Zanimljivost dana: Jedini motocikl koji je dobio blagoslov Ferrarija

Malo je priča u svetu automobilizma i motociklizma koje su toliko neobične da i decenijama kasnije izazivaju rasprave među kolekcionarima i ljubiteljima egzotičnih mašina. Kada se pomene Ferrari, gotovo svi prvo pomisle na crvene supersportske automobile, motore sa dvanaest ili osam cilindara i bogatu trkačku istoriju. Motocikl nikada nije bio deo zvanične ponude slavne italijanske kompanije. Ipak, postoji jedan izuzetak koji je zauvek promenio to pravilo. Njegovo ime je Ferrari 900.

Ovaj motocikl nije nastao u razvojnim centrima u Maranelu, niti ga je projektovao tim inženjera iz Ferrarija. Njegov tvorac bio je britanski konstruktor Dejvid Kej, čovek koji je godinama radio sa motociklima MV Aguste i koji je stekao ugled vrhunskog poznavaoca italijanske tehnike. Ferrari za njega nije predstavljao samo proizvođača automobila, već simbol inženjerskog savršenstva i strasti prema brzini. Upravo zbog toga odlučio je da napravi motocikl koji će predstavljati omaž Encu Ferariju.

Za razliku od mnogih entuzijasta koji bi jednostavno postavili Ferrarijev amblem na rezervoar neke postojeće mašine, Kej je želeo nešto sasvim drugačije. Smatrao je da ime italijanskog giganta zaslužuje potpuno novi motocikl, razvijen od početka do kraja, bez kompromisa i bez prečica. Međutim, pre nego što je nacrtao prvi deo rama, poslao je pismo u Maranelo sa molbom da dobije zvanično odobrenje za korišćenje zaštitnog znaka propetog konja.

Mnogi bi očekivali da će odgovor biti negativan. Ferrari je oduvek pažljivo čuvao svoj identitet i retko dozvoljavao bilo kakvu upotrebu svog imena van sopstvenih proizvoda. Ipak, dogodilo se nešto potpuno neočekivano. Pjero Ferari, Encov sin i tada prvi čovek brenda, je odobrio zahtev i dao dozvolu da se napravi jedinstveni motocikl koji će nositi Ferrarijevu oznaku. Upravo taj dokument je Ferrari 900 učinio jedinim motociklom u istoriji koji je zvanično dobio pravo da nosi ime slavne kompanije.

Dobijanje dozvole bio je tek početak mnogo zahtevnijeg posla. Kej nije imao iza sebe fabriku niti armiju inženjera. Sve se svodilo na znanje, iskustvo i ogroman broj sati provedenih u radionici. U projekat je tokom narednih pet godina uloženo gotovo tri hiljade radnih sati. Svaki deo motocikla pažljivo je projektovan, izrađen ili prilagođen kako bi konačni rezultat izgledao dostojno Ferrarijevog imena.

Srce motocikla predstavlja četvorocilindarski vazdušno hlađeni agregat radne zapremine 900 kubika, sa četiri ventila po cilindru i s petostepenim menjačem. Motor je izrađen od kombinacije aluminijuma i magnezijuma, što je predstavljalo veoma ozbiljan inženjerski pristup za ručno izrađen projekat. Snaga je iznosila oko 105 „konja“, što je sredinom devedesetih godina bilo dovoljno da Ferrari 900 svrsta među veoma brze sportske motocikle. Maksimalna brzina procenjivana je na približno 265 km/h.

Posebna pažnja posvećena je šasiji. Ram je izrađen od čeličnih cevi Reynolds 531, materijala poznat po izuzetnoj čvrstoći i maloj masi. Prednje ogibljenje isporučila je kompanija Forcelle Italia, dok su pozadi ugrađeni posebno razvijeni amortizeri WPS. Za kočenje su bili zaduženi diskovi marke Brembo i kočne čeljusti, a motocikl je koristio ručno izrađene felne Astralite od sedamnaest inča. Sve zajedno davalo je utisak mašine koja je projektovana bez kompromisa, s ciljem da bude jednako upečatljiva koliko i funkcionalna.

Ferrari 900 na prvi pogled nije ličio ni na jedan serijski motocikl svog vremena. Oštre linije oplate, dugačak rezervoar, neobično oblikovan zadnji deo i karakterističan sistem za odvod izduvnih gasova su jasno pokazivali da dizajner nije pokušavao da prati modne trendove. Cilj je bio da motocikl ostavi snažan vizuelni utisak, baš kao što su to činili Ferrarijevi automobili.

Naravno, upravo je dizajn postao jedna od najčešćih tema među ljubiteljima dvotočkaša. Jedni su tvrdili da motocikl izgleda hrabro i futuristički, dok su drugi smatrali da nije dovoljno elegantan za oznaku Ferrarija. Međutim, bez obzira na lične ukuse, gotovo svi su se slagali da je nivo izrade bio impresivan. Svaki detalj otkrivao je koliko je pažnje posvećeno završnoj obradi i koliko je truda uloženo u stvaranje jedinstvene mašine.

Kada je motocikl konačno završen, mnogi su očekivali da će postati početak nove priče i možda nagovestiti saradnju između Ferrarijevog sveta i motociklizma. To se, međutim, nije dogodilo. Italijanski gigant nikada nije pokazao nameru da proizvodi motocikle, pa je 900 ostao jedinstveni primerak. Umesto na putevima i trkačkim stazama, najveći deo života je proveo kao izložbeni eksponat u kancelariji Dejvida Keja, gde je predstavljao dokaz da je jedna ideja, uz dovoljno upornosti, mogla postati stvarnost.

Motocikl je godinama kasnije nekoliko puta ponuđen na aukcijama. Prvobitne procene bile su veoma ambiciozne i dostizale su visoke iznose, ali interesovanje javnosti nije pratilo očekivanja. Ferrari 900 je na kraju 2012. godine prodat za 85 hiljada britanskih funti, što je u tom trenutku bilo približno 105 hiljada evra. Iako je cena bila znatno niža od prvobitnih očekivanja, jedinstvenost ovog motocikla ostala je neprocenjiva.

Ferrari 900 danas zauzima posebno mesto među kolekcionarima. Njegova vrednost ne proizlazi iz velikog broja proizvedenih primeraka, spektakularnih trkačkih uspeha ili komercijalnog značaja. Ono što ga izdvaja jeste priča. To je motocikl koji nije nastao po narudžbini velike fabrike, već zahvaljujući viziji jednog čoveka koji je imao dovoljno hrabrosti da pita za dozvolu i dovoljno znanja da opravda ukazano poverenje.

U svetu u kojem su zaštitni znakovi strogo kontrolisani, gotovo je nezamislivo da jedna kompanija poput Ferrarija dozvoli nezavisnom konstruktoru da koristi njeno ime. Upravo zato 900 ostaje istorijska zanimljivost kakva se verovatno više nikada neće ponoviti. On predstavlja spoj britanskog inženjerskog umeća i italijanske automobilske legende, stvarajući priču koja podjednako pripada svetu motocikala i svetu supersportskih automobila.

Možda Ferrari nikada neće ući u serijsku proizvodnju motocikala, ali zahvaljujući Dejvidu Keju, jednom rukom izrađenom primerku i jednom pismu iz Maranela, istorija će zauvek pamtiti da je propeti konj makar jednom jurio i na samo dva točka.

MotoRepublika

(7183)