Zanimljivost dana: Honda je planirala „NSX“ godinama pre NSX-a

U istoriji svake automobilske kompanije postoje trenuci koji su mogli promeniti sve, ali nikada nisu. Trenuci u kojima se snovi, vizije i inženjerski entuzijazam sudare sa surovom realnošću tržišta, ekonomije i politike. Za Hondu, jedan takav trenutak dogodio se početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je svet bio na pragu naftne krize, a automobilska industrija na ivici potpune transformacije.

Sedamdesete su počele kao era optimizma. Automobili su postajali sve brži, snažniji i luksuzniji. Međutim, iznenadni šok, arapski naftni embargo iz oktobra 1973. godine, zaledio je to vreme u trenutku. Cena goriva je skočila preko noći, a potrošači su počeli bežati od velikih motora kao đavo od krsta. U istom talasu, japanski proizvođači automobila, dotad poznati pre svega po štedljivim i jednostavnim modelima, dobili su priliku da preuzmu primat.

Ali pre nego što je Honda postala sinonim za ekonomičnost, postojala je druga priča, ona o ambiciji, hrabrosti i gotovo zaboravljenom snu o pravom sportskom automobilu s motorom V8.

Ironično, sve je počelo zbog brige za okolinu. Vlade Japana i Sjedinjenih Država su tokom šezdesetih godina počele da uvode prve ozbiljne zakone o kontroli emisije gasova. U Americi je na snagu stupio takozvani „Muskie Act“, koji je od proizvođača zahtevao čiste motore bez obzira na cenu razvoja.

Dok su mnogi inženjeri širom sveta negodovali, Honda je u svemu tome videla izazov. Čuvena izjava osnivača japanskog brenda Soićira Honde je zvučala, „svaki put kada političari predstave nove zakone o izduvnim gasovima, General Motors zaposli sto advokata, a mi sto inženjera“.

Inženjeri iz Suzuke i Točigija razvijali su novu tehnologiju sagorevanja, Compound Vortex Controlled Combustion, poznatu pod skraćenicom CVCC. Ovaj sistem je omogućavao potpunije sagorevanje goriva uz manju emisiju štetnih gasova, bez potrebe za katalizatorima ili bezolovnim gorivom, što je tada delovalo gotovo nemoguće.

Da bi svetu pokazala potencijal te tehnologije, Honda je odlučila da je ne ugradi u običan porodični automobil, već u nešto spektakularno. U nešto što bi spojilo ekologiju i performanse, racionalnost i strast. Rezultat te odluke bio je projekat tajanstvenog sportskog automobila s motorom V8, razvijanog početkom 1973. godine u tajnosti.

Honda je razmatrala dve varijante automobila: klasičnu s motorom napred i pogonom na zadnje točkove, te mnogo uzbudljiviju konfiguraciju sa centralno postavljenim agregatom. Upravo ta druga varijanta zapalila je maštu dizajnera. Vizija je bila odvažna: kompaktan, aerodinamičan automobil s centralno postavljenim V8 motorom, koji bi kombinovao izuzetne performanse sa „čistim“ izduvnim gasovima.

Za razliku od italijanskih klinastih superautomobila tog vremena, poput Lamborghinija Countacha ili Ferrarija BB512, Honda je težila nečemu drugačijem. Linije su bile oštre ali čiste, proporcije uravnotežene, a oblik gotovo delikatan. Prednji deo je bio šiljat, zadnji kratak i napet, kao kod trkačkih prototipova. Automobil nije izgledao kao agresivni superautomobil, već kao sofisticirana mašina stvorena da poveže čoveka i put na jedinstven način.

Do sredine 1973. godine japanski gigant je stigao do faze izrade modela u punoj veličini od gline. Unutrašnjost je bila minimalistička, ali futuristička. Postojali su čak i crteži targa-verzije sa delimično otvorenim krovom, rešenje koje će decenijama kasnije biti primenjeno na NSX-u. U isto vreme, Honda je razvila i umanjeni model druge varijante, sa motorom napred. Taj automobil je svojim proporcijama i elegantnim linijama podsećao na rane Lotuse Elane ili Datsune 240Z. Ipak, fokus je ostao na srednjemotornoj konfiguraciji.

Dok je projekat odmicao, stigao je i trenutak koji će kasnije postati deo korporativnog folklora. Kada su američki inženjeri iz General Motorsa tvrdili da je Hondain CVCC sistem dobar “samo za male motociklističke motore”, Soićiro Honda je odlučio da im dokaže suprotno. Kupio je Chevrolet Impalu, dopremio je avionom u Japan, ugradio na njen veliki V8 par sopstvenih CVCC glava i poslao automobil nazad u Sjedinjene Države. Rezultat? Testovi američke Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) pokazali su da motor u potpunosti ispunjava sve propise, bez katalizatora.

Taj eksperiment, iako više simboličan nego praktičan, dokazao je da Honda može da pomeri granice. Očigledno inspirisana tim uspehom, kompanija je ozbiljno razmatrala da sopstveni V8 sportista postane komercijalni model namenjen pre svega tržištu Severne Amerike.

Ali onda je došla jesen 1973. godine. Kriza je pogodila svet, a Honda, svesna da potrošači sada traže štedljive automobile, naglo je obustavila projekat. Sportski automobil s motorom V8 je preko noći nestao iz planova, a svi dalji resursi usmereni su ka razvoju efikasnih malih automobila, onih koji će kasnije učvrstiti reputaciju marke, poput Civica i Accorda.

Ipak, ideja sportskog automobila sa centralno postavljenim motorom nikada nije umrla. U inženjerskim krugovima Hondinog odeljenja za istraživanje i razvoj nastavila je da živi kao tiha opsesija. Dve decenije kasnije, iz tog istog sna rođen je automobil koji je zauvek promenio poimanje japanskog superautomobila – NSX.

Danas, pola veka kasnije, taj zaboravljeni projekat ponovo je oživeo. Zahvaljujući grupi volontera iz Hondinog dizajnerskog studija u Japanu, originalni nacrti i fotografije su digitalizovani, a prema njima je izrađen model u razmeri 1:4. Autentične boje epohe, precizno rekonstruisane proporcije i prisustvo originalnih dizajnera – sada u penziji – dali su ovom projektu novo lice.

Kopija je izložena u Hondinom Collection Hallu u Točigiju, gde posetioci mogu da vide kako je taj „prvi NSX“ mogao izgledati još 1973. godine. Iako automobil nikada nije dobio pravi prototip, njegova priča pokazuje koliko je Honda bila ispred svog vremena.

Zanimljivo je da je kompanija već tada imala iskustvo sa V8 motorima, a to zahvaljujući Formuli 1. Motor RA302E iz 1968. bio je kompaktan, aluminijumski V8 zapremine tri litra, sa ugaonim rasporedom cilindara od 120 stepeni. Postoji mogućnost da je upravo taj motor poslužio kao osnova za sportski automobil sedamdesetih, koji bi u kombinaciji sa CVCC glavama imao snagu i čistoću daleko ispred konkurencije.

Da je projekat preživeo krizu i doživeo serijsku proizvodnju, Honda bi verovatno postala pionir japanskih supersportskih automobila, mnogo pre Toyote 2000GT, Mazde Cosmo Sport ili Nissana Fairlady Z. Takav automobil danas bi bio kolekcionarski dragulj, simbol epohe u kojoj se tehnologija i idealizam nisu plašili jedno drugog. Umesto toga, ostao je samo mit, nekoliko crteža i par fotografija iz arhive. Ali možda je upravo to učinilo da legenda o „Hondinom V8 koji nikada nije postojao“ traje duže nego što bi trajao sam automobil.

Zoran Tomasović

(616)