Zanimljivost dana: Kako su Rimljani gradili tako prave puteve?

Rimljani su poznati po izgradnji pravih puteva ali se postavlja pitanje kako im je to polazilo za rukom.

Drevni rimski inženjeri za saobraćaj izgradili su ogromnu mrežu puteva koja se prostirala širom Evrope, severne Afrike i delova Bliskog istoka. Ovaj složeni sistem puteva bio je ključan za putovanja i trgovinu u Rimskom carstvu, a mnoge vekovima stare saobraćajnice bile su poznate po tome što su bile izuzetno prave, iako nisu sve zaista bile takve.

Na primer, Via Apija (Apijev put), koja je povezivala Rim sa lukom Brundizijum na jugu Italije, bila je dugačka više od 500 kilometara, a veliki delovi puta bili su potpuno pravi. Drugi rimski put, Stane Street na jugu Engleske, izgrađen je kako bi povezao London sa Čičesterom. Veći deo ove trase, dugačke oko 92 kilometra, takođe je pravolinijski. I Bliski istok imao je prave rimske puteve, uključujući obalsku saobraćajnicu od Antiohije u današnjoj Turskoj do područja današnje Gaze.

Jedan nedavni projekat mapiranja uspeo je da zabeleži oko 300.000 kilometara rimskih puteva, a verovatno ih još mnogo nije otkriveno. Ali kako su Rimljani uspevali da izbegnu nepotrebne krivine i skretanja i naprave tako prave trase? Odgovor se možda krije u tri geodetska instrumenta koja su koristili.

U nekim slučajevima Rimljani su gradili puteve preko starijih saobraćajnica koje su postojale pre nego što su osvojili određenu oblast. Njihova „putna mreža uključivala je starije puteve različitih društava i država“, objasnio je Marion Kruse, vanredni profesor klasičnih studija na Univerzitetu u Sinsinatiju.

Međutim, kada su gradili nove puteve, Rimljani su koristili nekoliko različitih alata koji su im pomagali u planiranju.

„Tri instrumenta su rimski graditelji puteva dosledno koristili: dioptru, gromu i horobat (ili korobat)“, rekla je Adriana Panaite, istraživač na Institutu za arheologiju Vasile Pârvan u Rumuniji, koja je detaljno proučavala rimske puteve.

Iako se dioptra pominje u antičkim tekstovima, nijedan njen primerak do sada nije pronađen tokom arheoloških iskopavanja, prema M. J. T. Lewisu, istoričaru sa Univerziteta u Halu u Velikoj Britaniji. U knjizi „Surveying Instruments of Greece and Rome“ („Geodetski instrumenti Grčke i Rima“, Cambridge University Press, 2001), Lewis navodi da se dizajn dioptre znatno razlikovao. Različite verzije uglavnom su imale postolje i kružnu osnovu sa cevčastim nišanom. Drevni geometar mogao je da gleda kroz cev i vidi udaljeni objekat bez ometanja svetlosti, što je omogućavalo preciznije merenje pravca.

Horobat je korišćen za merenje horizontalnih ravni. Bio je dugačak oko šest metara i sastojao se od drvene grede postavljene na noge, nalik malom stolu, napisao je Lewis. Verovatno je imao male tegove koji su visili sa njega i pokazivali da li je greda potpuno ravna. Nijedan antički primer horobata nije sačuvan, pa njegov tačan izgled i način korišćenja nisu potpuno poznati. Stari tekstovi ukazuju da je služio kao građevinski libela koji je pomagao u određivanju ravnih tačaka i visinskih razlika.

Ipak, najvažniji alat rimskih geometara bila je groma, rekao je Joseph Lewis, arheolog sa Univerziteta u Kembridžu koji je sproveo opsežna istraživanja rimskih puteva.

„Groma je bila glavni alat mensor, geodete, prilikom planiranja dugih, pravolinijskih trasa“, naveo je on. „Te trase su zatim često korišćene za izgradnju puteva preko blagih terena.“

Groma, poznata i kao gruma ili croma, sastojala se od vertikalnog štapa sa horizontalnim krstom u obliku slova X na vrhu, sa četiri mala tega koji su visili na kanapima sa krajeva kraka krsta, objasnio je Lewis. Njena glavna namena bila je precizno određivanje pravih uglova.

Više rimskih geometara moglo je da koristi tegove na svojim gromama kako bi osiguralo da put koji grade ide u pravom smeru.

„Geometar na jednom kraju trase usmeravao bi druge geometre da pomeraju svoje štapove sve dok ne budu u istoj liniji“, objasnio je Lewis. „Kada bi pravac bio određen, rimski geometri su posmatrali teren i prilagođavali trasu puta kako bi zaobišli prepreke, poput strmih delova koji bi otežavali prolaz vozilima sa točkovima, mesta pogodna za prelazak reka ili kako bi povezali već postojeća naselja.“

Ipak, tehnike izgradnje puteva širom Rimskog carstva verovatno su se donekle razlikovale, pa stručnjaci „treba da budu oprezni kada pretpostavljaju da je postojala jedna jedinstvena ‘rimska’ tehnika izgradnje puteva“, rekao je Kruse.

On je istakao da se Rimsko carstvo prostiralo na ogromnoj teritoriji i trajalo veoma dugo.

„Razumno je pretpostaviti da su se prakse razlikovale kroz vreme i prostor“, objasnio je Kruse.

Jedan od razloga za razlike među rimskim putevima verovatno je bila raznovrsnost radnika koji su ih gradili.

„Najverovatnije su na izgradnji puteva radili mešoviti timovi vojnika, robova, naročito ratnih zarobljenika, i slobodnih lokalnih stanovnika koji su bili pozivani da pomognu kao deo obaveze rada (corvée) koju je njihova zajednica imala prema Rimu“, rekao je Richard Talbert, profesor emeritus istorije na Univerzitetu Severne Karoline u Čepel Hilu.

Ipak, za neke stručne poslove, poput izgradnje mostova, verovatno su angažovani plaćeni radnici, dodao je Talbert.

Iako rimski putevi imaju reputaciju precizno projektovanih i pravih saobraćajnica, nisu svi bili takvi.

„Često se navodi da su rimski putevi bili izuzetno pravi. To je delimično tačno: Rimljani su imali inženjere i veliki broj radnika koji su u nekim slučajevima uspevali da izmene teren kako bi omogućili pravolinijske puteve“, rekao je Tom Brughmans, klasični arheolog sa Univerziteta u Arhusu u Danskoj, koji je deo tima koji je pomogao u izradi ažurirane mape rimske putne mreže.

„Verujemo da su Rimljani preferirali relativno prave puteve na mestima gde je topografija pružala malo prepreka“, poput ravničarskih područja, rekao je Brughmans.

Međutim, u oblastima sa zahtevnijim terenom, kao što su planinske regije, putevi često nisu bili pravi.

Brughmans očekuje da će se budućim istraživanjima pokazati da su rimski putevi, u celini gledano, bili manje pravolinijski nego moderni putevi, jer savremene saobraćajnice moraju da izbegavaju oštre krivine zbog potrebe da vozila velikim brzinama bezbedno prolaze kroz njih.

AutoRepublika

(12768)