Električni automobili su postali prebrzi, ali da li nam je ta snaga zaista i potrebna?

Električni automobili nisu oduvek bili sinonim za brutalna ubrzanja. Kupci su do pre nekih samo desetak godina uglavnom birali baterijske automobile zbog skromne potrošnje energije, tihe vožnje i ekološkog imidža. Prvi modeli bili su optimizovani za efikasnost i autonomiju, dok su performanse bile daleko na listi prioriteta.

Tesla je promenio tu percepciju. Pojavom snažnih električnih limuzina postalo je jasno da elektromotor može da ponudi performanse kakve su ranije bile rezervisane za skupe sportske automobile. Ubrzo je čitava delatnost shvatila da baterijski pogon ima jednu ogromnu prednost: trenutni obrtni moment.

Benzinskom motoru je potrebno vreme da razvije obrtaje, turbo-punjaču da izgradi pritisak, a menjaču da izabere odgovarajući stepen prenosa. Elektromotor funkcioniše drugačije. Maksimalni obrtni moment dostupan je praktično odmah, pa automobil nakon pritiska na papučicu gasa kreće bez čekanja na promenu stepena prenosa ili porast obrtaja.

Tako je nastala nova vrsta električnog automobila. Umesto da se kupcima obećava samo štednja, proizvođači su počeli da nude ubrzanja koja su nekada bila nezamisliva u svakodnevnom automobilu. Danas porodična limuzina ili terenac mogu da dostignu 100 km/h za manje od tri sekunde, dok neki modeli nude više od hiljadu „konja“.

Takva strategija ima i ekonomsku logiku. Nova tehnologija baterija je skupa, pa je proizvođačima bilo potrebno nešto što će kupce dodatno privući. Ekstremne performanse pokazale su se kao veoma efikasan način da se visoka cena opravda. Više nije potrebno izdvojiti ogroman novac za italijanski superautomobil da bi se pobedilo na semaforu.

Međutim, iza velikih brojki krije se jedan problem: masa. Baterijski paketi mogu da budu teški koliko i čitav mali sportski automobil. Električni automobil zato često nosi stotine kilograma dodatne mase u poređenju sa vozilom slične veličine koje koristi motor sa unutrašnjim sagorevanjem goriva.

Tu nastaje začarani krug. Da bi težak automobil bio dovoljno brz, potreban mu je snažan elektromotor. Da bi mogao brzo da ubrzava i menja pravac, potrebno je dodatno prilagođavanje ogibljenja, kočnica i guma. Velika snaga tako nije uvek samo stvar prestiža, ona delimično služi i da prikrije posledice velike mase.

Ali pitanje je koliko su nam takve performanse zaista potrebne. Ubrzanje do 100 km/h za manje od dve sekunde zvuči impresivno na papiru, ali prosečnom vozaču gotovo nikada nije potrebno. Snažno ubrzanje može biti korisno prilikom uključivanja na autoput ili preticanja, ali postoji ogromna razlika između dovoljne snage i ubrzanja koje fizički opterećuje putnike.

Automobili istovremeno postaju sve sposobniji, dok javne saobraćajnice nisu napravljene za njihove ekstremne mogućnosti. Kada prosečan vozač dobije automobil sa više od hiljadu „grla“, granica između tehnološkog dostignuća i nepotrebnog rizika postaje sve tanja.

Najbrži električni automobili danas su već dokazali ono što je trebalo da dokažu. Lucid Air Sapphire, Tesla Model S Plaid i brojni novi modeli kineskih proizvođača pokazuju da električni pogon može da pruži ubrzanja na nivou hiperautomobila.

Zato se čini da je trka za sve većim brojkama došla do tačke opadajuće korisnosti. Električni automobili više ne moraju nikome da dokazuju da su brzi. Sledeći veliki korak možda neće biti još jedan automobil od 1.200 „konja“, već automobil koji će svoju snagu koristiti pametnije, efikasnije i tamo gde vozač zaista može da je iskoristi.

AutoRepublika

(393)