Istočnonemački automobil Wartburg ostao je u senci manjeg i poznatijeg Trabanta, ali je svojevremeno desetinama hiljada primeraka krstario i putevima tadašnje Čehoslovačke. Slično kao i za svojim manjim bratom, i za Wartburgom su ostajali oblaci neprijatnog dvotaktnog dima, ali je svojim vlasnicima pružao pouzdanu i dugotrajnu službu. Posebno model Wartburg 353, čija je proizvodnja počela u Ajzenahu u junu 1966. godine, dok su poslednji primerci sišli sa proizvodne trake tek četvrt veka kasnije.
Motor Wartburga bio je dvotaktni, baš kao i kod Trabanta, ali je za razliku od njega bio hlađen tečnošću i imao je tri cilindra zapremine prvo 900, a kasnije 992 kubna centimetra, uz gotovo dvostruko veću snagu od oko 50 KS. Njegovi koreni sežu u period pre Drugog svetskog rata, kada je kompanija DKW razvijala automobil koji će kasnije biti poznat kao dvovratni IFA 9.
Od tog modela prvi Wartburg je preuzeo i prednji pogon, kao i konstrukciju oslanjanja. Model sa oznakom 311, koji je počeo da izlazi iz fabričkih kapija 1956. godine, i danas se smatra jednim od najelegantnijih automobila nastalih u socijalističkim zemljama.
Automobil zaobljenih linija proizvodio se u brojnim verzijama – osnovu je činio sedan sa pet sedišta, a postojali su i karavan, kupe i kabriolet. Upravo „tristajedanaestica“ danas je veoma cenjena među kolekcionarima.
Devet godina nakon predstavljanja modela 311, u proizvodnju je stigla prelazna verzija oznake 312, koja je ispod karoserije postojećeg modela skrivala šasiju budućeg modela 353. Ukupno je proizvedeno oko 300.000 primeraka svih verzija ovog automobila.
Wartburg 353 predstavljen je javnosti na sajmu u Lajpcigu 1966. godine, a tada verovatno niko nije mogao da pretpostavi da će se, uz manje izmene, proizvoditi punih 25 godina. Karoserija novog modela izgubila je gotovo svu eleganciju prethodnika, a njen dizajn najviše je podsećao na nekoliko međusobno povezanih kutija. Ono što je ostalo bio je izuzetno prostran enterijer, ovoga puta dostupan samo u limuzinskoj, karavanskoj i kasnije razvijenoj pikap verziji, kao i dvotaktni motor koji je neumoljivo zastarevao, uz karakterističan zvuk „drn-drrrrn“.
Istočnonemački konstruktori osmislili su nekoliko novih pogonskih jedinica, uključujući i rotacioni Vankelov motor, kao i potpuno nove automobile. Već 1968. godine razvojno odeljenje fabrike VEB Automobilwerk Eisenach napravilo je kupe Wartburg sa potpuno novom plastičnom karoserijom i motorom kompanije Renault. Međutim, saradnja sa francuskim proizvođačem nikada nije zaživela, a bez uspeha je završen i višegodišnji razvoj automobila koji je trebalo da nastane zajedničkim snagama DDR-a i ČSSR-a.
Od svih tih planova ostalo je tek nekoliko usamljenih prototipova koji se danas nalaze u muzejima u Češkoj i Nemačkoj. Novi motor Wartburg je, baš kao i njegov verni saputnik Trabant, dobio tek pred kraj karijere, 1988. godine.
I u ovom slučaju radilo se o motoru iz Volkswagena, zapremine 1,3 litra. Međutim, ni nova pogonska jedinica, zbog koje su konstruktori morali značajno da prerade automobil, nije mogla da spase zastareli model, kojeg je proizvedeno gotovo 1,4 miliona primeraka.
Poslednji Wartburg proizveden je 10. aprila 1991. godine, samo tri nedelje pre nego što je i Trabant otišao u istoriju.
Proizvodnja automobila u Ajzenahu ima bogatu tradiciju. Prvi automobil pod imenom Wartburg nastao je još 1898. godine po francuskoj licenci. Početkom 20. veka fabrika je počela da proizvodi automobile pod markom Dixi, a 1928. godine celu kompaniju preuzeo je BMW.
„Bavarci“ su se ovde proizvodili sve do 1942. godine, kada je prioritet dobila ratna proizvodnja. Nakon rata Ajzenah se našao u sovjetskoj okupacionoj zoni – grad se nalazi svega nekoliko kilometara od kasnije unutrašnje nemačke granice – a oprema oštećene fabrike trebalo je da bude prebačena u Sovjetski Savez.
Ipak, proizvodnja automobila je obnovljena, pa su iz fabrike izlazili predratni modeli, ali od 1951. godine pod oznakom EMW, jer je bavarska fabrika u međuvremenu obnovila rad i zaštitila prava na marku BMW. Zbog toga svi „BMW“ automobili proizvedeni između 1945. i 1951. godine zapravo potiču iz Ajzenaha.
Sredinom pedesetih godina stigao je novi zadatak i fabrika se sa luksuznih šestocilindarskih modela preorijentisala na dvotaktne automobile namenjene široj publici. Automobilska industrija nije napustila Ajzenah ni nakon 1991. godine – danas se u fabrici nadomak grada, pod okriljem koncerna Stellantis, proizvode modeli marke Opel.
AutoRepublika
(271)
Jos u vreme dok je Wartburg aktivno zagadjivao nas vazduh svojim plavicastim dimom i ispunjavao nase ulice tandrkanjem svog motora, osecao sam neke simpatije prema tom automobilu. Ne zbog njegovog smrada i „muzike“, vec zbog njegovog koncepta – jednostavna, robustna limuzina, prostrana i visenamenski upotrebljiva! Posle spajanja istocne i zapadne Nemacke, ocekivao sam da ce VW pokazati interesovanje za njega, bas zbog robustnog karaktera koji ni jedna njegova marka u korporaciji nije imala. Na zalost, Wartburg je nestao bez traga. Siguran sam da bi ga trebalo ponovo napraviti, nasao bi on svoju publiku! Kada nam je Yankee prilozio informaciju o… Pročitaj više »
Zbog gramatičkog pravila „gubljenje suglasnika“, u srpskom jeziku se ispred suglasnika „n“ brišu suglasnici „d“ i „t“, pa je limuzina „robusna“ a ne „robustna“.
Isto tako, žena nije „žalostna“ nego „žalosna“ ili „radostna“ nego „radosna“.
Prvi postulat inženjerstva je pismenost.
Pa kad je radosna? 😉
Kad je daleko od Wartburga.
Zašto? Onda ima komaraca 😜
Interesantno. Cime se jos bavis osim pisanjem i gramatikom? Jos nisam video ni jedan tvoj tekst.
Sto se pisanja i izgovora „robustan“ – „robusna“ tice, dajem ti za pravo.
To je kod mene uticaj stranih jezika koji dosledno cuvaju koren reci.
U srpskom jeziku „gnjavimo“ reci kako nam trenutno odgovara. 🙂
karakterističan zvuk je bio „ran-tan-tan,“ a ne „drn-drrrrn“.
🙂
Najjaci momenti :patos je trulio,a nasi ljudi se snalazili polaganjem dasaka na sasiju .Da ne propadnu noge kao Kamenku.