Zanimljivost dana: Poslednje delo velikog umetnika

U tišini jesenjeg dana 1976. godine, duboko u podrumskim prostorijama dizajnerskog studija General Motorsa u Varenu (američka savezna država Mičigen), Bil Mičel je prolazio pored vrata koja su retko kad bila otvorena. Iza njih se nalazio njegov poslednji čin. Studio X, njegov tajni eksperimentalni dizajnerski laboratorij, bio je ponovo otvoren nakon godina mirovanja s jednom svrhom: Pontiac Phantom. To je trebalo da bude poklon samom sebi, skulptura na točkovima koja u sebi sabira decenije ljubavi prema elegantnim oblinama, stilu i neoskrnavljenom dramaturškom izrazu.

Vilijam „Bil“ Mičel se do današnjeg dana smatra jednim od najvećih američkih automobilskih dizajnera.

Visok, upečatljiv, sa snažnim osećajem za oblikovanje automobila, bio je kreator nekih od najlepših automobila američke automobilske scene kao što su razni Cadillaci iz tridesetih godina prošlog veka, zatim prve tri generacije Chevroleta Corvette, pa dodavanja „repa“ na Cadillacu, spajanja američke i evropske školje u čuvenoj Buicki Rivieri, pa onda hromiranih ukrasa, snažnih proporcija i još mnogo toga. Potpisao je svaki automobil GM-a u periodu od 1958. do 1977. godine, a i pre toga je bio zaslužan za mnoge od njih dok je učio od svog mentora Harlija Erla.

Ali industrija se menjala, a on je osećao da se glamur polako povlači. Emisije stope izduvnih gasova, potrošnja goriva, pravila – sve je to guralo dizajn prema utilitarizmu, prema kutijama i ravnim linijama.

Kako mu se bližio 65. rođendan i obavezna penzija u najvećem američkom automobilskom proizvođaču, Mičel se odlučio na poslednji eksperiment. Bez mišljenja analitičara tržišta, bez pritiska da bude izvodljiv u masovnoj proizvodnji već samo ono što voli. Želeo je da kreira automobil koji će govoriti, „ovo je lepota kakvu volim“.

Studio X je oživljen, a Mičel je okupio mladog dizajnera Bila Dejvisa i malu skupinu saradnika. Počeli su sa skicama, modelima u glini, a ideje su bile bogate: dugi prednji deo, dramatične linije i retro šik inspirisan evropskim karoserijama iz tridesetih godina.

Karoserija od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima je montirana na šasiju Pontiaca Grand Prixa, ali bez motora i generalno bez pogonskog sklopa. Enterijer je takođe bio samo prikaz i dekor, ali ne funkcionalni deo. Boja je bila duboka crna, šminka reflektujuća, završna obrada pažljiva, ali bez namere da automobil zaista bude vozilo, već više izraz umetnosti nego proizvod.

Pontiac je u početku davao podršku, ustupivši šasiju i dozvolivši da se projekat vidi u unutrašnjosti GM‑a. Mičel je želeo prikazivanje Phantoma GM‑ovom odboru, nadajući se da će nadređeni prepoznati vrednost i dati sredstva da se razvije u funkcionalan automobil, s motorom i s enterijerom koje se može koristiti.

Međutim, kada je Havard Kerl, izvršni potpredsednik za planiranje proizvoda i tehnički sektor, video automobil, zahtevao je da se odmah ukloni sa teritorije testnog poligona. To je bio znak da podrška jenjava, a razlog je navodno ležao u tome da se Kerl i Mičel nikada nisu slagali iako su godinama zajedno radili. Kada se Mičel 1977. godine penzionisao, Phantom je ostao nedovršen: bez motora, bez tehničke strukture i kao eksponat.

Većina koncepata bez komercijalne perspektive završava zaboravljena ili uništena. Phantom je tako zamalo završio u otpadnom magacinu GM‑a, ali grupa dizajnera je intervenisala; pregovarali su sa kompanijom i sa muzejmom Sloan u gradu Flintu i osigurali da karoserija bude sačuvana.

Danas Phantom stoji u toj zbirci – ne vozi, ali privlači poglede i posetioce. Mičel je govorio da je Phantom „vrsta automobila kojim bih želeo da vozim“. Njegova želja je bila da ostavi sećanje u General Motorsu na automobile koje je voleo, pre nego na automobile koje su tržište nalagalo da se prave.

Dizajn filizofija iza Phantoma bila je otpor trendovima: svest o troškovima, regulacijama, smanjenju i uprošćavanju. Ali on je verovao da lepota, elegancija, prisustvo, da te stvari ima smisla sačuvati, čak i ako nikada ne budu isplative. Zamislimo da je Phantom ikada bio kompletiran. Da je imao motor, da je dobio unutrašnjost i da je tehnički usavršen.

To bi podrazumevalo ogromne troškove kao što su sigurnosne standarde, emisije, efikasnost i izdržljivost. GM je krajem sedamdesetih bio pod pritiskom zbog ekonomskih i regulativnih promena, pa veliki automobili, snažni motori i velika potrošnja su postali problematični.

Ipak, uticaj Phantoma je vidljiv u kasnijim konceptima, u nostalgiji za dramatičnim linijama, u idejama koje su preživljavale u svesti dizajnera: da automobil nije samo sredstvo prevoza.

Poseta muzeju Sloanu pruža neobičan osećaj. Naime, Phantom stoji tamo, statičan, bez glasa, bez motora, ali sa silnim prisustvom. Svetlost koja ga obasjava, refleksije na karoseriji, senke koje padaju duž zakrivljenih površina, sve to daje utisak da automobil diše senke snova. On ne ide nigde, ali pruža putovanje u prošlost u vreme kad dizajneri još uvek veruju da oblik ima moć.

Phantom za Bila Mičela nije bio prodajni uspeh, ali je bio moralna i umetnička žrtva u veri da lepota i vizija imaju vrednost. I kad sve drugo blede, ostaju linije, konture, san – i automobilski san o nečemu što nikada nije moralo da služi, već da inspiriše.

Zoran Tomasović

(4351)