Zanimljivost dana: Mazda je napravila automobil koji staje u kofer – bukvalno

Kofer dimenzija 57 x 75 centimetara, motor od 34 kubika i tri točka. Zvuči kao neobična kućna konstrukcija, a ne kao projekat jednog velikog proizvođača automobila. Ipak, Mazda je početkom devedesetih godina prošlog veka upravo takvu mašinu izvela na drum. Imala je samo 1,7 konjskih snaga, težila je 32 kilograma i mogla je da dostigne 30 km/h.

Još neobičnije bilo je ono što se dešavalo pre vožnje. Cela mašina bila je spakovana u veliki kofer kompanije Samsonite, a za približno jedan minut mogla je da se pretvori iz prtljaga u funkcionalno vozilo. Prednji točak bi se izvukao, pozadi bi se postavila dva točka, dodalo bi se sedište i neobični mali trotočkaš bio je spreman za polazak.

Iza ove ideje nije stajao pokušaj da se napravi novi serijski model, već interno takmičenje Mazde u kojem su inženjeri dobili zadatak da zamisle drugačiju budućnost mobilnosti. Jedan tim je tu slobodu shvatio prilično doslovno, i odlučio da automobil prvo spakuje u kofer.

Projekat poznat kao „Suitcase Car“ (bukvalan prevod je „automobil u koferu“) nastao je u okviru internog takmičenja Mazde pod nazivom „Fantasyard“, koje je održavano od 1989. do 1991. godine. Ideja takmičenja bila je da zaposleni osmisle neobična rešenja za buduću mobilnost, bez previše ograničenja koja bi pratila klasičan razvoj automobila.

Pobedničku zamisao osmislio je tim sa sedam inženjera iz odeljenja koje se bavilo ispitivanjem i razvojem manuelnih menjača. Njihova ideja bila je jednostavna, ali potpuno luda iz perspektive tradicionalne automobilske industrije: kako napraviti vozilo koje bi čoveku omogućilo da mnogo brže pređe velike udaljenosti unutar aerodroma, a da pritom može da ga ponese sa sobom? Odgovor je bio automobil u koferu.

Umesto da razvijaju potpuno novu mehaniku, inženjeri su kupili mali motocikl i njegove ključne komponente smestili u veliki Samsoniteov kofer dimenzija 57 x 75 centimetara. Kada je bio sklopljen, izgledao je kao prilično običan komad prtljaga. Međutim, za približno jedan minut mogao je da se pretvori u funkcionalno vozilo sa tri točka.

Postupak je bio gotovo neverovatno jednostavan. Prednji točak bi se izvukao iz kućišta, pozadi bi se postavila dva točka, a zatim bi se montiralo sedište. Nakon nekoliko poteza, putni kofer više nije bio namenjen za prevoz odeće i sitnica, već za prevoz čoveka.

Iza te neobične konstrukcije ipak se nalazila prava mehanika. Vozilo je pokretao dvotaktni benzinski motor zapremine svega 34 kubika, sa 1,7 konjskih snaga. To možda zvuči kao podatak koji pripada nekoj igrački, ali je bio dovoljan da vozilo mase samo 32 kilograma dostigne maksimalnu brzinu od 30 km/h.

Drugim rečima, „Suitcase Car“ nije bio samo demonstracioni model koji bi se pomerio nekoliko metara da bi impresionirao publiku. Mogao je zaista da vozi, i to dovoljno brzo da ideja o njegovoj upotrebi na velikom aerodromu počne da ima određenu logiku.

Naravno, Mazda nije pokušavala da napravi konkurenciju tadašnjim automobilima. Čitava filozofija projekta bila je potpuno drugačija. Vozilo je bilo malo, lagano, jednostavno i usmereno na osnovnu ideju mobilnosti. Naime, čovek ne mora uvek da sedne u automobil da bi se kretao.

U tome se može pronaći i svojevrsna paralela s tadašnjim adutom po imenu MX-5 Miata. Prva generacija, poznata pod kodnom oznakom NA, takođe je bila zasnovana na ideji da mala masa i jednostavna konstrukcija mogu da pruže više zadovoljstva nego velika snaga. Njen 1,6-litarski četvorocilindarski motor razvijao je 116 „grla“, što je u poređenju sa današnjim sportskim automobilima skromna cifra, ali je lagana konstrukcija omogućavala da se automobil oslanja na okretnost i neposredan osećaj u vožnji.

„Suitcase Car“ je istu filozofiju doveo do gotovo karikaturalnog nivoa. Dok je MX-5 imao dovoljno snage za ozbiljnu vožnju, mali kofer na tri točka imao je svega 1,7 „konja“. Ipak, odnos mase i dimenzija bio je toliko ekstreman da je i ta skromna snaga imala svoju svrhu.

Projekat nikada nije bio namenjen serijskoj proizvodnji. Njegova prava vrednost bila je u pokazivanju koliko daleko inženjeri mogu da odu kada im se pruži prilika da razmišljaju izvan klasičnih automobilskih okvira. Ideja je privukla veliku pažnju medija širom sveta, pa je Mazda napravila još nekoliko primeraka za različita tržišta.

Danas je sudbina tih vozila prilično neobična. Originalni primerak navodno je uništen u nesreći, dok je kopija napravljena od strane evropske divizije vremenom nestala bez jasnog traga. Poznato je da je američki primerak preživeo, zbog čega je ovaj mali automobil u koferu postao svojevrsni industrijski kuriozitet.

„Suitcase Car“, duže od tri decenije kasnije, deluje kao šala iz nekog alternativnog automobilskog univerzuma, ali upravo zbog toga je zanimljiv. U njemu nema pokušaja da se napravi najbrži, najskuplji ili najmoćniji automobil. Postoji samo pitanje: može li se postojeća tehnologija spakovati u nešto toliko malo da stane u prtljažnik aviona ili se nosi kao običan kofer?

Za Mazdu je odgovor tada bio potvrdan.

Takva spremnost na eksperimentisanje nije nestala ni danas. Kompanija nastavlja da istražuje različite pristupe smanjenju emisija i efikasnijem korišćenju postojećih pogonskih tehnologija, dok istovremeno razmatra i budućnost elektrifikacije sportskih modela. Čak i kada neka ideja ne završi u serijskom automobilu, ona može da pokaže kako inženjeri razmišljaju i koje granice su spremni da pomere.

Zato je „Suitcase Car“ mnogo više od simpatičnog eksperimenta iz devedesetih godina. On predstavlja vreme kada su inženjeri dobili priliku da postave neobično pitanje i pronađu još neobičniji odgovor. U svetu u kojem se novi automobili sve češće razvijaju prema precizno definisanim zahtevima tržišta, ovakvi projekti podsećaju koliko zanimljiva može da bude tehnologija kada joj se ostavi malo prostora za maštu.

A možda je najzabavniji detalj upravo činjenica da je Mazda uspela da napravi vozilo koje, kada ga parkirate, izgleda kao da ste samo spakovali prtljag. Samo što taj prtljag ima motor od 34 kubna centimetra, tri točka i dovoljno snage da vas povede brzinom od 30 km/h.

Zoran Tomasović

(6923)