U svetu kolekcionara klasičnih četvorotočkaša postoji nepisano pravilo: što je automobil skuplji i ređi, to je njegov život mirniji. Klimatizovana garaža, povremeno paljenje motora, transport u zatvorenoj prikolici do prestižnih događaja i nazad u tišinu. Međutim, kada je reč o Ferrariju 250 GTO-u iz 1962. godine, prodatom za neverovatnih 38,5 miliona američkih dolara na aukciji Mecuma u Kisimiju, novi vlasnik je odlučio da ta pravila jednostavno ne važe.
250 GTO je generalno redak model, pošto je proizvedeno tek 36 jedinica, a primerak iz ove priče je jedinstven pošto je jedini u beloj boji (preostalih 35 jedinica je fabriku napustilo u crvenoj boji).
Poznati američki kolekcionar Dejvid Li preuzeo je svoj dragoceni trofej ispred zlatare Hing Wa Lee Plaza u Los Anđelesu, gde mu je ključeve lično uručio predsednik aukcijske kuće, Dejna Mekum. Umesto da automobil odmah bude sklonjen na sigurno, usledilo je nešto što je prisutne ostavilo bez teksta. Li je seo za volan i odvezao ga u kratku vožnju oko komšiluka, kao da je reč o tek kupljenom modernom sportskom bolidu, a ne o jednom od najvrednijih automobila na svetu.
I tu nije stao. Ovaj jedinstveni beli GTO se tokom vikenda pojavio ispred golf terena nadomak Los Anđelesa. Dok su oko njega prolazile svakodnevne Toyote i Fordovi, legendarni Ferrari iz 1962. godine strpljivo je čekao svog vlasnika da završi partiju golfa i odveze ga kući. Slika koja više priliči filmskoj sceni nego stvarnosti automobilskog tržišta.
Automobil sa brojem šasije 3729GT, inače kompletiran 7. maja 1962. godine, jedini je Ferrari 250 GTO koji je fabrički isporučen u beloj nijansi stručno nazvanoj „Bianco Speciale“. Prvi vlasnik bio je britanski profesionalni vozač Džon Kumbs, nakon čega je automobil tri decenije proveo u vlasništvu Džeka Sirsa, da bi potom postao deo kolekcije Džona Širlija, bivšeg predsednika kompanije Microsoft. Pažljivo je održavan tokom godina i po potrebi popravljan, ali nikada nije prošao potpunu restauraciju, što mu daje dodatnu autentičnost u očima puritanaca.
Vožnja ovog automobila danas predstavlja iskustvo koje zahteva posvećenost i hrabrost. Nema servo upravljača, nema elektronskih asistencija, a nema ni navigacije niti ekrana. Sve je mehanika, zvuk i osećaj. Volan sa leve strane i sirovi karakter podsećaju da je ovo trkački automobil za put, rođen u eri kada je veština vozača bila jedina elektronika na koju se moglo osloniti.
Ispod dugačkog poklopca motora nalazi se trolitarski Tipo 168/62 Comp V12 sa šest karburatora tipa Weber 38 DCN, snage 296 „grla“ i maksimalnog obrtnog momenta od 294 Nm. Ubrzanje od nule do 100 km/h traje nešto duže od pet sekundi, dok maksimalna brzina dostiže 274 km/h. To su brojke koje su šezdesetih godina delovale futuristički, a ni danas ne zvuče nimalo skromno.
Možda je osiguravajuća kuća zadrhtala svaki put kada ovaj beli GTO napusti garažu, ali upravo u tome leži suština priče. Automobili poput ovog nisu stvoreni da bi bili muzejski eksponati. Oni su napravljeni da se voze, da se čuju, da mirišu na benzin i ulje. A u rukama vlasnika koji se ne plaši da ih koristi, legenda nastavlja da živi. Na putu, tamo gde joj je i mesto!
AutoRepublika
(71)
