzinskom modelu Serije 1 sa 102 KS. Dakle, nisam baš iz Clija sela u M3.

Ali prvih dana mi to nije ni bilo naročito važno. Mnogo mi je bilo zanimljivije što sam posle samo nekoliko kilometara imala osećaj da ovaj auto vozim mnogo duže nego što ga zapravo poznajem.

A početno oduševljenje nije ni stiglo da prođe pre nego što je dobio prvi ozbiljniji zadatak. Nedugo nakon kupovine spakovale smo stvari i krenule za Halkidiki. Ako je probna vožnja bila prvi utisak, put do Grčke bio je upoznavanje.

Nekoliko stotina kilometara auto-puta, granica, klima, prtljag, muzika i dovoljno sati za volanom da vam činjenica da ste kupili novi auto više ne bude dovoljna da vam se sve na njemu dopada.

Jer jedno je kada vam automobil izgleda lepo parkiran ispred kuće, sasvim drugo kada u njemu treba da provedete veći deo dana. Ako ste čitali moj tekst o Cliju, možda se sećate da sam njegovu nepostojeću šestu brzinu toliko često tražila da sam na kraju prihvatila da postoji samo u mojoj glavi. BMW je konačno rešio taj problem.

I nije samo stvar u tome što na ručici menjača sada postoji još jedan broj. Kod ovog šestostepenog manuelnog menjača peta brzina ima odnos 1,000:1, što znači da je upravo ona direktni stepen prenosa. Jednostavno rečeno, na nivou samog menjača jedan obrt na ulazu odgovara jednom obrtu na izlazu. Šesta ima odnos 0,830:1 i predstavlja overdrive – duži stepen napravljen da pri većim putnim brzinama spusti obrtaje motora, buku i potrošnju. Iza svega toga, naravno, i dalje postoji završni prenos diferencijala od 2,813:1, pa „direktan“ ne znači da se motor i točkovi okreću istom brzinom.  Zvuči kao podatak koji bi mogao da interesuje možda troje ljudi, znam.

Na auto-putu se njen smisao vrlo brzo oseti. Automobil pronađe svoj tempo, motor se smiri i duge deonice postanu opuštenije. Ali onda dođemo do prvog objektivnog problema – 102 KS.

Ako ste u šestoj i odlučite da samo pritisnete gas očekujući ozbiljno međuubrzanje, nećete dobiti naročito dramatičan odgovor. Mora da se vrati stepen prenosa. Nekada i dva. Onda ide, ne da ti prorade leptirići u stomaku, ali ide.

BMW 114i koristi 1,6-litarski četvorocilindarski turbo-benzinac sa 102 KS i 180 Nm obrtnog momenta, pri čemu je tih 180 Nm dostupno već od 1.100 obrtaja. Zbog toga u normalnoj vožnji ne deluje toliko nemoćno koliko bi broj od 102 KS mogao da sugeriše. Do 100 km/h mu, međutim, treba 11,2 sekunde, a maksimalna brzina je 195 km/h, tako da nema mnogo prostora za raspravu o tome da li je brz. Nije. I neću se pretvarati da je obrnuto samo jer je moj.

Na putu do Grčke nije mi falilo snage dok automobil jednom pronađe svoj ritam. Falila mi je onda kada poželim da taj ritam promenim brzo. Ako hoćete ozbiljnije ubrzanje pri većoj brzini, morate da sarađujete sa menjačem. I možda upravo tu manuelni menjač ovom motoru čak čini uslugu.

Pošto nemate ogromnu rezervu snage, stepen prenosa zaista pravi razliku. Prva je vrlo kratka, sa odnosom 4,552:1, druga 2,548, treća 1,659, četvrta 1,230, zatim dolazi direktna peta 1:1 i na kraju šesta 0,830. Ne morate da znate nijedan od tih brojeva da biste vozili automobil. Ali kroz njih se lepo vidi kako je menjač koncipiran. Niži stepeni pomažu motoru da koristi ono što ima, dok peta i posebno šesta preuzimaju mirniju vožnju na većim brzinama.

Drugim rečima, 114i traži malo više učestvovanja. Spustite brzinu i podignete obrtaje. Preticanje ne počinje pritiskom na gas, nego nekoliko sekundi ranije, u glavi. Nekome to može zaista smetati, meni ipak ne.

Posebno zato što sam na tom prvom dugom putu otkrila i da se osećaj sa probne vožnje nije izgubio. Posle nekoliko sati za volanom i dalje mi je sve delovalo prirodno. Sedi se dovoljno nisko, menjač mi pada pod ruku, volan je tamo gde želim da bude i nema osećaja da se sa automobilom borim. A onda je, naravno, trebalo proveriti i jednu mnogo važniju stvar. Da li u njega može da stane sve što žene smatraju neophodnim za odlazak na more.

Fabrički prtljažnik ima 360 litara. U našem slučaju imao je nekoliko torbi, još nekoliko stvari koje „stvarno moramo da ponesemo“, dodatnu kesu koja se pojavila kada sam bila sigurna da smo završile i verovatno nekoliko predmeta čiju svrhu ni danas ne znam. Stalo je. Nemojte me pitati kako. Nekoliko nedelja kasnije došla je Crna Gora gde sam počela da upoznajem potpuno drugu stranu ovog automobila.

Ako je auto-put dobro mesto da shvatite koliko vam motor ima ili nema snage, dobar krivudav put vrlo brzo pokaže kakav je ostatak automobila. A tamo krivina baš i ne nedostaje.

Jedna. Pa druga. Uspon. Spust. Kočenje. Ponovo gas. I vrlo brzo prestanete da razmišljate o vremenu od nule do sto.

Ova generacija Serije 1 ima nešto po čemu je tada bila prilično posebna u svojoj klasi – uzdužno postavljen motor i pogon na zadnje točkove. Uz to dolaze prednja osovina sa dvostrukim zglobom, zadnje vešanje sa pet veza (multilink) i koncepcija kod koje su prednji točkovi oslobođeni zadatka da istovremeno upravljaju i prenose pogonsku silu.

U krivini je ovo mnogo jednostavnije. Automobil lepo menja pravac. Prednji deo deluje rasterećeno, volan dovoljno precizno prenosi ono što tražim, a zadnji pogon ne znači da ću sa 102 KS glumiti Tokyo Drift na svakom izlazu iz krivine.

Ovde je važniji balans. I tada sam počela da shvatam da njegov motor i šasija kao da nisu sasvim iz iste priče. Šasija može više. Motor je taj koji prvi kaže: dosta. To je istovremeno kompliment i mana 114i. Jer dovoljno je da prođete nekoliko dobrih krivina i da pomislite kako bi se potpuno isti automobil ponašao sa još pedesetak konja. Ali onda postoji SPORT.

Priznajem, dugme SPORT je jedna od onih stvari koje vrlo brzo počnete da pritiskate i onda kada za to ne postoji naročito naučno opravdanje. Na dobrom putu ipak ima mnogo više smisla.

Prvo, da razjasnimo ono najvažnije – SPORT ne dodaje konjske snage. I dalje ih je 102. Ne postoji tajna komanda kojom se 114i pretvara u M135i, koliko god bih ja volela da postoji. Ono što se menja jeste način na koji automobil reaguje. Gas postaje neposredniji, a ceo automobil subjektivno deluje budnije. Ne postane dramatično brži, već imate osećaj da na vaš zahtev odgovara malo ranije. I na putu sa mnogo krivina baš to ume da bude dovoljno. Nema snage koja će ispraviti loš izbor brzine, pa morate sami da razmišljate gde želite da automobil bude i u kom stepenu prnosa želite da dočekate sledeću krivinu. I zapravo mi se to dopalo.

Mnogo je lakše napisati da je automobil zabavan zato što ima 300 KS. 114i ih nema. Ovde zabava dolazi iz toga koliko vozač mora da učestvuje. Ipak, Crna Gora je vrlo brzo pokazala i drugu stranu priče. Uspon. Pun automobil. Sporije vozilo ispred. E tu se snaga vrlo brzo vrati u razgovor. Ako želite da preteknete, morate da planirate. Nema ogromne rezerve snage koja će završiti posao umesto vas. Vraćate stepen ili dva, birate trenutak i tek onda krećete. To je realno ograničenje ovog automobila. I ako neko često vozi otvorenim putevima, ima pun automobil i želi jaka međuubrzanja, snažnija verzija Serije 1 je objektivno bolji izbor. Na pravcu mi je povremeno nedostajalo snage. U krivini uglavnom nije.

I tu dolazimo do zadnjeg pogona. Ljudi ga često pominju kao da njegova jedina svrha postoji onda kada imate dovoljno snage da automobil ide bokom. Meni je mnogo zanimljivija stvar to što utiče na čitav osećaj automobila. Motor stoji uzdužno, snaga preko menjača i kardanskog vratila ide ka zadnjem diferencijalu, a zatim na zadnje točkove. Prednji točkovi zato mogu da se bave prvenstveno time gde automobil ide. U svakodnevnoj gradskoj vožnji to verovatno nikome neće promeniti život. Na dobrom putu se razlika mnogo lakše primeti.

I možda baš zato 114i ima nešto pomalo smešno u svom karakteru. Motor govori „smiri se“. Šasija govori „još jedna krivina“. Posle tih putovanja počela sam i mnogo realnije da gledam ostatak automobila.

Enterijer je iz 2014. godine i to se vidi. Posebno na tehnologiji. Multimedija više nikoga neće impresionirati. Ekran nije veličine televizora, grafika pripada nekom drugom periodu, a neko ko dolazi iz modernog automobila vrlo brzo će napraviti spisak stvari koje mu nedostaju. Meni, međutim, postoji nešto veoma simpatično u tome što još uvek imam prave tastere. Klima se podešava tasterom. Radio mogu da utišam bez pregovaranja sa ekranom. Instrumenti su analogni. Ne moram da otvorim tri menija da bih promenila nešto što sam u automobilima deset godina ranije mogla da promenim jednim pokretom. Možda nije moderno. Ali jeste intuitivno.

Sa druge strane, ta vozačka orijentacija i klasična BMW-ova arhitektura imaju cenu. Prostor pozadi nije veliki. Centralni tunel smeta srednjem putniku. Postoje kompaktni automobili koji su mnogo racionalnije spakovani i koji na istim spoljnim dimenzijama nude više mesta.  Ako vam je prioritet maksimalna praktičnost, ova Serija 1 verovatno nije najbolji odgovor.

Ako vam je važnije kako sedite za volanom i kako se automobil ponaša kada put prestane da bude prav, onda računica izgleda malo drugačije. Postoji još jedna stvar koju ne želim da romantizujem, što je ono što generalno uvek radim automobilima. Ovo je BMW iz 2014. godine. Moj jeste očuvan. Ima malu kilometražu za svoje godine. Enterijer ne izgleda kao da je preživeo nekoliko života. Ali godina proizvodnje ne nestaje zato što ste pronašli dobar primerak. A kod polovnog automobila stanje konkretnog vozila, njegova istorija i način na koji je održavan vrede mnogo više od znaka na haubi.

Clio me je tome vrlo lepo naučio. Ako automobil danas proizvodi zvuk koji juče nije proizvodio, verovatno ne pokušava da vam otpeva pesmu. Treba proveriti. BMW-ov znak tu logiku ne menja. Možda samo račun kod majstora.

Jer postoji velika razlika između toga da želite BMW i toga da treba da kupite baš BMW koji stoji ispred vas. Ispod haube nalazi se 1,6 litarski četvorocilindarski turbo-benzinski motor iz BMW-ove porodice motora N13 koji razvija snagu od 102KS, što već i pomenuh. Ovde je iskorišćena tehnologija TwinPower Turbo, direktno ubrizgavanje goriva i Valvetronicov sistem promenljivog podizanja ventila. Dakle, relativno mala zapremina se kombinuje sa dobrim odzivom i pristojnom efikasnošću.

Međutim, ovaj motor je malo ozloglašen upravo zbog malo veće potrošnje ulja, naročito kod primeraka sa većom kilometražom i neadekvatnim održavanjem. Posebnu pažnju treba obratiti na razvodni lanac i njegovo stanje redovno kontrolisati. Posle prvih ozbiljnijih kilometara mogu da odgovorim i na ono pitanje koje se samo nameće uz oznaku 114i.

Da li je 102 KS dovoljno? Zavisi od toga odakle dolazite. Ja sam došla iz Clija sa 65 KS. Nekome ko izlazi iz automobila sa 250 ili 300 KS verovatno će delovati kao da nedostaje pola motora. Objektivno, nije mnogo. Ako tražite performanse, 114i nije verzija koju bih vam preporučila. Ako želite jaka međuubrzanja, mnogo putujete punim automobilom ili vam je cilj da vas svaki pritisak na gas zabavi, u istoj generaciji postoje mnogo bolji izbori.

Ali postoji nešto zanimljivo u automobilu čiji motor nije dovoljno moćan da sakrije sve ostalo. Kada je spor – znate da je spor. Kada šasija dobro radi – osetite da dobro radi.

Kada automobil lepo promeni pravac – ne možete to da pripišete ogromnoj snazi koja je preuzela predstavu.  Sa 114i vrlo jasno vidite šta je dobro, a šta nije. Nije najpraktičniji. Tehnologija mu pokazuje godine. Na ozbiljnijem usponu će vas podsetiti koliku ima snagu. Ali se za volanom i pored svega toga osećate dobro.

BMW je za kratko vreme već dobio svoje priče. Dok ne zaradim za svoj prvi superautomobil, moj super 114i, završava posao.

I možda je najzanimljivije to što osećaj sa prve probne vožnje nije nestao. Posle svih kilometara koji su došli kasnije, sada mislim da mnogo bolje razumem zašto. Nije stvar samo u tome gde stoje komande. Nije čak ni samo u zadnjem pogonu, menjaču ili položaju za volanom. Stvar je u tome koliko brzo automobil prestane da bude nešto u šta sedate i počne da bude prostor koji osećate kao svoj. BMW je došao kao sledeće poglavlje. I za sada me uči jednu novu stvar. Ne morate da imate najbrži automobil da biste, kada stignete do raskrsnice, poželeli da izaberete duži put do kuće.

Jovana Krstić

(1214)