Zanimljivost dana: Posveta ženi koja to nikada nije uspela da vidi

U istoriji automobilizma postoje vozila koja su više od prevoznog sredstva, više od zbirke metala, šrafova i gume. Ona postaju priče – utelovljenja ljudskih emocija, vizije i bola. Među takvim legendama, jedna zrači posebnom svetlošću: Hispano-Suiza Dubonnet Xenia. Stvorena 1938. godine, u predvečerje jednog od najmračnijih perioda u ljudskoj istoriji, Xenia je istovremeno bila i naučni eksperiment, i umetničko delo, i lična elegija jednog čoveka.

Njen tvorac, Andre Dubonet, bio je mnogo više od bogatog bonvivana sa sklonošću prema brzim automobilima. Bio je vizionar, pionir avijacije, inženjer i izumitelj koji je strast prema mehanici spojio s dubokim osećajem za estetiku.

Rođen 1897. godine u Francuskoj, Dubonet je tokom Prvog svetskog rata postao jedan od najpoznatijih francuskih pilota, nagrađivan za hrabrost i preciznost u vazduhu. Adrenalin je nakon rata pronašao novu stazu: stazu trkačkih krugova. Vozio je modele Bugattija i Hispano-Suize, takmičeći se na čuvenim evropskim trkama u šampionatu Grand Prix (prethodnik današnje Formule 1).

Ali iza te strasti za brzinom krila se još dublja fascinacija, to jest želja da razume kako mašine funkcionišu i kako se mogu poboljšati. Još dvadesetih godina prošlog veka počeo je da eksperimentiše sa sistemima nezavisnog oslanjanja, uveravajući se da budućnost automobila ne leži samo u snazi, već i u udobnosti i stabilnosti. Njegov patent nezavisnog ogibljenja, poznat kao „Dubonnet suspension“, ubrzo su otkupili General Motors, Alfa Romeo i mnogi drugi proizvođači, čime je njegovo ime zauvek urezano u tehničku istoriju.

Dubonet je do početka tridesetih počeo da kombinuje avijatičarsku stručnost sa automobilskim snovima. Aerodinamika, tada još u povoju u automobilskoj industriji, postala je njegova opsesija. Njegov prototip, Dubonnet Dolphin, bio je laboratorija oblika i protoka vazduha, preteča svega što će Xenia kasnije postati.

I onda, 1936. godine, njegova sudbina je zauvek promenjena. Ljubav njegovog života, Amerikanka Zenija Hauard-Džonston, preminula je samo četiri meseca nakon što su se venčali, a uzrok njene smrti nikada nije potpuno razjašnjen. Za Duboneta, to je bio trenutak kada se svet srušio, ali i trenutak kada je odlučio da stvori nešto što će je nadživeti.

Iz te tuge rodila se ideja o automobilu koji neće biti samo mašina, već spomenik. Automobil koji će nositi njeno ime i njenu dušu.

Za osnovu je izabrao šasiju Hispano-Suize H6B, inače vrhunac inženjerskog umeća tog doba. Sa šestocilindarskim motorom zapremine osam litara, izrađenim od aluminijuma sa čeličnim cilindrima, Xenia je raspolagala sa 160 konjskih snaga, što je svakako bila izuzetna brojka za kraj tridesetih godina. Motor, po uzoru na avionske konstrukcije, bio je oličenje preciznosti. Uz četvorostepeni menjač, Xenia je dostizala brzinu od 177 kilometara na čas, ali ono što je zadivljivalo nije bila sirova snaga, već lakoća sa kojom je postizala te brzine.

Dubonet nije želeo automobil koji će samo juriti drumovima. Želeo je nešto što će lebdeti. Za to je angažovao dva genijalna umetnika svog vremena, i to aerodinamičara Džin Endrija i majstora karoserista Žaka Saučika. Endri, poznat po naučnom pristupu protoku vazduha, i Saučik, čuveni po luksuznim karoserijama sa neponovljivim linijama, zajedno su stvorili formu koja je izgledala kao da prkosi zakonima gravitacije.

Rezultat njihovog rada bio je automobil koji je izgledao kao da je sleteo iz svemira. Karoserija u obliku suze, potpuno zatvoreni točkovi, elegantno zakrivljeno vetrobransko staklo koje se obavijalo oko kabine, kao i dugačak, suženi zadnji deo – sve je delovalo futuristički, gotovo nadrealno. Xenia nije izgledala kao automobil iz 1938. godine; izgledala je kao vizija sveta pedeset godina unapred.

Unutrašnjost je bila jednako revolucionarna. Minimalistička, ali luksuzna, sa instrumentima izrađenim po uzoru na avione, Xenia je pružala osećaj kabine letelice. Dubonet je lično nadgledao svaki detalj, od položaja upravljača do oblika ručica i pedala. Ispod te skulpturalne spoljašnjosti, njegov nezavisni sistem ogibljenja pružao je vožnju kakvu dotad niko nije osetio. Dok su drugi automobili tridesetih godina poskakivali po neravnim putevima, Xenia je klizila, gotovo lebdeći.

Kada je automobil završen, 1938. godine, svet se divio, ali ga je istovremeno i teško razumeo. Xenia je bila previše napredna za svoje vreme, previše elegantna, previše naučna i previše emotivna. Za Duboneta, međutim, bila je sve što je želeo: automobil koji spaja tehničko savršenstvo i večnu ljubav.

Ali istorija nije bila blagonaklona prema takvim čudima. Rat koji je uskoro usledio uništio je mnoge predratne dragulje, ali je Xenia preživela. Dubonet ju je sakrio i zaštitio, svestan da čuva ne samo umetničko delo, već i uspomenu. Nakon završetka Drugog svetskog rata, Xenia se ponovo pojavila u javnosti, predvodeći svečanu povorku prilikom otvaranja tunela Saint-Cloud 1946. godine. Njene glatke linije, obasjane Suncem, izgledale su kao vizija budućnosti u porušenoj posleratnoj Evropi.

Automobil je tokom narednih decenija prolazio kroz ruke pažljivih kolekcionara koji su razumeli njegov značaj. Šezdesetih godina restaurirao ga je Alain Baleret, a kasnije su ga čuvali Čarls Mors i Piter Malin. Danas, u Mullin Automotive Museumu u kalifornijskom gradu Oksnardu, Xenia zauzima počasno mesto, blistajući kao vremeplov sa točkovima.

Na prestižnim događajima poput Pebble Beach Concours d’Elegance i Amelia Island Concours, Dubonet Xenia i dalje izaziva divljenje. Godine 2022. na događaju po imenu Chantilly Arts et Elegance, Xenia je podelila scenu sa modernim električnim hiperautomobilom Hispanom-Suizom Carmen. Bio je to susret prošlosti i budućnosti, dokaz da duh inovacije i emocije koji su oblikovali Dubonnetovu Xeniu i dalje živi.

Gledajući je danas, lako je zaboraviti da je ovaj automobil star više od osamdeset godina. Xenijine linije i dalje deluju sveže, a proporcije besprekorne. Kao da je sletela iz nekog drugog sveta i ostala ovde, da nas podseti da prava umetnost ne stari.

Hispano-Suiza Dubonnet Xenia nije samo automobil. Ona je priča o čoveku koji je pokušao da kroz mehaniku prevaziđe smrt, o ljubavi koja se pretvorila u metal i o vremenu kada su automobili bili više od sredstava za kretanje, kada su bili ogledalo ljudske duše.

Zoran Tomasović

(182)